loader image

Poremećaji ishrane: saveti za roditelje

feb 20, 2022 | O deci i roditeljstvu | 0 Komentara

Pubertet i adolescencija u celini su razvojna faza u kojoj dete počinje da vodi računa o svom fizičkom izgledu, i kod mnogih devojčica i dečaka se javlja zabrinutost oko kilaže, oblika i veličine tela. S druge strane, svet u kome vlada diktatura lepote i “savršenih proporcija” je nepodržavajuća sredina za mlade ljude koji tek traže sebe i izgrađuju svoj identitet, a pritom imaju malo samopouzdanja i iskustva. Sve ovo je pogodno tlo da se kod mladih, a posebno devojčica, razvije ili javi neki od simptoma poremećaja ishrane.

 

Kako prepoznati poremećaj ishrane?

Ne postoji jedan specifičan znak ili pouzdan pokazatelj da vaše dete razvija neki od poremećaja ishrane, ali ako učestalo i/ili u dužem vremenskom periodu nešto od sledećih ponašanja primećujete kod svog deteta, trebalo bi da se posavetujete sa stručnjakom. To su:

  • Veliki gubitak u težini
  • Zaokupljenost težinom, hranom, kalorijama i dijetom
  • Odbija da jede određenu hranu, pri čemu se ograničenja šire na čitave kategorije hrane (npr. bez ugljenih hidrata itd.)
  • Žali se na zatvor, bol u stomaku, intoleranciju na hladnoću, letargiju i/ili višak energije
  • Riituali vezano za hranu (npr. jedenje hrane po određenom redosledu, prekomerno žvakanje, preuređivanje hrane na tanjiru)
  • Stalno nalazi opravdanja da izbegne obroke ili situacije koje uključuju hranu
  • Održava prekomerni, kruti režim vežbanja – uprkos vremenskim prilikama, umoru, bolesti ili povredama
  • Povlači se iz uobičajenih druženja i aktivnosti i postaje izolovanija, povučenija i tajnovitija
  • Ima intenzivan strah od dobijanja na težini ili „debljanja“, iako je pothranjena
  • Ima poremećen doživljaj telesne težine ili oblika tela
  • Oseća se neefikasno i ima snažnu potrebu za kontrolom
  • Brojni zdravstveni problemi koji nisu postojali ranije (nespecifične gastrointestinalne tegobe, loši laboratorijski nalazi, nepravilnosti u menstrualnom ciklusu, opadanje kose, suva koža, pad imuniteta…)
  • Dugo se zadržava u kupatilu posle obroka (ili čak nalaženje tragova povraćanja posle obroka)
  • Konzumiranje velikih količina hrane (i enormnih svota novca da bi se hrana kupovala)

 

Šta uraditi kada sumnjate da vaše dete ima poremećaj ishrane? 

Za početak, počnite da pričate o svojim brigama.

Roditelji su često zabrinuti da ako obraćaju previše pažnje pogoršavaju stvari i nadaju se da će neki problemi biti rešeni sami od sebe. Međutim, poremećaj, ako postoji ili se razvija, neće nestati sam od sebe, pa iako je razgovor o njemu možda težak, od suštinske je važnosti da se počne sa rešavanjem.

Ponekad mladi ljudi sa poremećajima u ishrani odahnu što su odrasli primetili njihov problem, jer i oni mogu biti uplašeni i nesnađeni u celoj situaciji, a stid ih je i strah da traže pomoć. Ponekad čak i nisu u stanju da imenuju problem i nisu sigurni šta im se dešava. S druge strane, dešava se i da odlučno poriču postojanje problema i odbijaju svaki razgovor na tu temu.

Podsticanje deteta da razgovara o brigama i nesigurnostima koje ima, biće korisno za razumevanje razloga zbog kojih se oseća loše vezano za sebe. Uspostavljanje otvorene komunikacije je važan prvi korak.

Otvoreno razgovarajte sa drugim roditeljem i detetom, a obavite i razgovor da detetovim pedijatrom. Ukoliko pedijatar proceni da ima razloga za brigu, poslaće vas kod stručnjaka za mentalno zdravlje koji se bave poremećajima ishrane gde će dete i cela porodica dalje nastaviti tretman.

Dijagnoza je postavljena – šta dalje?

Za početak, dajte sebi vremena da prihvatite situaciju. Bitno je da nađete podršku u svojoj okolini, pa i stručnu pomoć za sebe, jer process lečenja može da traje dug oi bude iscrpljujuć za sve, kako dete, tako i pomagače.

Ako je vašem detetu dijagnostikovan poremećaj ishrane, evo na koji način možete da mu pomognete.

  1. Razgovarajte sa detetom

Vaš sin ili ćerka mogu iznenada postati povučeni, preosetljivi ili čak bezobrazni, što razgovor može činiti veoma teškim, posebno, ako još uvek ne prihvataju da postoji problem.

Ali razgovor o njihovom stanju je presudan za oporavak.

Možda su na površini besni ili agresivni, ali duboko u sebi osećaju se uplašeno ili nesigurno.

Možda će im biti teško da izraze svoja osećanja, zato budite strpljivi i saslušajte šta pokušavaju da kažu.

Ključ je komunikacija bez osuđivanja ili prepirke. Unapred pripremite šta želite kažete, govorite smireno i pazite da ne kritikujete, da se ne ljutite ili postanete previše emotivni. Iako se problem može poricati, vremenom će mlada osoba moći da prepozna da ima poteškoća i da o tome razgovara kada bude spremna.

Može vam pomoći i sledeće:

  • izbegavajte da pričate o njihovom izgledu, čak i ako je ideja da date kompliment
  • pokušajte da koristite rečenice koje počinju sa „Ja“, poput „Zabrinut/a sam, jer mi se ne čini da si srećna“, umesto rečenica koje počinju sa „ti“ (“Izgledaš nesrećno”)
  • izbegavajte razgovore o dijeti drugih ljudi ili problemima sa težinom i poređenje deteta sa drugima
  • pokušajte da se ne osećate povređeno ako se ne otvore odmah i ne zamerite im što su tajnoviti – to je zbog njihove bolesti, a ne odnosa sa vama

Photo by Mikhail Nilov from Pexels

  1. Šta raditi u vreme obroka?

Vremena obroka će verovatno biti veoma teška za osobu koju podržavate. Ovo su načini na koje im možete pomoći:

  • Ako se vaše dete leči, pitajte njegov tim za lečenje za savet o tome kako se nositi sa obrocima.
  • Pokušajte da sa detetom napravite planove obroka sa kojima se oboje slažete. Pobrinite se da imate sve potrebno za planirani obrok. Promene u poslednjem trenutku mogu da dovedu do panike, a u slučaju anoreksije i drugih restriktivnih poremećaja u ishrani mogu da ograniče unos hrane.
  • Dogovorite se sa porodicom da niko od vas neće razgovarati o/ili komentarisati veličinu porcija, kalorije ili sadržaj masti ili ugljenih hidrata u obroku, kao i bilo čiji izgled ili težinu.
  • Izbegavajte da jedete niskokaloričnu ili dijetetsku hranu tokom obroka ili da je uopšte držite u kući.
  • Pokušajte da atmosfera bude lagana i pozitivna tokom obroka, čak i ako se ne osećate tako.
  • Ako vaše dete pokuša da se previše uključi u pripremu obroka kao način kontrole, zamolite ga da umesto toga postavi sto ili opere posuđe.
  • Pokušajte da se ne fokusirate previše na dete tokom obroka. Uživajte u svom obroku i pokušajte da razgovor za stolom teče.
  • Porodične aktivnosti nakon obroka, poput društvene igre, šetnje ili gledanja televizije, mogu im pomoći u odvraćanju od želje da se očiste ili prekomerno vežbaju.
  • Ne očajavajte ako je obrok prošao loše – samo nastavite, biće bolje ako ne odustajete.

Izvan obroka postoji puno načina da nekoga podržite i pokažete mu da ga cenite. Možda ćete otkriti da ih poremećaj jedenja vodi u povlačenje, ali i dalje ih pozivajte da se pridruže grupnim i porodičnim aktivnostima. Ponudite komplimente koji se ne odnose na njihov fizički izgled i pokušajte da nađete sa njima stvari koje ne uključuju hranu. Ne budite previše kritični prema sebi ako pogrešite – ne možete uvek ni da predvidite stvari zbog kojih se osoba koju podržavate oseća ranjivo, ali i ne vredi da hodate kao po jajima.

  1. Pružite podršku svom detetu

Ako se vaše dete leči zbog svog stanja, tim za lečenje igraće ključnu ulogu u njegovom oporavku, ali ne potcenjujte važnost svog prisustva, ljubavi i podrške.

Možda će vam pomoći:

  • naučite što je više moguće o poremećajima ishrane, tako da razumete sa čim imate posla
  • naglasite da ih volite i da ćete uvek biti uz njih, bez obzira na sve
  • upoznajte ih sa opcijama tretmana i recite da ćete ih podržati kroz proces lečenja
  • predložite aktivnosti u koje mogu da se uključe, a da nisu vezani za hranu, poput hobija i druženja sa prijateljima
  • pitajte ih kako možete da im pomognete
  • pokušajte da budete iskreni o sopstvenim osećanjima – ovo će ih podstaći da učine isto
  • budite dobar uzor jedući uravnoteženu ishranu i zdravo vežbajući
  • pokušajte da izgradite njihovo samopouzdanje – na primer, pohvalite ih što su pažljivi ili im čestitajte na postignućima u školi

Ljudi sa poremećajima ishrane često postaju usamljeni i izolovani, ali oni koji su se oporavili kažu da im je ljubav i podrška porodice i prijatelja bila presudna u oporavku.

Photo by Mikhail Nilov from Pexels

  1. Izbegavajte razgovor o izgledu

Dobro razmislite kako razgovarati i onome što može biti korisno i nekorisno, jer komentari mogu biti pogrešno shvaćeni. Kada kažete:  „Izgledaš dobro“ ili „Napreduješ“ drugoj strani zvuči kao „Debljaš se“.

“Svako dobijanje na težini je za mene užasno, stalno se plašim da ću se vratiti na staro. Prihvatio sam, nekako, da moram da jedem više i da mi je zdravlje ugroženo, i da, u krajnjem slučaju, mogu i da umrem, ali ono što mi NIKAKO ne pomaže u tome su komentari:”Popravio si se u obrazima”, “Ugojio si se, jel da?” Iako je namera da me pohvale za izgled, ja samo čujem:”Debeo si!” i odmah počinjem da se plašim da će se sve što pojedem zalepiti za obraze ili stomak.”

(osamnaestogodišnji mladić koji pati od restriktivnog poremećaja u ishrani)

Osoba koja se bori nema nikakav osećaj postignuća što se pravilno hrani, umesto toga, može se osećati krivom i neuspešnom, pa je malo verovatno da će vaše komentare smatrati pozitivnim.

Verovatno je bolje da se klonite komentara o izgledu.

Trebalo bi da prepoznate s kojim se izazovom suočava vaše dete kad god se bavi hranom na pozitivan način. Roditelj mora da pomogne detetu da razvije veštine nošenja sa teškim situacijama, da nastavi sa normalnim aspektima života i da pronađe život izvan poremećaja ishrane, što će sve doprineti izgradnji samopoštovanja.

5. Potražite podršku i pomoć za sebe

I pomagači moraju da dobiju podršku, jer se često osećaju bespomoćno, zbunjeno, frustrirano i besno. Iako porodice nisu uzrok poremećaja u ishrani, one su presudne u oporavku. 

Razgovarajte sa pedijatrom svog deteta ili sa nekim od stručnjaka u timu za lečenje o vašoj ulozi u tretmanu, o tome šta možete učiniti kod kuće da biste pomogli.

Ako vam je potrebna dodatna podrška, potražite psihoterapeuta kod koga ćete krenuti na savetovanje, sami ili sa ostalim članovima porodice.

Važno je da cela porodica razume situaciju i ima podršku.

6. Ne odustajte

Najvažnije je da se ne predajete. Ponekad stvari mogu izgledati bezizlazno, ali s vremenom i sa odgovarajućom pomoći mladi ljudi mogu da se oporave.

 

 

https://www.nhs.uk/conditions/eating-disorders/advice-for-parents/

Autor: Katarina Višić

Psihoterapeut

0 %s Comments

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Povezani članci