Savremena psihološka istraživanja motiva i potreba dokazala su da se dete po rođenju najviše plaši gladi. Glad izaziva frustraciju, a sitost zadovoljstvo. U kontekstu detinjstva i postanka čoveka, hrana je najvažnija stvar koju majka daje detetu. Tako hrana nije samo simbol, već realnost, ljubav i sigurnost.
Hrana je dostupna u svim oblicima, bojama, ukusima, dizajnirana specijalno za potrebe tržišta i potrebe kupca. S obzirom na prisustvo medija i zastupljenost hrane u medijskim sadržajima, njihova uloga dodatno utiče na izbor obroka. Usled toga, imamo pojavu da je hrana sve manje potreba, a sve više zadovoljstvo i navika.
Neumorno i neumereno uživanje u hrani nije biološka, već psihološka kategorija koja je danas, nažalost, zastupljena u svim generacijama, a sve više među decom i mladima.
Gojaznost kod dece – šta kaže psihologija?
U psihološkom smislu, gojaznost je stanje koje korene vuče iz prvih godina života, dakle koren mu je u detinjstvu. Prva iskustva sa hranom mogu duboko obeležiti osobu sa stanovišta njegovog odnosa sa hranom. Ako dete dobije hranu kao odgovor na svako pokazivanje frustriranosti ili plač, počeće da povezuje utehu sa hranom.
To se najčešće dešava kada majke ne znaju šta da rade sa uplakanom decom i nisu sigurne šta se krije u pozadini plača kod deteta – da li uznemirenost, strah ili bolest. Ako beba napravi psihološku vezu između nezadovoljstva i sise/cucle, ona će odrasti sa navikom da se hranom uklanjaju ili pak ublažavaju psihološki problemi. Hrana postaje manevar kom se pribegava kako bi se uklonila ljutnja, bes, nezadovoljstvo, razočaranje.
Takođe, majka koja u odnosu sa svojom bebom ne razvija i ne pruža dovoljno empatije, na svaki nemir deteta davaće nove količine hrane i onemogućavaće bebi da stekne iskustvo gladi i sitosti i njihovo razlikovanje od drugih potreba – prvenstveno onih emocionalne prirode. Majke koje su nesigurne u svojoj ulozi, preteranim hranjenjem deteta smanjuju osećanje krivice kada imaju doživljaj da nisu dovoljno posvećene ili da se ne snalaze u ulozi majke.
U kasnijim fazama razvoja stalni konflikti između roditelja, razvod roditelja, zanemarivanje detetovih potreba, česte separacije, neadekvatno postavljanje granica prema detetu, preterano stroga disciplina, mogu ishodovati detetovom povećanom potrebom za hranom.
Dalje, rizik za gojaznost u detinjstvu veća je kod dece koja imaju gojazne roditelje. Uobičajene navike roditelja u ishrani dece su: često hranjenje, nuđenje velikih porcija, nuđenje omiljene hrane, korišćenje nezdravih, ukusnih namirnica kao poslastica ili kao nagrade, prisiljavanje deteta da jede i kada nije gladno. Ovakav odnos prema ishrani može imati za posledicu povećano dobijanje na težini usled gubitka osećaja za sitost, prejedanja zbog velikih porcija, učenje da se jede na zahtev roditelja, a ne kada je dete gladno, odbojnost prema zdravoj hrani zbog prisiljavanja roditelja da dete istu jede.
Takođe, uverenja roditelja da gojaznost nije loša i da je znak zdravlja i detetovog dobrog napretka takođe su rizik za nastanak gojaznosti kod dece. U takvim porodicama neguje se atmosfera u kojoj hrana pruža nagradu, utehu i rešenje za svaki detetov problem. Kod dece koja odrastaju uz poruke ovakvog sadržaja nisu retki ni slučajevi poremećaja ishrane gde su kolači i torte “zamena” za nepokazanu ljubav i pažnju, a dobar i bogat ručak kompenzacija za nedostatak brige i za prihvatanje deteta.
Kako je gojaznost posledica neravnoteše između unosa hrane i potrošnje energije, fizička aktivnost ima izuzetno veliki uticaj u regulisanju telesne mase. U skladu sa tim, važno je istaći i sve češću činjenicu da mališane roditelji često voze, lift se koristi umesto stepenica, sate provode uz pametne telefone ili ispred televizora, sve se manje krećući.
Prekomerna telesna masa kod dece može da dovede do ranog nastanka dijabetesa tipa 2, stigmatizacije i depresije, a predstavlja značajni prediktor gojaznosti u odraslom dobu koja nosi ozbiljne zdravstvene i psihološke posledice.
Gojaznost u adolescenciji
Rezultati brojnih istraživanja sugerišu da je prekomerna telesna težina tokom adolescencije povezana sa pojavom depresije, niskog samopouzdanja i samopoštovanja. Preciznije, prekomerna težina povezana je sa negativnom slikom o sebi i osećajem odbačenosti od strane vršnjačke grupe.
Faktori koje takođe treba uzeti u obzir su maltretiranje, zadirkivanje i stigmatizacija gojaznih. Takođe, primećeno je i da su deca koja su maltretirana i zadirkivana zbog svoje gojaznosti, sklonija ispoljavanju problema u ponašanju, posebno u školi, poput neposlušnosti, ometajućeg agresivnog-destruktivnog ponašanja, fizičkog i verbalnog zlostavljanja što dovodi do lošijih školskih rezultata.
Stigmatizacija, zadirkivanje i maltretiranje takođe predstavljaju značajni faktor rizika za razvoj poremećaja ishrane i primenu apsolutno nezdravih ponašanja u kontroli težine.
Preporuke za decu predškolskog uzrasta
Deca treba da se podstiču da razviju zdrave navike u ishrani i navike u fizičkoj aktivnosti dovoljne da preveniraju suvišno napredovanje u telesnoj težini. To je naročito važno za decu u visokorizičnim grupama, decu gojaznih roditelja i decu koja imaju preveliku masu pri polasku u školu.
Dr Holm, pedijatar na Klinici za dečju gojaznost u Danskoj, čije je pilot istraživanje napravilo značajni napredak u borbi protiv gojaznosti dece, energično ukazuje na pasivno vreme koje deca provode igrajući se na računarima ili gledajući televiziju. Neka deca su zalepljena za ekrane i do 12 sati dnevno, a granica bi, kaže, trebalo da bude dva.
„Ceo njihov život treba da se promeni, jer imaju tendenciju da budu usamljeni, da se stide sebe i da izbegavaju da komuniciraju sa drugom decom u svom svakodnevnom životu.”
Smernice programa koji je pokrenuo dr Holm su sledeće:
- brza hrana samo jednom mesečno;
- slatkiši ograničeni na jednom nedeljno;
- ograničite sok, ledeni čaj, kakao, gazirane sokove ili limunadu na jednom nedeljno;
- vožnja biciklom ili šetnja do škole neće biti izvodljiva za mnogo dece koja žive daleko od škole, ali besplatne fizičke aktivnosti poput šetnje/vožnje bicikla posle škole, šetnje psa ili trampolina su praktična rešenja koja program preporučuje;
- takođe, ograničavanje vremena ispred ekrana (televizija, računar ili tablet/telefon) deci na dva sata dnevno.
Preporuke za adolescente sa problemom gojaznosti
Iako se gojaznost posmatra kao zdravstveni problem, psihološki aspekti ovog problema koji sprečavaju mlade ljude da omršave ili održe težinu nakon mršavljenja često se zanemaruju. Može se reći da kod ovih osoba prekomerna kilaža i preterano uzimanje hrane predstavljaju kako vid odbrane i psihološkog opstanka, tako i način zadovoljenja nezdravih potreba.
U skladu sa time, važno je naglasiti da primarni cilj nije sam gubitak težine, već razumevanje značenja i funkcije odbrambene strukture osobe sa problemom gojaznosti, dakle, otkrivanje razloga i emotivne podloge preteranog unosa hrane ili potrebe da se bude gojazan, te razvijanja doživljaja vlastite vrednosti i samopoštovanja.
Kada se otkriju razlozi zašto osoba koristi telo i/ili hranu kao mehanizam odbrane i kada se osveste obrasci samosabotiranja u ostvarenju zadatog cilja – radi se na kontroli impulsa. Uspostavljanje kontrole nad prejedanjem podrazumeva sposobnost odupiranja nagonu za jelo, odnosno pravljenju odstupnice u odnosu na impuls za posezanjem ka hrani.
Cilj je da osoba razvija sposobnost da na impuls za jelom ne reaguje automatski istog trenutka kada ga oseti, već da odluku o tome kada će jesti odloži, tačnije svesno odredi u skladu sa adekvatnom procenom da li joj je potrebno da jede tog trenutka, kasnije ili joj uopšte nije potrebno.
Na taj način se jača samopouzdanje i osnažuje doživljaj upravljanja sopstvenim postupcima. Osim toga, za samopouzdanje je važno da adolescenti razviju svest o svojim dobrim stranama i fizičkim kvalitetima, da ih ističu i neguju, umesto da budu preterano skromni, postiđeni i sa mišlju da niko ne primećuje njihove vrline zato što su debeli. Vrlo je važno da osoba realistično i objektivno sagleda sebe, pazi na sebe i da ne mrzi i proganja sebe u periodima kada nije u najboljem izdanju ili još uvek nike dostigla željenu kilažu.
Literatura:
Knežević, J. i Blanuša, J. (2021). Psiha i hrana: Hrana kao regulator emocija. Novi Sad: Psihopolis.
Mićević-Karanović, J., Masaroš-Živkov, A., Maljković, M., Malešević, D., Šapić, R. i Pavlov, S. (2021). Prediktori, aspekti, posledice i prevencija gojaznosti dece predškolskog uzrasta. Kikinda: Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Kikindi.
Naslovna fotografija: Tim Samuel from Pexels
Ostale fotografije preuzete sa Pinteresta.
0 komentara