loader image

Kako prekinuti disfunkcionalne odnose?

jul 2, 2024 | O životu | 0 Komentara

Ljudi su društvena bića. To se ne odnosi samo na činjenicu da živimo među drugim ljudima (u društvu), već i na to da je osnovni mehanizam razvoja svakog od nas – interpersonalni. U odnosu sa drugima mi postajemo ono što jesmo. Pored toga, kroz odnos sa značajnim figurama tokom ranog detinjstva, formiraju se osnovne pretpostavke o tome kakvi su drugi ljudi i kakav je svet u kome živimo.

Kada se rodi, beba je u potpunosti bespomoćna. Neophodno je da ima nekog ko je u stanju da dosledno prepoznaje i zadovoljava njene potrebe na adekvatan način. To su najčešće roditelji, a ponekad i neke druge osobe. Evolucija je obezbedila postojanje suptilne emocionalne vezanosti između novorođenčeta i roditelja (ili neke druge bliske osobe). Kvalitet te povezanosti je prepoznat kao nešto što ima ključni uticaj na razvoj i kasnije funkcionisanje osobe.

(Foto Shvetsa on Pexels)

Sigurna vezanost

Kada je kvalitet vezanosti optimalan, beba se oseća bezbedno. Za bebu, bezbednost predstavlja majčina blizina. Majka je izvor hrane, topline i zaštite. Opasnost znači odvajanje od majke, van zone komfora. Detetu treba da bude omogućeno da ima prostor i slobodu da istražuje svet, ali ne predaleko od majke, koja čini bezbednu bazu. Dete, kada odluta predaleko i uplaši se, može da se brzo vrati u majčin zagrljaj i time dobije poruku: „Bezbedno je. Voljeno si.“

Optimalna vezanost omogućava detetu da se oseti viđeno. Majka pokazuje da prepoznaje signale deteta (kada je gladno, kada je umorno, kada je uznemireno, itd.) i da adekvatno odgovara na njih. Dete na taj način uči da su njegove potrebe značajne – da je ono samo značajno.

Dete takođe uči da može da očekuje utehu i smirenje u majčinom prisustvu. Kada je uznemireno, majka ga smiruje i teši dok se ne oseti ponovo umireno. Na taj način se razvija unutrašnji model regulacije emocija, pomoću koga osoba može kasnije samu sebe da smiri.

Sigurna povezanost omogućava detetu da se oseća vrednovano. Takav osećaj kod deteta je koren kasnijeg samopouzdanja. Roditelji pokazuju oduševljenost detetom i radost u odnosu na samo postojanje deteta, pre nego na ono što dete radi. Dete na taj način uči da je vredno zato što jeste (postoji), a ne samo kada nešto značajno radi. Drugim rečima, dete uči da prihvata sebe i nema potrebu da kasnije u životu dokazuje svoju vrednost različitim aktivnostima i postignućima.

Na kraju, detetu je potrebno pružati podršku da istražuje. Roditelj treba da ima poverenja u svoje dete i da mu omogući da razvija svoju samostalnost i nezavisnost, ali u bezbednim okvirima. Osećaj sigurnosti daje detetu podršku da istražuje, otkriva, postiže uspehe, ali i neuspehe. Na taj način dete gradi sliku o sebi kao o sposobnom, autonomnom i jedinstvenom biću.

(Foto Jonathanborba from Pexels)

Nesigurna vezanost

Ne optimalna vezanost se javlja u nekoliko oblika, koje ovde nećemo detaljno opisivati. Zajedničko im je to da je emocionalna vezanost između roditelja i deteta na neki način neodgovarajuća. Suptilni i delikatni mehanizam signaliranja deteta i odgovora roditelja ne funkcioniše optimalno. Usled toga, gore navedene pozitivne posledice na razvoj deteta mogu da izostanu, dok je moguće da se neke negativne posledice jave.

Kada su roditelji emocionalno nedostupni, kada zanemaruju ili zlostavljaju dete, ono svoju pažnju preusmerava sa istraživanja i postizanja svojih razvojnih ciljeva na pokušaj da se prilagodi emocionalnim signalima svojih roditelja, kako bi se osećalo bezbedno. Da bi izbeglo da bude odbačeno ili povređeno, dete uči da čine sebe „malim“ i da stavlja prioritet na ispunjavanje tuđih očekivanja, umesto da uči da prepoznaje svoje potrebe i da se zalaže za njihovo zadovoljenje.

Zbog svoje egocentričnosti i nesposobnosti da sagledaju širu sliku, deca zaključuju da su ona kriva zato što je roditelj emocionalno nedostupan ili zanemarujući. Deca nisu u stanju da zaključe da je roditeljsko ponašanje neadekvatno, već nužno zaključuju da je problem u njima samima. Tu se nalazi koren negativne slike o sebi, kao o defektnom, bezvrednom ili nevoljenom biću.

Za decu je odnos sa roditeljem odnos „sve ili ništa“. Mi, odrasli, možemo da razumemo da, ukoliko jedan od naših odnosa ne uspe, to nije smak sveta. Dete, s druge strane, zaista doživljava neadekvatan odnos sa roditeljem kao smak sveta. Drugim rečima, moguće je da dete doživi traumu u odnosu. Za takav doživljaj nije neophodno da roditelj bude zlostavljač. Veoma često suptilne poteškoće u tom primarnom odnosu dete doživljava kao traumu.

Ako se u prvom i najznačajnijem odnosu doživi trauma, takvo iskustvo kasnije boji sve ostale odnose. Kao da dete duboko u sebi formira uverenja o tome šta može da očekuje u odnosu sa drugima. Ako je u primarnom odnosu bilo osećaja odbačenosti (koje je za detetov um jednako životnoj opasnosti), kasnije će, kada odraste, ta osoba očekivati nešto slično i u drugim odnosima. U tom slučaju, odnosi postaju nešto opasno. Ujedno i privlače i odbijaju.

Osobe koje su ranim nepovoljnim iskustvima razvile ambivalenciju prema odnosima, izgradiće neke karakteristike koje mogu da se vide kao strategije korišćene da se detinjstvo „preživi“. Takve strategije koristiće i u kasnijim odnosima.

(Foto  Vika Glitter from Pexels)

Strategije koje vode u disfuncionalne odnose

Strategije za preživljavanje koje vode u disfuncionalne odnose:

  • Preterano udovoljavanje drugima (people pleasing) – da bi se osećalo bezbedno, dete je veoma rano razvilo ovu strategiju, koja se sastoji od prilagođavanja emocionalnim stanjima roditelja. Odrasle osobe, koje koriste ovu strategiju, stavljaju svoje potrebe i želje na drugo mesto. Duboko u sebi veruju da su drugi ljudi vredniji i bitniji od njih samih. Trude se da uvek budu „fini“, da ne stvaraju konflikte i da ne budu povod tuđeg uznemirenja. To sve uspevaju da postignu uz veliku žrtvu. Žrtvuju svoje potrebe i osećanja. Ponašaju se neautentično. Povodom svega toga se osećaju veoma nezadovoljno, kao da izdaju sami sebe, ali im je teško da napuste strategiju.
  • Konstantno traženje odobrenja – ukoliko je dete dobijalo roditeljsku ljubav pod uslovom da se ponaša na određeni način, naučilo je da, kasnije u životu, stalno procenjuje da li svojim ponašanjem ispunjava tuđa očekivanja. Validacija je na taj način stavljena u tuđe ruke, a sopstveno ponašanje je motivisano tom validacijom. Na taj način se takođe gubi autentičnost, što dalje vodi u nezadovoljstvo samim sobom.
  • Nemogućnost regulacije emocija – jedna od roditeljskih odgovornosti jeste da nauče dete da prepozna i imenuje svoje emocije, a onda da se uključi u adaptivni način prevladavanja. Ukoliko roditelji nisu ispunili ovu odgovornost, osoba može da ima poteškoća da reguliše svoje emocije. Tada može da se oseća preplavljeno nekom emocijom i da preterano reaguje u datoj situaciji ili, s druge strane, da se oseća odvojeno od svojih emocija i da nedovoljno reaguje.
  • Izbegavanje konflikta – slično gore opisanom, deca od svojih roditelja uče da konstruktivno razrešavaju konflikte. Ako je osoba odrasla u domu gde su njeni stavovi smatrani nebitnim i gde su njena osećanja bila neprihvatana, onda može da razvije ovu strategiju. Da bi izbegla potencijalni konflikt, osoba izbegava i ostale aspekte odnosa, čime ga značajno osiromašuje. Konflikti su nezaobilazni u međuljudskim odnosima. Pitanje je šta radimo kada nastanu.
  • Postojanje premalo ili previše granica – osećaj gde postaviti granicu se takođe uči u primarnim odnosima. Ako autonomnost deteta nije poštovana, osoba će kasnije imati problema da to očekuje i u ostalim odnosima. Ako je pak dete bilo povređivano od strane bliskih osoba, naučiće da gradi nepremostive zidine oko sebe. Strategija formirana radi sopstvene bezbednosti sprečava osobu da izgradi optimalni odnos u odraslom dobu, koji bi mogao da postane kontrateža ranim nepovoljnim iskustvima.
  • Žudnja za odnosom, uz poteškoće u formiranju i održavanju odnosa – čak i osobe koje su izgradile visoke zidine oko sebe žude za bliskošću i kontaktom. S jedne strane, to je ono za čime čeznu. S druge strane, zbog ranih traumatičnih iskustava, otvaranje i pokazivanje ranjivosti se smatra previše opasnim.

(Foto Adela Puksova on Pexels)

Gde pronaći pomoć?

Zbog veoma često suptilnog načina na koji su rane emocionalne povrede nanesene, mnogi ljudi, koji trpe negativne posledice, nisu ni svesni odakle potiču njihovi problemi. Realizacija da su „relativno dobri roditelji“ bili na neki način disfunkcionalni tokom ranog razvoja deteta jeste prvi korak. Ovakav uvid nije prijatan. Većini ljudi je pozitivna slika roditelja veoma bitna. Ne moramo, međutim, da krivimo roditelje. Možemo da ih vidimo kao pogrešiva ljudska bića, ali da ipak pokušamo da uvidimo da su određenim svojim (nenamernim) ponašanjima nepovoljno uticali na svoje dete.

Potrebno je da se uvidi da su određene potrebe iz ranog detinjstva ostale nezadovoljene. Osim toga, neophodno je uvideti da naša najdublja uverenja o sebi, drugima i odnosima, potiču upravo iz tog perioda. Takva uverenja boje naš pogled na život, ali ona nisu nužno istinita. To su uverenja koja su nastala zaključivanjem povređenog deteta. Ona nisu apsolutne istine o osobi ili drugima.

Iako nisu istinita, takva uverenja čine osnovni faktor u kasnijim poteškoćama u funkcionisanju osobe. Neko ko smatra sebe nebitnim i bezvrednim, ko smatra konflikte nepodnošljivim, a odnose opasnim, imaće poteškoća da ostvari i održi odnos. Na psihoterapiji se fokus stavlja upravo na dovođenje u pitanje korisnosti i istinitosti ovakvih uverenja.

(Foto cottonbro studio on Pexels)

Nakon preispitivanja ranih odnosa i nepomažućih uverenja, fokus se preusmerava na sadašnje odnose i pokušaj da se prepoznaju disfunkcionalne strategije prevladavanja. Takve strategije je potrebno promeniti nakon uvida da su one bile od pomoći u nekom trenutku, ali da sada otežavaju funkcionisanje. Kao osoba koja je, nakon brodoloma, doplovila na ostrvo pomoću gumenog čamca, a onda nastavlja da nosi taj čamac na leđima. Zar ne biste pomogli toj osobi da uvidi da je čamac bio od pomoći, ali da sada više nije neophodan? Samo otežava dalji put.

Sa napuštanjem nepomažićih strategija, otvara se mogućnost za nastanak optimalnog odnosa sa drugom osobom. Povrede nastale u odnosima sa drugim ljudima se najbolje zaceljuju, isto tako, u odnosu. Potreban je, međutim, određeni rizik. Nije lako napustiti nešto što nas je čuvalo do sada, ali je i te kako vredno rizika.

Izvori:

  1. Breaking the Cycle of Dysfunctional Relationships | Psychology Today

 Naslovna fotografija: Evelyn Chong on Pexels

Autor: Nikola Šašić

andragog i edukant REBT psihoterapije

0 komentara

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezani članci