Naša sposobnost diferenciranja različitih delova celine predstavlja jednu od najvrednijih alatki koju nam je priroda podarila. Alatka bez koje ne bismo evoluirali u ovo što danas jesmo. Sposobni smo da raščlanjujemo kompleksne pojave i da na taj način lakše baratamo njima.
Ovu sposobnost možemo da primenimo i kada razmišljamo o sebi. Podela koja se čini očiglednom jeste podela na psihičko i telesno u čoveku. Psiha i soma (um/duša i telo).
Francuski filozof iz 17. veka Rene Dekart je ostao poznat, između ostalog, zbog svog shvatanja dualizma uma i tela. On je u jednom od svojih dela detaljno opisao sopstveno mišljenje o postojanju nematerijalnog uma („duše“), koji obitava u pinealnoj žlezdi u mozgu, odakle, putem različitih tečnosti, upravlja telom, kao mašinom.
Podela na psihičko i telesno je postojala pre Dekarta, a i nakon njega. Ona postoji i u savremenoj medicini. Od izuzetne je koristi na taj način podeliti čoveka. Pomaže nam da lakše razumemo i da bolje pomognemo. Ne smemo, međutim, zaboraviti da je svaka (pa i ova) podela rezultat naše sposobnosti diferenciranja. U stvarnosti, ljudsko biće je celina (jedno, a ne jedno plus jedno).
Dokaz da su psiha i soma suštinski neodvojivi jedno od drugog (da su celina) možemo da vidimo u postojanju psihosomatskih bolesti.
(Photo by Andrea Piacquadio on Pexels)
Šta su psihosomatske bolesti?
Psihosomatske bolesti su stanja u kojima psihički stres nepovoljno utiče na fiziološko (somatsko) funkcionisanje u znatnoj meri.
To su stanja u kojima su prisutni disfunkcija ili strukturalno oštećenje telesnih organa, nastali usled neadekvatne (preterane) aktivacije autonomnog nervnog sistema i žlezda sa unutrašnjim lučenjem.
Naše emocionalno stanje utiče na fiziološke procese u našem telu. Nije svaka promena problematična. Upravo suprotno, većina promena u funkcionisanju tela uzrokovanih emocionalnim stanjima ima izuzetno korisne funkcije. Nakon perioda uzbuđenosti uglavnom dolazi do povratka u „stanje mira“.
Uzmimo primer besa. Dok osoba oseća bes, krvni pritisak joj raste i ona počinje ubrzano da diše. Postoje još mnoge promene u telu uzrokovane besom, koje nećemo nabrajati. Ove promene nisu voljne. Autonomni nervni sistem se sam aktivira (zato se i zove autonomni). Kada bes prođe, i fiziološki procesi se uglavnom smiruju.
Problem može da nastane ako osoba hronično potiskuje bes i inhibira agresiju, koju nije u stanju da otvoreno (i socijalno prihvatljivo) ispolji. Emocionalno stanje traje, ali nije ispoljeno u ponašanju, i fiziološki simptomi koji prate osećanje besa opstaju veoma dugo. Vremenom osoba postaje svesna određenih simptoma telesnih disfunkcija, kojima počinje aktivno da se bavi, često zanemarujući njihove emocionalne korene ili ne znajući za njih.
Emocije koje, pored besa, takođe nepovoljno utiču na funkciju različitih telesnih sistema su depresija i anksioznost.
(Photo by Angela Roma from Pexels)
Koje bolesti smatramo psihosomatskim?
Psihosomatske bolesti mogu da pogode bilo koji deo tela, ali se uglavom radi o telesnim sistemima koji nisu pod našom voljnom kontrolom.
Psihosomatske bolesti su medicinska stanja koja uključuju interakciju između fizičkih simptoma i emocionalnih, mentalnih ili socijalnih faktora. Ove bolesti često proizlaze iz kompleksne veze između uma i tela, gde stres, emocionalni konflikti ili psihički faktori mogu doprineti ili čak izazvati fizičke simptome.
Neki od primera psihosomatskih bolesti uključuju:
- Bolovi u stomaku: Stres i anksioznost mogu uzrokovati nelagodnost ili bolove u stomaku, bez jasnog fizičkog uzroka.
- Migrene: Psihološki faktori, poput stresa ili emocionalnih napetosti, mogu pokrenuti napade migrene.
- Astma: Emocionalni stres može izazvati simptome astme kod nekih ljudi.
- Psorijaza: Kožna bolest koja može biti povezana s emocionalnim stresom.
- Hipertenzija: Visoki krvni pritisak može biti povezan s emocionalnim stresom i anksioznošću.
- Sindrom iritabilnog creva (IBS): Funkcionalni poremećaj creva koji može biti povezan s emocionalnim stresom.
- Respiratorne smetnje, gastrointenstinalne smetnje, tenzione glavobolje, pelvični bol, impotenciju, frigidnost, dermatitis i čirevi na koži su često u tesnoj vezi sa emocionalnim stresom….
Ovi primeri ilustruju kako emocionalni i mentalni faktori mogu uticati na fizičko zdravlje. Važno je napomenuti da psihosomatske bolesti nisu izmišljene ili „samo u glavi“. One su stvarne bolesti s objektivnim fizičkim simptomima, ali često imaju i psihičku komponentu.
(Photo by Kindel media from Pexels)
Terapija psihosomatskih bolesti
Lečenje psihosomatskih bolesti često uključuje holistički pristup koji obuhvata medicinske, psihološke i socijalne aspekte. To može uključivati terapiju, lekove, vežbe opuštanja, tehnike suočavanja sa stresom i podršku zajednice. Saradnja između medicinskih stručnjaka i stručnjaka za mentalno zdravlje često je ključna u pristupu lečenju psihosomatskih bolesti.
Kod ljudi sa nekom od psihosomatskih bolesti veoma često se nailazi na otpor prema psihološkim terapijama. Zbog toga što su simptomi koje osećaju vezani za određene telesne organe, oni su skloniji da potraže pomoć lekara koji leči „pogođeni“ organ. To je razumljiv korak, ali ne dovodi do rešenja problema. Da bi se rešio, za početak je potrebno prepoznati i priznati da je problem emocionalne prirode.
(Photo by Andrea Piacquadio from Pexels)
Kognitivno-bihejvioralna terapija kao tretman izbora za lečenje psihosomatskih bolesti
Ako se osoba odluči za kognitivno-bihejvioralnu terapiju, biće u prilici da izgradi pomažući odnos sa empatičnim stručnjakom, koji razume neodvojivost psihe i tela. Terapeut će da naglasi celovitost ljudskog bića, a onda će, radi boljeg razumevanja, da uvede novu podelu. Podeliće osobu na njene simptome, misli, osećanja i ponašanja. Ovi elemetni utiču jedni na druge.
Nekoliko primera:
- Neko ko ima tenzionu glavobolju (simptom), može da pomisli da je u pitanju tumor ili moždani udar (misao), što dovodi do anksioznosti (osećanje), koju prati mišićna tenzija, prekomerno usmeravanje pažnje na simptome glavobolje i prekomerno uzimanje analgetika (ponašanja). Sve to doprinosi da se glavobolja učestalije javlja i da je intenzitet bola veći..
- Neko ko ima nesanicu (simptom), tokom noći neprestano brine o posledicama nesanice (misli), oseća anksioznost kada pomisli na sutrašnji dan tokom koga će da bude iscrpljen (osećanje), anksioznost podiže nivo pobuđenosti, pažnja se usmerava na to da li se san bliži, što zaista ometa san, i dolazi do prekomerne upotrebe tableta za spavanje (ponašanja). Još jedan začaran krug.
- Nedostatak daha (simptom), pomisao da će da se uguši ili da ima napad astme (misao), anksioznost (osećanje), hiperventilacija, izbegavanje zamaranja, prekomerno usmeravanje pažnje na disanje (ponašanja). Začarani krug.
Koristeći ovakav model, klijent i terapeut će udruženo da identifikuju elemente koji sačinjavaju klijentov problem (simptome, misli, osećanja i ponašanja). Nakon toga sledi upotreba različitih terapijskih tehnika, precizno usmerenih na tretman pojedinačnog elementa (npr. misli). Zbog međusobne zavisnosti elemenata, tretmanom svakog od njih posredno utičemo i na ostale.
Dakle, klijent se na terapiju javlja sa nekim od telesnih simptoma koji ga muči već neko vreme. U korenu tog (ili tih) simptoma stoji neko osećanje. Zbog toga što je teško direktno uticati na promenu osećanja, terapija se usmerava na misli i ponašanja, kako bi indirektno uticala na osećanje. Otuda naziv kognitivno-bihejvioralna terapija (kognicije – misli, bihejvior – ponašanje).
(Photo by Andrea Piacquadio on Pexels)
Misli postoje na nekoliko nivoa
Mi imamo duboka (celoživotna) uverenja o sebi, drugim ljudima i svetu uopšte. Takva uverenja nam pomažu da se lakše snalazimo u kompleksnoj realnosti. Često, međutim, ta uverenja nisu u skladu sa objekivnom realnošću. Rigidna su ili previše ekstremna („Ja sam bezvredan“, „Ne smem da verujem drugim ljudima“, „Svet je opasno mesto“). U tim slučajevima, takva uverenja mogu da dovedu do nepotrebnog emocionalnog uznemirenja.
Postoji i „površinski sloj“ misli. To su misli koje proističu iz naših dubljih uverenja, i kao da se automatski pojavljuju u našoj svesti tokom različitih situacija. One veoma često predstavljaju netačne zaključke o situaciji, koje smo skloni da uzimamo zdravo za gotovo. Na primer, neko ko je primetio da počinje da se znoji, može da pomisli „O ne, ovo je početak infarkta“, i da uvede sebe u gore opisani začarani krug.
Pomoću terapije, osoba uči da preispituje svoje misli i uverenja i da im veruje samo ako ispunjavaju određene kriterijume. Drugim rečima, prestaje da veruje u sve što pomisli.
(Photo by Inzmam Khan from Pexels)
Ponašanja kod psihosomatskih bolesti
Ponašanja koja su često prisutna kod psihosomatskih bolesti jesu izbegavanje, proveravanje i prekomerno traženje uveravanja/razuveravanja. Ovakva ponašanja pomažu da se kratkoročno anksioznost smanji, što je samo po sebi nagrađujuće, ali se dugoročno problem održava.
Izbegavanje, na primer, fizičkih aktivnosti zbog ideje da postoji problem sa srcem, ne dopušta osobi da nauči da je fizička aktivnost bezopasna. Pored toga, održava uverenje o slabosti osobe. Nedostatak infarkta (koji se inače ne bi ni desio) se pogrešno pripisuje odsustvu fizičke aktivnosti (osoba pogrešno misli „Kada bih potrčao, dobio bih infarkt. Nisam ga dobio zato što ne trčim“). Fizička neaktivnost na kraju zaista dovodi do slabijeg funkcionisanja srca.
Konstantno proveravanje je još jedno ponašanje koje održava problem. Pažnja se prekomerno usmerava na određeni simptom, kao što je na primer osip. Osoba može da opipava, rasteže, stiska i bocka pogođeno mesto, što zaista pogoršava problem.
Zadatak terapeuta donekle i jeste da razuveri klijenta, ali traženje razuveravanja može da postane kompulzivno. Razuveravanje na kratko nagrađuje klijenta smanjenjem anksioznosti, ali dugoročno održava problem, jer uvek može da se javi nova sumnja.
(Photo by Andrea Piacquadio from Pexels)
Preporučeni preduslovi za KBT psihosomatskih bolesti
KBT je u stanju da najbolje pomogne klijentima koji:
- prihvataju odgovornost za rešavanje sopstvenih problema;
- su u stanju da naprave i shvate simptom-misao-osećanje-ponašanje veze;
- su sposobni da kolaborativno rade sa terapeutom;
- prihvataju da opisani model može da se primeni na njihov problem.
KBT neće biti od pomoći nemotivisanim klijentima ili onima koji ne veruju da se u korenu njihovih simptoma nalazi emocionalni problem. Za razliku od hirurgije, gde je pacijent pasivan (ponekad i bez svesti), u psihoterapiji je neophodna klijentova uključenost. Od toga zavisi ishod.
Izvori:
- Cognitive behaviour therapy for psychosomatic disorders – Rob Bothwell.
- Naslovna fotografija: Pavel Danilyuk from Pexels
0 komentara