Zašto jedemo iz dosade?

Kada bi vas neko pitao šta najčešće radite kada vam je dosadno, šta biste odgovorili?

Psihološka praksa svedoči da je okidač za hranu najčešće upravo dosada. Prisetite se situacija u kojima se obično javlja ovaj osećaj: čekanje u redu, školski čas, slušanje izlaganja koje vam nije interesantno, čekanje na aerodromu, zamarajuće putovanje do ciljne destinacije, iščekivanje određenog poziva, ili – slobodan vikend ukoliko ste navikli da je svaki dan ispunjen brojnim obavezama… Primetićete da se u pomenutim situacijama javlja potreba za određenim sadržajem ili aktivnostima kako biste imali doživljaj da se dešava nešto zanimljivo. Kada izostane pokretanje na aktivnost na koju dosada poziva, višak vremena se može popuniti hranom.

Pored određenih benefita koje dosada pruža, ona može voditi i u stanje nemira, anksioznosti i frustracije. U situacijama kada dosada podstiče nezadovoljstvo i iritabilnost, osoba može početi da razmišlja šta bi mogla jesti ili koju hranu bi mogla pripremiti kako bi ispunila svoje vreme i okupirala misli. Posmatrano na različite načine, hrana je izvor čulne stimulacije: isprobavanje različitih ukusa, konzumiranje hrane, uživanje u hrani… stoga ne čudi to što je dosada često okidač za hranu.

(Photo by KoolShooters from Pexels)

Hrana kao „beg od sebe“

Povezanost između dosade i hrane može se uočiti i na dubljem nivou. Naime, u stanju dosade se češće javljaju razmišljanja i samouvidi. Dosada, pored pomenutih stanja nemira, anksioznosti i frustracije, može uključivati i svest o besmislu određene situacije ili života generalno. Pored visoko izražene potrebe da se osoba pokrene i angažuje u određenoj aktivnosti, u isto vreme se uočava i pasivnost, odnosno nemogućnost da se željena akcija sprovede u delo.

Kao distrakcija koja odvraća od samouvida, ponekad i suočavanja sa besmislom, hrana ima značajnu ulogu. U trenucima dosade, osoba postaje svesnija jaza koji postoji između željenog i aktuelnog stanja u njenom životu. Uzbuđenje i stimulacija koju pruža određena hrana, pomažu osobi da odvrati pažnju od zamarajuće samosvesnosti. Istraživanja su pokazala da prejedanje preovladava kod onih koji redovno doživljavaju dosadu (Abramson i Stinson, 1977), kao i to da je dosada zapravo povezana i sa različitim poremećajima ishrane (Ganley, 1989). Čak i kada se kontrolišu druga afektivna stanja, dosada ostaje značajan prediktor odnosa prema hrani (Koball i sar., 2012) jer konzumiranje hrane tokom dosade prate psihološki procesi koji su drugačiji od onih koji prate konzumiranje hrane tokom drugih neprijatnih emocionalnih stanja.

Ukoliko je osoba udaljena od svojih istinskih potreba, zapada u osećaj praznine i besmisla koji se simbolično može popuniti hranom – puna usta i pun stomak simbolično ispunjavaju i emocionalnu prazninu. U praksi se mogu sresti osobe koju su naizgled zadovoljne i koje šalju poruku da vode prilično uređen život, ali se u dubini osećaju vrlo usamljeno. Obično su vrlo posvećene i uspešne u poslu, visokog materijalnog statusa. Tokom dana preokupirane su poslom i usmerene na realizaciju unapred postavljenog ispunjenog rasporeda. Međutim, uveče, kada završe sa obavezama, nastaje potpuni obrt – tada počinju prave borbe sa hranom i prejedanjem. Hrana postaje štit od usamljenosti, osećaja neostvarenosti, nezadovoljstva, praznine, ličnog besmisla života. Hrana postaje put kojim se beži od sebe. Kako uviđa da joj hrana predstavlja najveću stimulaciju, osoba postaje sve manje samopouzdana što je dobra osnova za ponovne nalete emocionalnih gladi.

Hrana predstavlja izvor mnogih zadovoljstava: prijatne senzacije u telu kada jedemo hranu koju volimo, osećaj zadovoljenosti telesnih potreba, čulna uživanja povezana sa ukusom, izgledom, strukturom, teksturom, bojom, formom, mirisom hrane… Usled prethodno navedenog, hrana predstavlja jedan od najbržih i najlakših načina da se stvori zadovoljstvo. Međutim, iako osoba pokušava da nedostatak dešavanja i svoju emocionalnu prazninu popuni hranom, nezadovoljstvo postaje sve veće. Korišćenje hrane kao štita potkrepljuje osećaj manjka samopouzdanja koji osoba ponovo pokušava da nadomesti hranom i na taj način se ulazi u začarani krug. Što se osoba više oseća autentično zadovoljno i ispunjeno, emocionalna potreba za hranom je sve manja.

Literatura

Knežević, J. i Blanuša, J. (2021). Psiha i hrana. Novi Sad: Psihopolis.

Naslovna fotografija: KoolShooters from Pexels