Narcizam

Pitanja u vezi sa narcizmom česta su u psihoterapijskoj praksi: Кako biti blizak i intiman sa narcističnom osobom? Kako ne osećati strah i istovremenu odbojnost prema njima? Kako zaštititi sopstvene granice? Kako se pravilno postaviti prema narcističnoj osobi, a da ona ne pobesni i postane agresivna ili pasivno-agresivna? Na koji način narcističan roditelj utiče na razvoj svog deteta? Kako imati manje stresa na poslu ukoliko je šef ili kolega narcističan?

Ono što je zajedničko svim pitanjima jeste izazov sa kojim se suočavaju osobe iz okruženja narcističnih osoba. Ipak, iako na prvi pogled ne deluje tako, i narcističnim osobama može biti veoma izazovno u razičitim kontekstima.

Tipovi narcizma

U psihoterapijskoj praksi najčešće se mogu prepoznati dva tipa narcizma:

1. Grandiozni narcizam – Ovaj tip narcizma je vidljiviji i prepoznatljiviji. U svakodnevnom govoru, kada je reč o narcizmu, obično se misli na pomenuti tip. Grandiozni tip narcizma karakteriše drskost, uveličavanje slike o sebi kroz samohvalisanje, iskoršćavanje drugih osoba zarad zadovoljenja sopstvenih potreba i interesa, nedostatak empatije za druge, itd. Kod osoba sa grandioznim narcizmom, često se uočava zavist prema drugim ljudima i njihovim uspesima. Iako odaju utisak visokog samopouzdanja, u stvari je reč o kompenzaciji bazično loše slike o sebi.

2. Vulnerabilni narcizam – Ovaj tip narcizma naziva se još i prikriveni ili fragilni. Kao što sam naziv govori, ovaj tip narcizma teže se prepoznaje jer osobe sa ovim tipom narcizma, paradoksalno, deluju kao osobe krhkog samopouzdanja. Vulnerabilni narcizam karakteriše hiperosetljivost i često ulaženje u ulogu žrtve. Osobe sa vulnerabilnim narcizmom sklone su izbegavajućim ponašanjima usled nemogućnosti suočavanja sa drugim ljudima i netolerancije bilo kakve neprijatnosti. Na najmanji znak povređivanja ili odbacivanja od strane drugih, reaguju značajnim gubitkom samopouzdanja.

Karakteristike narcističnih ličnosti:

• osećaj inferiornosti koji tera osobu da bude posebna ili da ostvaruje izvanredne uspehe,
• nepoverenje prema drugim, neoslanjanje na druge ljude, razvijanje površnih odnosa u kojima se zadovoljava potreba za divljenjem,
• posmatranje drugih kroz prizmu zadovoljenja sopstvenih potreba, a ne kao ravnopravnih i ravnih sebi,
• nestabilnost moralnih načela u skladu sa sopstvenim interesima i ostvarivanjem neke lične koristi;
• stah od intimnosti i potencijalne zavisnosti i povređivanja, što vodi u površne odnose i na kraju, duboku usamljenost.

Osobe sklone narcizmu, na prvi pogled, mogu delovati veoma šarmantno, pristupačno, zabavno i harizmatično, zbog čega često mogu biti omiljeni u društvu ili “viđeni” za visoke pozicije. Obično su vrlo zavodljivi i lako uveravaju druge u sopstvene stavove. Međutim, kako se odnos sa narcističnim osobama razvija, postaje vidljiva njihova potreba za superiornošću, dominacijom i konstantnim dobijanjem potvrde od strane drugih. Pričljivi su, što na početku odnosa može delovati pozitivno, ali velika većina razgovora se tiče njih samih i njihovih razmišljanja i iskustava, i često se koriste zamenicom “Ja”.

Kod narcističnih osoba se često može primetiti nefleksibilnost, impulsivnost i ispoljavanje agresivnih reakcija kada se stvari ne odvijaju onako kako su oni zamislili. Ukoliko se osete napadnuto, počinju da ispoljavaju narcistični bes koji se ispiljava kao želja da povrede druge. Ipak, agresija nije usmerena samo ka spolja, već se u jednom trenuku okreće i ka sebi. Javlja se osećaj poniženja, neadekvatnosti i toksičnog stida. Upravo ovakva osećanja mogu biti osnova za rad sa narcističnim osobama, ako osoba može da se zadrži na njima.

Narcise prati jaka želja za jedinstvenošću i ostvarivanjem najviših postignuća u onome što rade. U skladu sa svojim perfekcionizmom, postavljaju visoke ciljeve koje je često nemoguće ostvariti. Ostvarivanje postavljenih ciljeva služi kao merilo sopstvene vrednosti, dok je odstupanje od njih povod za osećaj inferiornosti usled doživljenog poniženja i neuspeha. Narcistične osobe ne prave razliku između onoga što jesu i onoga što žele da budu. Oni ne moraju doživeti stid i poniženje na svesnom nivou, već ih mogu pretvoriti u druga, za njih poželjnija osećanja, i iskazati, ih kao ljutnju, bes, apatiju, krivicu, zavist ili povlačenje. Na taj način pokušavaju da prebrode osećanje stida i suštinskog doživljaja sebe kao defektnog, faličnog, neadekvatnog, manje vrednog.

Narcizam i partnerski odnosi

Doživljavanje i predstavljanje sebe kao izrazito važne osobe, superiornije od drugih, u značajnoj meri onemogućava ostvarivanje bliskog odnosa sa narcističnom osobom. Zbog harizme i šarma, narcisi mogu biti, na prvi pogled, veoma poželjni partneri i ostvariti (li bolje rečeno, započeti) niz veza. Međutim, problem se javlja kada prođe prva zaljubljenost i kada očekivanja od partnerskog odnosa postanu drugačija. Tada je mnogo bitnije pitanje uzajamnosti (međusobnog ispunjavanja potreba i brige) od zavođenja i šarmiranja. Narcistične osobe na duže staze mnogo više investiraju u sebe, nego u svog partnera. Na početku veze, dok ne osvoje, mogu biti izuzetno pažljivi, prisutni, brižni i podržavajući. Kada su ispunili svoj cilj i kada više nema izazova, njihovo ponašanje se obično menja i tada nastaju prvi konflikti u vezi.

Za njih, idealna osoba u stvarnosti ne postoji što čini da se osećaju frustrirano. Najviše ih privlače osobe upadljivog socijalnog statusa (novac, izgled, poreklo ili profesionalna ostvarenost) koje im potkrepljuju osećaj grandioznosti.. Privlače ih i osobe koje im se dive, laskaju i pružaju veliku količinu pažnje jer na taj način ne dolaze u kontakt sa svojim sržnim uverenjem da ne vrede..

Sa narcističnim osobama se teže uspostavlja kompromis koji je potreban u svim međuljudskim odnosima. Kada se drugi usprotive ili postave granice, oni se često naljute, jer nije sve po njihovom. U svom besu i povređenosti znaju da budu grubi, ne razmišljajući kako njihovo ponašanje može uticati na partnera i kakve posledice može izazvati.

Bliski odnos zahteva emotivno otvaranje, ispoljavanje ranjivosti, saosećanja i empatije što za narcise predstavlja znak slabosti i povod za anksioznost. Drugom partneru je u ovakvom odnosu izuzetno teško, konstantno osećaju da su krivi za sve i ne mogu da pobegnu od stalnog preispitivanja da je ipak greška do njih (“Da ja imam više inicijative, on se ne bi ljutio…”). Često imaju doživljaj da hodaju po ivici kako ne bi izazvali neprijatnu reakciju i žive između strepnje da ne izbije konflikt i krivice što je do konflikta došlo.

Narcistična osoba će vrlo teško postaviti sebi granice, zato je važno da druga strana to uradi. Potrebno je da partner promeni korake u plesu superiornosti – podređenosti i postavi granice, kako narcistični partner ne bi preuzimao kontrolu nad odnosom.

Narcisi kao roditelji

Kod narcističnih roditelja postoji opasnost da svoju decu doživljavaju kao produžetak sebe. U tom slučaju, roditelj ne prepoznaje detetove potrebe i osećanja, već je dete primorano da se prilagođava potrebama roditelja i njegovom tumačenju određenih situacija. Pošto su u fokusu potrebe roditelja, a ne deteta, dete ne može da se odvoji i razvije samostalnost. Dete vremenom uči da na prvom mestu prepoznaje potrebe roditelja, brine za njega, zbog čega ono postepeno ulazi u ulogu “roditelja”.

Kod određenog broja dece narcističnih roditelja može se primetiti nedostatak brige i ljubavi, jer roditelji ne ispoljavaju zainteresovanost za njih. Problem narcističnih roditelja je nedostatak empatije, zbog čega se ne uživljavaju u detetove potrebe i osećanja. Kada dete postigne uspeh, umesto da dobije pohvalu, narcistični roditelji zasluge pripisuju sebi ili svojim genima. Još jedan vid kontrole deteta se može uočiti kada narcisični roditelji emocionalno ucenjuju dete u cilju razvijanja osećanja krivice kod deteta.

Deca narcističnih roditelja odrastaju u nepredvidivom okruženju, u kome stalno strepe od agresivnih reakcija od stane narcističnog roditelja. Dete uči da je podređeno i da je najvažnije zadovoljiti potrebe roditelja.

Sve navedene manifestacije narcističnog roditeljstva ostavljaju dugoročne posledice na razvoj deteta koje se lakše uočavaju u adolescenciji kada je prirodno da se dete odvaja od roditelja. Deca koja su rasla uz narcistične roditelje obično se razviju u odrasle narcistične osobe. U drugom slučaju, mogu razviti zavisne crte i uz njih prikriveni narcizam i tražiti nekog sa kim će moći da produže narcistični odnos iz detinjstva. Osećaju da im ljudi duguju da brinu o njima (“…jer ja ne znam/ne mogu) i na taj način, kako je i naučeno kroz odrastanje, odustaju od svake autonomije.

Da li narcis može da se promeni?

Da. Iako narcistične osobe retko žele da se menjaju, određene životne krize ih mogu navesti na promenu i traženje pomoći u tome. Na primer, ukoliko partner preti napuštanjem, ili ako uvide da većina ljudi iz okruženja ne želi da provodi vreme sa njima, ako na poslu trpe posledice zbog svog ponašanja, pre će priznati sebi da je vreme za promenu. Čak i tada, dolazak na psihoterapiju ili savetovanje je obično vezan za pitanje “Šta sa njima nije u redu?”, jer narcistična osoba retko vidi grešku kod sebe. Ali, i to je početak. U svakom slučaju, što je osoba više spremna da prizna svoje neprijatne emocije poput srama, poniženosti, bezvrednosti, tuge, usamljenosti, rezultati terapije (promene) biće uspešniji.

Adaptirano sa:

Klanac Vice (2014): Narcizam (diplomski rad)

Ilustracije u članku: Kartice za shema terapiju (Mirović, Višić i Petrović)