loader image

Simbiotski odnosi

dec 3, 2020 | O vezama i braku | 0 Komentara

Šta je to simbioza?

Simbioza je koncept koji pomaže u objašnjavanju jedne vrste nezdravih odnosa.

Termin simbioza potiče iz biologije, gde se koristi za opisivanje dva organizma koji funkcionišu zajedno na uzajamnu korist i pri tome deluju kao jedan.

U psihološkom smislu, na sličan način koristimo termin simbioza da bismo opisali vezu u kojoj dvoje ljudi funkcioniše kao jedno. Međutim, za razliku od biološkog pojma, taj termin u psihologiji odnosi se na obrazac odnosa koji nije zdrav, jer dobru vezu čine dvoje ljudi koji su autonomni i u toj vezi oboje mogu da izraze svoju individualnost i različite potrebe.

Simbioza se najbolje može objasniti upotrebom modela ego stanja.

Ovaj model uveo je osnivač transakcione analize Erik Bern. Prema njemu naša ličnost može se predstaviti kroz tri ego stanja – Roditelj, Odrasli i Dete. Ego stanje Roditelj sadrži internalizovane poruke roditeljskih figura, u njemu su različite zabrane, zahtevi, ono kontoliše i usmerava. Ego stanje Dete karakteriše spontanost, radoznalost, inicijativa, u sebi sadrži veliki kapacitet za bliskost. Ego stanje Odrasli povezuje ova dva ego stanja, ono prikuplja i obrađuje informacije, procenjuje, donosi odluke, reaguje na situaciju kakva ona realno jeste, ovde i sada.

U simbiotskom odnosu jedna osoba učestvuje svojim ego stanjima Roditelj i Odrasli, a druga svojim ego stanjem Dete, čineći tako jednu celinu, odnosno u takvoj vezi oni imaju samo jedan skup ego stanja. Dakle, “kada su dve osobe u simbiozi onda one jedna drugu obuhvataju svojom ego granicom, proširujući svoje Ja na drugu osobu.” Time dve osobe sačinjavaju jednu ličnost. (Milivojević, 2004). Ovakva vrsta psihološkog vezivanja nužna je kada je neko zaista nesposoban za samostalan život, kao što su to deca ili ozbiljno fizički ili mentalno hendikepirani odrasli. U takvim slučajevima govorimo o normalnoj simbiozi. U svakoj dugoj situaciji, kada su dve osobe sposobne za samostalan život, a formirale su simbiotski odnos, govorimo o patološkoj simbiozi. Zapravo se sam termin simbioza obično i upotrebljava da označi takvu vrstu patološke veze.

Simbioza između majke (ili drugog primarnog staratelja) i deteta neophodna je za egzistenciju deteta, jer su njegova ego stanja Roditelj i Odrasli u nastajanju i dete ne može da preživi bez pomoći sa strane. U takvom odnosu majka privremeno delimično isključuje svoje ego stanje Dete, jer su potrebe njenog stvarnog deteta na prvom mestu. Ovakva simbioza neophodna je ne samo za preživljavanje deteta, već i za njegov normalan psihički i emocionalni razvoj i socijalizaciju.

Taj simbiotski odnos vremenom se razrešava kako roditelji podstiču dete da se kreće u pravcu sve veće autonomije. Dete napušta postepeno taj odnos zavisnosti, kako postaje sposobnije za samostalan život. Problem je kada se simbioza održava i kada osoba prestane da bude dete, odnosno postane sposobna da se stara o sebi samostalno. U zavisnosti od toga kako je osoba razrešila (ili nije razrešila) simbiotski odnos sa primarnim starateljem zavisiće i to u kakve će odnose ulaziti kasnije u životu, odnosno kako će se povezivati sa drugim ljudima.

Normalno je da su ljudi povezani sa drugima, ali ta povezanost može se okarakterisati ili kao zajednica ili kao simbioza. Njih razlikuje stav prema ulozi druge osobe u toj povezanosti. U zajednici ljudi su udruženi radi zajedničnog interesa, a u simbiozi njihova udruženost odraz je stava da bez druge osobe ne mogu preživeti. Dakle, simbiotski odnosi nisu poželjni u odraslom dobu, izuzev u nekim situacijama kada zaista ne možete funkcionisati bez pomoći drugih, kao na primer kada ste jako bolesni i potrebna vam je nega. Mnogi ljudi ulaze u simbiotske odnose jer se osećaju sigurnije, zaštićenije, lišeni su odgovornosti da razmišljaju i donose odluke za sebe, ili se pak osećaju moćno jer neko zavisi od njih.

 

Simbioza u partnerskim odnosima

Zdrava partnerska veza može se opisati kao ona u kojoj obe osobe mogu koristiti sva svoja ego stanja da bi se povezali sa drugom osobom. To znači da u takvoj vezi postoji fleksibilnost. U nekim situacijama jedna osoba će paziti na drugu koristeći svoje ego stanje Roditelj, dok će druga primati brigu iz pozicije ego stanja Dete. Zatim u drugim situacijama oni će razgovarati o svakodnevnim problemima i obavezama, oboje koristeći ego stanje Odrasli. Oni se mogu i zajedno zabavljati, oboje pristupajući iz svojih ego stanja Dete.

Međutim, kada su dvoje u simbiotskom odnosu, oboje koriste samo neka od svojih ego stanja da bi se međusobno povezali, što rezultira manjom fleksibilnošću. Oba partnera preuzimaju stabilne uloge i više ne izlaze iz njih.

Za primer ćemo uzeti bračni par, u kome muž koristi svoja ego stanja Roditelj i Odrasli da bi se povezao sa svojom ženom, koja uglavnom koristi svoje ego stanje Dete da bi se povezala sa mužem (ovo je samo primer, naravno da je moguća i obrnuta situacija). Njih dvoje zajedno imaju samo jednog Roditelja, jednog Odraslog i jedno ego stanje Dete koja se aktiviraju, odnosno koja su funkcionalna. To rezultira stabilnim ulogama, gde je muž onaj koji je „negovatelj“ ili „odgovoran“ u vezi, a žena je u ulozi one osobe o kojoj se neko drugi stara.

Ovaj obrazac će dovesti do razlike u moći između dve partnera. Muž je taj koji donosi odluke i govori šta i kako će se raditi, a žena pristaje na ono što je odlučeno i sledi. Može postojati i obrazac odnosa u kojem se žena bori za svoj interes koristeći obično infantilne taktike, poput emocionalnih ucena ili napada besa.

U ovakvoj vrsti odnosa oba partnera gube nešto. Muž ima osećaj moći i može se osećati potrebnim, ali neće dozvoljavati da se o njemu drugi brinu, niti će u dovoljnoj meri brinuti o sebi na adekvatan način, jer je isključio svoje ego stanje Dete. On verovatno neće imati puno vremena za zabavu, ali će uvek imati osećaj kontrole nad onim što se događa.

Sa druge strane, njegova žena će dobijati brigu, ali to ona može doživeti i kao omalovažavanje i nedozvoljavanje da poseduje sopstvenu moć i sposobnost. Njena ego stanja Odrasli i Roditelj nisu dovoljno funkcionalna i ona ostaje u poziciji pasivne zavisnosti.

Simbiotski obrazac rezultira klasičnom postavkom spasioca ili staratelja i zavisnog partnera u vezi. Ne dozvoljava fleksibilnost ili jednakost i ograničava oba partnera u njihovoj slobodi da budu svoji.

Međutim, oba partnera mogu uložiti značajan napor u održavanje simbioze. Simbiotski odnosi mogu biti izuzetno stabilni i doživljavati se kao vrlo bliski, jer ne dozvoljavaju razlike. Uloge su vrlo predvidljive i stoga se osobe u njima mogu osećati vrlo sigurno. Oba partnera znaju šta se od njih očekuje i pokušaji napuštanja ovakvog odnosa biće propraćeni jakim negodovanjem i intenzivnim pozivima da se u simbiozi ostane.

Uloge u simbiozi se uče u detinjstvu. Jedan od mogućih scenarija je da je muž iz našeg primera počeo da se stara o emocijama svojih roditelja još dok je bio vrlo malo dete, zbog čega je naučio da je njegova vrednost zasnovana na brizi o drugima. Zadržavanje ove uloge u odraslom dobu samo je nastavak obrasca usvojenog u detinjstvu, kojim se potvrđuju neke davno donete odluke, koje su nefunkcionalne.

Isto važi i za njegovu ženu. Možda je ona zaključila da je najbolje da ostane “mala” i ne preuzima odgovornost za sebe. Zadržavanje ove uloge u odraslom dobu znači da ne mora ništa da menja niti da se stara o sebi.

Izlaz iz simbiotskog odnosa započinje kada sagledate kako sami doprinoste takvoj dinamici.

Da li vam je potrebno da osećate da ste nekom potrebni? Da li vam je potrebno da stalno imate osećaj kontrole da biste se osećali sigurno (poput muža iz našeg primera)? Ili se plašite da budete svoji i otisnete se u svet odraslih? Ili možda još uvek mnogo žalite zbog nedostataka u vašem detinjstvu i umesto da se suočite sa tugom zbog izgubljenog detinjstva, odlučili ste da će se neko o vama uvek starati (kao žena iz našeg primera)?

Imajte na umu da se obe osobe iz primera odriču nečega: muž da se brine o sebi i bira ono što je dobro za njega i što autentično želi bez osećaja preterane odgovornosti za nekog drugog, a žena se odriče vlastite moći i kompetencija.

Ukoliko prepoznajete ovakav obrazac u svojim odnosima, i u ma kojoj ulozi da se nalazite, počnite da preuzimate odgovornost za ono što propuštate. Osoba od koje neko zavisi treba da prihvati da je odgovorna samo za sebe, kao i svaka druga odrasla osoba na ovom svetu. Moguće je da njena potreba da drugi zavise od nje zapravo pokriva strah od napuštanja ili osećaj da nije dovoljno vredna i da će je neko napustiti ako ne bude brinula o njemu.

Osoba koja je u zavisnom položaju treba da preuzmu odgovornost za sopstveno emocionalno i fizičko blagostanje, kao i da nauči da prepozna i izrazi svoje sposobnosti, kompetentnost i moć.

Literatura:

https://www.relationships-explained.com/Symbiosis.html

-Zoran Milivojević: Simbioza, TA Centar, 2004

 -http://mirkomitrovic.blogspot.com/2012/11/

 

 

 

Autor: Milica Nenadović

Psiholog i TA psihoterapeut u edukaciji

0 %s Comments

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Povezani članci