Socijalne interakcije, bilo na poslu ili tokom slobodnog vremena, čine sastavni deo dnevnih aktivnosti većine ljudi. Život u društvenoj zajednici je organizovan tako da je skoro pa nemoguće da osoba funkcioniše bez ikakvog kontakta sa drugim ljudima. Ipak, dok većina ljudi stupa u socijalne interakcije bez poteškoća, osobe sa visokim nivoom socijalne anksioznosti učestvuju u društvenim aktivnostima sa znatnom količinom diskomfora. Kada socijalna anksioznost počne da remeti funkcionalnost osobe, ona na različite načine pokušava da pomogne sebi da lakše prevlada problematične okolnosti.
Socijalna anksioznost i mehanizmi prevladavanja
Kada se nečega plašimo, skloni smo da to izbegavamo. Za razliku od osoba sa specifičnom fobijom, kao na primer fobijom od zmija, osobe sa socijalnom fobijom mogu da izbegavaju okidače sopstvene anksioznosti (socijalne interakcije) uz veoma visoku cenu. Izbegavanjem kontakta sa drugima, onemogućavaju sebi optimalan lični i profesionalni razvoj. Mi postajemo i opstajemo uz pomoć drugih.
(Photo by Yan Krukov from Pexels)
Zbog visoke cene koju izbegavanje nosi sa sobom, osoba se često okreće drugačijim mehanizmima prevladavanja tokom neprijatnih socijalnih situacija. Jedan od tih mehanizama, koji je izuzetno štetan i čiji su pozitivni efekti kratkog veka, jeste konzumiranje alkohola. Iako rasprostanjena, zloupotreba alkohola je strategija koju treba izbegavati. Doprinosi jedino maskiranju problema, dok uporedo stvara novi problem – problem zavisnosti.
(Photo by Kelsey Chance on Unsplash)
Treći mehanizam prevladavanja, pored izbegavanja socijalnih interakcija i zloupotrebe alkohola, kojima osobe sa visokim nivoom socijalne anksioznosti pokušavaju da pomognu sebi da lakše prođu kroz teške situacije, jeste skrivanje sopstvenih emocija pred drugima. Konkretno, osoba pokušava da sakrije znake svoje anksioznosti. Pored jasnih negativnih posledica izbegavanja interakcija sa drugima i zloupotrebe alkohola, čini se da je skrivanje emocija pred drugima bezbedan način prevladavanja. Da li je to istina?
Šta se krije iza skrivanja anksioznosti?
U korenu simptoma anksioznosti povodom socijalnih interakcija ili javnog nastupa stoji strah od negativne procene od strane drugih ljudi ili strah od ostavljanja lošeg utiska. Najčešće misli koje su u vezi sa simptomima socijalne anksioznosti su: „Osramotiću se“, „Svi će mi se smejati“, „Neće me prihvatiti“, „Nikome neću biti interesantan“. Osoba se plaši da će da bude osramoćena, odbijena ili ponižena.
Pored toga, javlja se strah od pokazivanja anksioznosti preko vidljivih telesnih simptoma. Misli koje su u vezi sa tim strahom su: „Drhtaće mi ruke“, „Drhtaće mi glas“, „Pocrveneću“, „Blokiraću se“, „Preznojiću se“ i druge. Osoba smatra da bi takvim znacima privukla pažnju na sebe i da bi bila negativno procenjena od strane drugih. Telesni simptomi anksioznosti vide se kao lične mane, pokazatelji slabosti i neadekvatnosti, i posmatraju se kao potencijalni povod za sramoćenje, odbijanje ili poniženje.
(Photo by Shiebi AL from Pexels)
Zbog pridavanja takvih značenja sopstvenim simptomima anksioznosti, osoba pokušava da ih prikirije kako bi zaštitila sebe od negativne procene. Uverena je da bi drhtanje ruku ili glasa izazvalo loše mišljenje drugih ljudi, a to je upravo ono čega se ona najviše plaši. Čini joj se zato logičnim da je skrivanje i nepokazivanje sopstvenih osećanja funkcionalan način prevladavanja. Rezultati istraživanja, međutim, ne podržavaju ovaj zaključak.
Koje su posledice skrivanja emocija?
Istraživanja su pokazala da skrivanje znakova prijatnih emocija dovodi do smanjenja ličnog doživljaja tih emocija. Neko ko ne pokazuje da je radostan, osećaće se manje radosno. Sa druge strane, skrivanje znakova neprijatnih emocija (među kojima je anksioznost) ima suprotan efekat. Subjektivni doživljaj neprijatnih emocija se uvećava njihovim skrivanjem. Neko ko skriva sopstvenu anksioznost, doprinosi da je još jače oseća. Učestalost neprijatnih osećanja se time, takođe, povećava.
Uz to, skrivanje emocija remeti međuljudske odnose. Stoji na putu razvoju bliskih i otvorenih odnosa i koči formiranje veza među ljudima. Može da doprinese povećanju fiziološkog odgovora na stres kod sagovornika. Interakcije mogu zaista da izgledaju „čudno“, što dalje potkrepljuje strahove socijalno anksiozne osobe u vezi sopstvene neadekvatnosti i nekompetentnosti u takvim situacijama.
Ljudi koji su stekli naviku skrivanja sopstvenih osećanja, često navode da imaju osećaj neautentičnosti (neprijatan nesklad između unutrašnjeg doživljaja i ispoljenog ponašanja). Maskiranjem svog unutrašnjeg doživljaja, socijalno anksiozne osobe imaju nameru da zaštite sebe od odbacivanja, ali, takođe, „štite“ sebe i od prihvatanja i zbližavanja sa drugima. Ironija je u tome što strategija, korišćena radi sopstvene zaštite, potpomaže nastanak upravo onih uslova kojih se osoba boji.
(Photo by Goashape on Unsplash)
Socijalno anksiozne osobe mogu da budu toliko usmerene na skrivanje telesnih znakova svoje pobuđenosti da propuštaju da podele sa drugima svoje autentično, „pravo JA“ (koje sigurno ima mnogo toga pozitivnog) i napuštaju socijalne situacije uz osećaj da niko zaista ne zna kako se osećaju, šta misle i, zapravo, ko su one.
Postoji ipak nešto što bi moglo da pomogne nekome ko oseća anksioznost u kontaktu sa drugima. Nije potrebno ulagati previše truda u skrivanje svojih emocija. Veliki deo nas je ionako dobro skriven. Znanje o tome nije lek za socijalnu anksioznost, ali može da koristi.
Iluzija transparentnosti
Kada osećamo veliku anksioznost (ili neku drugu jaku emociju) pred drugim ljudima, skloni smo da preuveličavamo stepen u kome je naš unutrašnji doživljaj vidljiv drugim ljudima. U tim trenucima smo uvereni da je drugima očigledno da smo veoma uznemireni. Ipak, naše emocionalno stanje nije ispisano na našim čelima. Ova sklonost je nazvana Iluzija transparentnosti (providnosti). Radi se o netačnom razmišljanju, koje umanjuje jaz između našeg subjektivnog doživljaja i onoga što drugi mogu da zaključe o tome.
Istina je da je naš unutrašnji svet veoma dobro sakriven. Naše misli i naša osećanja nisu lako dostupna drugim ljudima. Ako ne razgovaramo sa iskusnim psihoterapeutom ili policijskim inspektorom (čak i oni moraju da postave mnoga pitanja), najverovatnije je da će naš unutrašnji doživljaj da ostane nepoznat za druge. Tipičnom sagovorniku moramo da kažemo šta mislimo i kako se osećamo, ponekad uz dodatna pojašnjenja. Naš utisak da smo „providni“ nije verodostojan. Napravljeni su zanimljivi ogledi da bi se to dokazalo.
Klijentima psihoterapijske prakse, koje je mučila anksioznost tokom razgovora sa terapeutom (jer razgovor je socijalna situacija), ponuđena je mogućnost da, uz njihovu saglasnost, budu snimani tokom jedne terapijske seanse. S obzirom da nivo anksioznosti kod klijenata nije bio isti tokom celog razgovora, nakon završetka, upitani su u kojem trenutku je nivo njihove anksioznosti bio na najvišem, a u kojem na najnižem nivou, tj. kada su bili najviše napeti, a kada opušteni. Snimak je pauziran u ta dva trenutka i dobijene su dve slike klijenta – jedna dok je izuzetno anksiozan i druga dok je relativno opušten. Kada su klijenti pogledali slike, šta su mogli da zaključe? Naime, slike su bile skoro pa identične. Spolja gledano, nije se moglo zaključiti kako se oni osećaju.
Znanje o iluziji transparentnosti može da pomogne osobi, koja je sklona osećanju anksioznosti povodom socijalnih interakcija, da lakše prebrodi društvene događaje jer zna da drugi najverovatnije ne znaju šta se unutar nje dešava.
Ponekad, međutim, neki telesni simptom anksioznosti ipak izroni na površinu. U tim trenucima, znanje o drugačijoj tendenciji može da bude od pomoći.
Efekat reflektora (Spotlight)
Naša tendencija da preuveličavamo koliko pažnje drugih ljudi privlačimo na sebe je rezultat posmatranja naše perspektive kao jedine. Ako osećamo jaku emociju, pretpostavljamo da je drugim ljudima to značajno onoliko koliko je i nama samima. Ova egocentrična sklonost dovodi do efekta reflektora. U socijalnim situacijama imamo osećaj da je, figurativno, reflektor uperen u nas. Mislimo da svi gledaju baš u nas.
Svako od nas je u centru svog sveta, ali često zaboravljamo da je naš sagovornik, takođe, u centru svog sveta. Poznati američki autor Dejl Karnegi, piše da je osoba sa kojom razgovarate „sto puta više okrenuta sebi i svojim htenjima i problemima, nego što je Vama i Vašim problemima“.
(Photo by Timon Studler on Unsplash)
Istina je da drugima nismo baš toliko zanimljivi. Podsećanje da nismo (na sreću ili ne) u tolikoj meri predmet pažnje osoba oko sebe, može da pomogne socijalno anksioznim osobama da lakše podnesu kontakte sa drugim ljudima. Drugi ljudi više razmišljaju o sebi i o svom ponašanju.
Ako imate strah da će neko odmah da primeti neki od telesnih simptoma anksioznosti na Vama, možete da uradite eksperiment. Trčite ili radite vežbe dok Vam se obrazi ne zacrvene i onda uđite u prostoriju gde ima drugih ljudi. Osmotrite koliko njih je obratilo pažnju na Vaše crvene obraze. Proverite koliko njih je započelo razgovor o tome. Verovatno ćete zaključiti da drugi ljudi ne obraćaju onoliko pažnje na vas, koliko ste mislili da hoće.
Na kraju…
Naš unutrašnji svet nije lako dostupan drugima. Nismo providni. Kada nešto i ispliva na površinu, drugi verovatno ne obraćaju mnogo pažnje na to. Ako i obrate pažnju, najverovatnije neće početi da nas kritikuju ili omalovažavaju. Ako ipak počnu, možemo da se zapitamo da li želimo takve osobe u svom okruženju.
Mi jesmo društvena bića. Iznad svega, plašimo se negativne procene drugih ljudi. Skloni smo pretpostavci da ćemo da budemo bezbedni ako vešto budemo skrivali ono što se u nama dešava. To ne radimo s namerom da prevarimo druge, već da sebe zaštitimo. Pritom zaboravljamo da svako od nas ima dete u sebi koje je često uplašeno, tužno, zabrinuto ili preplavljeno zahtevima života.
Umesto skrivanja svojih neprijatnih osećanja, predlažemo nešto sasvim suprotno: deljenje onoga što nas muči sa drugima. Neke od iznenađujućih posledica koje slede iz toga su osećaj olakšanja, produbljivanje odnosa sa značajnim drugima, čak i veoma paradoksalan ishod – drugim ljudima se činimo snažnijim zbog ispoljene hrabrosti.
Za nekoga ko nije navikao da iskazuje i deli svoja osećanja, preporučljivo je da to uvežbava u odnosu sa prihvatajućim psihoterapeutom.
Literatura:
- Gross, J. Levenson, R. Hiding Feelings: The Acute Effects of Inhibiting Negative and Positive Emotion. Journal of Abnormal Psychology 1997, Vol. 106. No. 1, 95-103.
- Hendriksen, E. (2018). How to Be Yourself_Quiet Your Inner Critic and Rise Above Social Anxiety. St. Martin´s Press.
- Naslovna fotografija: Kevin Curtis on Unsplash
0 komentara