loader image

Za partnerski odnos je ključna komunikacija

dec 23, 2023 | O vezama i braku | 0 Komentara

Da li ste osetili da vam siguran partnerski odnos pruža osnovu za rad na sebi, doživljaj da sve možete, da vas podstiče da napredujete i na ostalim poljima? I suprotno, da vam nezadovoljavajući partnerski odnos crpi energiju za ostale zadatke i uloge koje imate u životu?

Partnerski odnos u značajnoj meri utiče na identitet odrasle osobe, on pojačava i potvrđuje ideju o “sebi samima”.

(Photo by Thirdman on Pexels)

Partnerskom odnosu treba negovanje

Ono što zalivamo, to će rasti.

Nije retkost čuti da su parovi na početku odnosa ispoljavali jedno prema drugom visok stepen otvorenosti, da su delili događaje i doživljaje, zajednički rešavali izazove i probleme, prepričavali dan jedno drugom i da su „u jednom trenutku“ shvatili da ne komuniciraju, da ne dele svoje brige, lične izazove sa kojima se suočavaju, da su u svađama okrenuti jedno protiv drugog, umesto zajedno protiv problema, da ne idu ka rešenju nego da postaju sve udaljeniji i zasićeniji problemom.

Iako je ovo velika promena u odnosu, mnogi parovi ne uviđaju kada je njihovo funkcionisanje počelo da se menja. Nisu sigurni šta je „krenulo po zlu“, koji je uzrok ove negativne promene i ne prepoznaju svoj udeo odgovornosti u određenom ponašanju i funkcionisanju.

Vremenom, negativni scenariji postaju sve češći, problemi se intenziviraju, a disfunkcionalni načini rešavanja problema sve više opterećuju partnere ili jednog od njih. Veza više nije „sigurno mesto“ i sagledavanje njene budućnosti obojeno je beznadežnošću. U tom trenutku, najčešće, par dolazi do tačke razlaza usled iscrpljenih resursa ili se obraća za pomoć psihoterapeutu.

(Photo by Cottonbro studio on Pexels)

Rad na odnosu je rad na ranjivosti

Rad na odnosu je rad ne samo na ranjivosti, već i na preuzimanju odgovornosti za sopstvene postupke.

Prvi korak kada par dođe na psihoterapiju jeste razumevanje njihovog „plesa“ u kome zajedno učestvuju.

Šta ko radi kada dođe do konflikta? Koje pozicije zauzimaju i koje uloge preuzimaju? Koji je obrazac rešavanja problema? Ko se prvi „vraća“ u odnos, ko inicira pomirenje?

U terapiji se najčešće može primetiti obrazac po kom se jedna strana povlači, a druga se sve više približava, do te mere da to postaje vrlo opterećujuće za oba partnera.

Taj obrazac nastavlja da se ponavlja i učvršćuje i partneri bivaju zaglavljeni u pozicijama onog ko „beži“ i onog ko „progoni“. Njihov obrazac najjednostavnije glasi: Što se više jedan partner povlači, drugi partner sve više insistira na približavanju, što više drugi partner insistira na približavanju, prvi se sve više povlači. Sa većom distancom, dolazi do većeg pritiska. I tako u krug.

Naravno, prisutni su i drugačiji načini formiranja obrazaca, ali ovaj pomenuti, kao najčešći, može poslužiti kao osnova za razmišljanje i razumevanje „plesa“ u sopstvenom partnerskom odnosu.

(Photo by Mikhail Nilov from Pexels)

Parovi koji rešavaju konflikte

Pre svega, važno je razumeti da konflikti i problemi jesu sastavni deo partnerskog odnosa. Nije neophodno da uvek budemo istomišljenici sa svojim partnerima, da identično razumemo određene situacije, da svaki razgovor bude prijatan i da sve teče „kao med i mleko“.

Ono što je važno jeste da postoji pozitivna usmerenost ka problemu, odnosno da se traga za rešenjima.

Kod parova koji su usmereni „protiv problema“, a ne jedno „protiv“ drugog, konflikti, štaviše, služe da unaprede odnos. U tom slučaju, partneri teže da se kroz konfliktnu situaciju dublje upoznaju, bolje razumeju i da uvide lične granice – šta je to što svakom od njih (ne) prija, šta je poželjno, a koja to ponašanja prevazilaze granice.

Zato, nisu retki slučajevi da partneri nakon ne tako prijatnih razgovora i konfliktinih situacija osete kako im je odnos još jači i čvršći. Bolje su se upoznali, povezali su se, osetili su da su i jedno i drugo na strani odnosa. Neprijatne emocije poput razočaranosti, ljutnje, tuge, nezadovoljstva, nisu bile signal da se treba „zaštiti“ isključivanjem iz odnosa, već su „iskorišćene“ kao prilika da se i zacele u odnosu.

Zatim, parovi koji uspevaju da reše konfliktne situacije i izazove pred kojima se nađu, pored reči kojima se obraćaju svom partneru, vode računa i o sopstvenoj neverbalnoj komunikaciji.

Da li kolutaju očima? Da li se fizički okreću od partnera zatvarajući vrata komunikcije? Da li podižu ton? Da li prekidaju partnera u komunikaciji praveći različite izraze lica podrugivanja i neodobravanja? Da li kažu „Kako god ti želiš“, dok istovremeno svojim stavom ljutnje potiru svoju tvrdnju? Da li svojim držanjem pred partnera stavljaju nerealno očekivanje da im partner „čita misli“? Koliko koriste sarkazam?

(Photo by Cottonbro studio from Pexels)

Upoznajte sebe pre nego što optužite partnera

Važno da svaki partner prvo dobro upozna sebe kako bi bio svestan na koji način učestvuje u kreiranju nepoželjnog obrasca u odnosu.

Značajno je da se partneri potrude na pronađu odgovore na neka od sledećih ličnih pitanja: Kakva su moja prethodna iskustva komunikacije?

Da li i u drugim odnosima ispoljavam bes na neprimeren način?

Da li sam i ranije koristio/la beg u cilju zaštite?

Da li je u mojoj porodici bilo dozvoljeno da razgovaramo o neprijatnim temama ili su se „gurale pod tepih“?

Kako smo u mojoj porodici prepoznavali da je neko ljut i tužan?

Šta smo zatim radili?

Da li mi je poznato iskustvo da neko želi da me sasluša?

Da sa nekim mogu pričati i o „teškim“ temama bez opterećujućih eskalacija?

Koja uverenja utiču na moj pristup partneru kada se nađemo pred nekim izazovom? Da li sam učen da ne verujem ženama?

Da budem „muško“?

Da ne pokazujem ranjivost?

Da li sam učena da ćutim i ne pravim probleme?

Da se podređujem tuđim željama i potrebama?

Da se ne približavam drugima i ne prepuštam kako ne bih bila povređena?

Ili obrnuto, svako navedeno pitanje se može primeniti na oba pola.

(Photo by Ivan Oboleninov on Pexels)

Uverenja diktiraju naše odnose

Uverenja koja partneri nose iz svojih porodica porekla i iskustava koja prethode trenutnoj vezi u značajnoj meri boje sadašnji odnos. Ukoliko partneri ne razgovaraju o sopstvenim uverenjima, otvara se prostor za potencijalno nerazumevanje i „plivanje“ u različitim pravcima, bez vidljivog razloga.

Partneri bi trebalo da rade na osvešćivanju primarnih emocija koje osećaju u interakciji jedno sa drugim.

Da li se ispod ove ljutnje nalaze tuga i razočaranost?

Da li svojim povlačenjem zapravo želim da poručim partneru da se osećam usamljeno?

Da li iza brojnih kritika stoji moja bespomoćnost?

Ako znamo da sebi odgovorimo na neka poput ovih pitanja, znaćemo i da jasnije iskomuniciramo drugoj strani šta očekujemo od nje.

(Photo by Pic donate a buck from Pexels)

Štetni oblici komunikacije

Vrlo je opasno da od partnera eksplicitno ili implicitno zahtevamo da zna kako se osećamo bez da ga uputimo u naše stanje ili da očekujemo da pročita naše misli i primeti suptilna ponašanja kojima se šalje poruka – nešto mi ne prija.

Pored „čitanja misli“, postoje i drugi štetni oblici komunikacije. Na primer, konstantno korišćenje zamenice „ja, ja, pa ja“ bez ostavljanja prostora partneru da se izrazi, kao i korišćenje teških reči i optužujućih rečenica: „Ti uvek…“, „Ti nikada…“.

Često se dešava da partneri zaborave razlog zbog kog su ušli u konflikt koji je prerastao u veliku svađu. To se dešava kada počnu da unakrsno zameraju jedno drugom, da naizmenično izražavaju kritike i da se vraćaju na nerazrešene konflikte iz prošlosti.

Za par takođe, između ostalog, nije korisno ukoliko jedna strana teži da svaki put ima „poslednju reč“, ukoliko preti ili ima potrebu da non stop priča. U drugoj krajnosti, odustajanje od razgovora i ulaženje u stanje bespomoćnosti i ulogu žrtve, takođe, značajno udaljavaju par od zdravog rešavanja konflikta.

(Photo by Cottonbro-studio from Pexels)

Partnerski konflikt treba u odnosu i da se rešava

Neretko se dešava da partneri „ogovaraju“ jedno drugo u odsustvu ovog drugog umesto da energiju fokusiraju na zajedničko rešavanje problema. Korišćenje ličnih resursa, u smislu traženja saveta od prijatelja ili deljenja svojih trenutnih osećanja sa prijateljima, nije samo po sebi štetno. Rizik nastaje kada jedan od partnera, ili oba, komunikaciju sa partnerom zameni ovakvom vrstom komunikacije sa drugima i time ponovo „pobegne“ od razrešenja.

Takođe, zapitajte se ka čemu se okrećete u konfliktinim situacijama ispunjenim tenzijom.

Da li tada više radite?

Da li se tada više otvarate detetu i tražite podršku ili čak zaštitu od supružnika, čime dete postaje vaš saveznik?

Da li se okrećete gledanju televizije i korišćenju telefona? Ili se ipak okrećete korišćenju psihoaktivnih supstanci ili alkoholu?

U svim ovim slučajevima prisutno je okretanje „trećoj strani“ što samo zamrzava konflikt.

(Photo by Amine M’siouri on Pexels)

Ljubav, poštovanje, poverenje i podrška

Neki od najvažnijih sastojaka kvalitetnog partnerskog odnosa jesu ljubav, poštovanje, poverenje i podrška. Važno je to imati na umu i u prijatnim i u ne tako prijatnim situacijama i interakcijama sa partnerom. Prevazilaženje ličnih granica, etikete, uvrede, agresivni oblici komunikacije drže okidač konflikta u senci, dok pokušaji rešavanja konflikta postaju problem sam za sebe.

Kao što sam na početku teksta napomenula, zdrava komunikacija u odnosu nas vodi i do ranjivosti, što nekada zna da uplaši. U redu je uplašiti se, nismo rođeni sa uputstvom za upotrebu da bismo znali kako bi trebalo da postupimo pred izazovnim situacijama. Ali, za naše je dobro da taj strah koristimo kako bismo se približili partneru i potražili umirenje, umesto da nas strah ostavi iza oklopa u kome smo sami.

Za početak, najbolje što možete uraditi za vaš partnerski odnos jeste da slušate. Samo slušajte i videćete koliko se realnost menja. Slušajte da biste razumeli, ne da biste odgovorili, velika je razlika. Pružite drugoj strani prostor da se izrazi. Sloboda da se otvoreno i autentično izražavamo, da možemo jasno reći „ne“, ali i „da“, velika je snaga odnosa.

Preuzmite odgovornost za sopstvene postupke, jer bez nje dolazimo do sledećeg scenarija:

– „Ja sam takav/takva i to je to.“

– „Pa dobro, idi onda.“

I tako u krug, do novog konflikta, dok se ne iscrpe svi resursi. A u toj tački može biti već kasno za rad na odnosu.

Naslona fotografija: Gustavo Fring from Pexels

Autor: Jelena Janjić

Pedagog i sistemski porodični psihoterapeut

0 komentara

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezani članci

Opsesivna zaljubljenost

Opsesivna zaljubljenost

Za fenomen koji želimo ovde da opišemo u srpskom jeziku ne postoji precizan i široko prihvaćen naziv. Do skoro nije postojao ni u engleskom. Ne radi se ipak o nekoj „novotariji“. Reč je o fenomenu...