loader image

Samopovređivanje adolescenata

mar 31, 2020 | Adolescencija od A do Š | 0 Komentara

Samopovređivanje predstavlja namerno nanošenje povreda na površini tela, bez namere osobe da sebi oduzme život. Samopovređivanje kod adolescenata je prisutnije nego što brojke pokazuju, jer određen broj slučajeva ostaje neotkriven, ili neprijavljen lekaru ili psihoterapeutu.

Cilj samopovređivanja nije pokušaj samoubistva, ali veliki procenat dece i mladih koji se samopovređuje kasnije pokuša da sebi oduzme život. Posebno se ispoljava u periodu između 15. i 17. godine, da bi kroz kasnije faze i ulazak u dvadesete počelo da se proređuje. I kada prestane, samopovređivanje može nositi dugoročne rizike za mentalno zdravlje adolescenta.

Sa druge strane, u slučajevima kada ne dolazi do smanjenja samopovređujućeg ponašanja, vremenom se može stvoriti zavisnost koja vodi ka sve većim poteškoćama u funkcionisanju, i kao posledicu može imati pokušaj samoubistva.

Sečenje, bušenje, griženje ili paljenje kože, udaranje tela o čvrste predmete ili površine, kopanje rana, itd. predstavljaju načine na koje osoba može sebe povrediti. Najčešća metoda kod devojčica jeste sečenje kože, dok dečaci pribegavaju udaranju delova tela u zid.

Znaci samopovređivanja su povrede i ogrebotine na telu. Kao čest izgovor adolescenata koji se koristi kada roditelji primete ogrebotine jeste: „Ogrebala me je mačka“. Kod dečaka se takođe dešava da ulaze u tuče sa vršnjacima kako bi se samopovredili. Adolescenti se često povređuju u predelu stomaka, jer im je taj deo tela uvek prekriven. Tajnovitost, kontinuirano i dugo povlačenje u privatnost, oblačenje odeće koja je neprikladna za trenutno vreme takođe predstavljaju znake i treba da budu alarm za roditelje.

Šta sve može „stajati“ iza samopovređivanja mladih?/Put ka samopovređivanju

 

Razlozi sa pojavu samopovređivanja kod adolescenata su mnogobrojni.

Poslednjih godina, sve veći značaj se pridaje vršnjačkom uticaju na prisutnost ove pojave, kao posledica „imitiranja“ značajnih osoba iz okruženja koji su imali ili imaju iskustva sa samopovređivanjem. Ova socijalna zaraza često može imati korene u nekoj igrici u kojoj je cilj da se adolescent samopovredi. Samopovređivanje postaje sredstvo za poistovećivanje sa grupom vršnjaka i razvijanja osećaja pripadnosti.

Takođe, zaključivanje deteta da neki od njegovih vršnjaka putem samopovređivanja zadovoljavaju određene potrebe, kao što je privlačenje pažnje, sticanje višeg statusa u društvu ili lakše „izlaženje na kraj“ sa nekim neprijatnim emocijama, može predstavljati početak razvijanja samopovređivačkog ponašanja. Medijski sadržaji sa temom samopovređivanja na određen način propagiraju ovakvo ponašanje, čine ga vidljivim i služe kao model za identifikaciju.

Usamljenost deteta, zanemarenost od strane značajnih odraslih i odbaenost od vršnjaka prepoznaju se kao jedan od čestih razloga za ovu pojavu.

Adolescent povređujući delove svog tela ispoljava bol koju oseća na unutrašnjem nivou.

U ovom slučaju, samopovređivačko ponašanje nije unapred isplanirano, već nastaje kao odgovor na emocije sa kojima mu je teško da izaže na kraj. Sa druge strane, funkcija samopovređivanja može biti i u skretanju pažnje na sebe ukoliko adolescent oseća zanemarenost i da su njegove potrebe uskraćene u okruženju. U osećanju beznađa, autodestruktivno ponašanje predstavlja veliki alarm za porodicu i ostale iz okruženja deteta da ga konačno primete, vide i čuju.

Period adolescencije je inače sam po sebi buran i nosi rizike za povišeni nivo impulsivnosti i emocionalne reakivnosti. Ukoliko je prisutno emocionalno zlostavljanje, ako su porodične relacije nestabilne, hladne, a dete izloženo kritikama i nerazumevanju, ono percipira samopovređivanje kao sredstvo koje će mu pomoći da lakše podnese situaciju u kući. Na taj način, može izraziti ljutnju prema sebi, ali i ispoljiti osećaj krivice što nije onakav/a kako su roditelji zamislili. Prekomerna krivica se često sreće u radu sa ovim mladim osobama. Oni osećaju krivicu i za stvari koje su van njihove kontrole i na koje nisu mogli (ili ne mogu) da utiču. U nemogućnosti uticanja na određenu situaciju koju oni percipiraju kao bitnu, dolazi do iskrivljene slike o sebi, nakon čega pribegavaju kažnjavanju sebe.

Takođe, nekada jedino uzbuđenje koje adolescent oseća dešava se dok sebi nanosi povrede, osećaj praznine i odsustvo emocija bivaju prekinuti ovim činom.

Usled navedenih razloga, važno je sa adolescentom uspostaviti tretman u kome će se lečiti uzrok ovakvog ponašanja. Sa tretmanom bi trebalo što pre početi, a ne čekati da se ovakvo ponašanje „preraste“ ili prestane samo od sebe.

Značaj podrške roditelja

 

Pored neophodnog pružanja pomoći adolescentu, često je i roditeljima potrebna pomoć i podrška. Kod njih se javlja širok dijapazon različitih emocija, kao i zbunjenost kako reagovati.

Najčešća emocija koja se uočava kod roditelja jeste šok. U stanju šoka, neretko može doći do poricanja uzroka koji su mogli doprineti ovakvom ponašanju, pa čak i do poricanja da se sam čin samopovređivanja desio.

Kod roditelja adolescenata koji se samopovređuju primećuje se i  ljutnja koje može preći u osećanje krivice. Okosnica većine osećanja koja se smenjuju jeste velika zabrinutost za sopstveno dete. Tada roditelji pokušavaju da uspostave kontrolu nad svim sredstvima koja mogu biti potencijalno iskorišćena u svrhu samopovređivanja, ali to ne predstavlja dugoročno rešenje. Strah kao reakcija u ovom slučaju je očekivan i prirodan, međutim, važno je voditi računa da on ne preplavi dete. Pokazivanje ljutnje i šoka negativno deluje na samo dete i rešenje problema. Kazna je nešto što im u ovom slučaju najmanje treba, s obzirom na to da već kažnjavaju sami sebe.

Kod adolescenata koji se samopovređuju primećuje se nizak prag tolerancije na konfliktne situacije, ne pronalaze način kako da „izađu na kraj“ sa sopstvenim emocijama, te bi pomešana osećanja roditelja, a naročito ljutnja, delovala kontraproduktivno i uticala na to da se dete još više povuče. Ono što je detetu u ovoj situaciji potrebno jesu, pre svega, toplina i razumevanje. U procesu razumevanja, važno je opravdati emocije koje stoje iza ovakvog postupka, a ne samo ponašanje, odnosno samopovređivanje. Ispoljavanje brige roditelja za bezbednost deteta pokazuje adolescentu da ima nekog kome je stalo do njega, ali je potrebno voditi računa da roditeljski strah ne odgurne dete od njih. Zahtevanje od adolescenta  da „to“ više neće ponoviti predstavlja nerealno očekivanje, jer on doživljava niz emocija za koje jednostavno „ne zna šta će sa njima“.

Samopovređivanje kod adolescenta je stresan događaj koji pogađa celu porodicu. Uzdrmaju se odnosi, uverenja članova porodice, poverenje u dete, strah u svakodnevnom funkcionisanju postaje prisutniji. Zato, rad sa adolescentom i njegovom porodicom predstavlja  proces. Iako su relacije između roditelja i deteta često okidači za pojavu samopovređivanja, one mogu postati najsnažnije i najznačajnije „oruđe“ u procesu oporavka. Potrebna je izuzetna snaga i strpljivost celog porodičnog sistema kako bi ovoj mladoj osobi obezbedili sigurno i bezbedno okruženje, u kome će početi ispočetka da uči načine nošenja sa stresom i neprijatnim emocijama, kao i da ponovo preuzme odgovornost za svoje emocije i da nauči da ih iskazuje na funkcionalan način. Rad sa ovakvim klijentom može predstavljati početak zdravijeg funkcionisanja i adolescenta i ostalih članova porodice.

Reference:

1. Brown RC, Plener PL (2017). Non-suicidal Self-Injury in Adolescence. Curr Psychiatry Rep, 19: 20.

2. Stephanie Jarvi , Benita Jackson , Lance Swenson & Heather Crawford (2013). The Impact of Social Contagion on Non-Suicidal Self-Injury: A Review of the Literature, Archives of Suicide Research, Vol. 17, no. 1, 1-19.

3. Sweet, M. & Whitlock, J.L. (2009). Information for parents: What you need to know about self-injury. The Fact Sheet Series, Cornell Research Program on Self-Injury and Recovery. Cornell University. Ithaca, NY

Autor: Jelena Janjić

Pedagog i porodični savetnik

0 %s Comments

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezani članci