Pomoć roditelja deci kod učenja: potreba ili potencijalni problem? Kako naći pravu meru?

Kraj prvog polugodišta ili školske godine obeleženi su učestalijim pozivima roditelja dece osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta. Roditelji se tada najčešće obraćaju  za pomoć psihoterapeutu, jer uviđaju da više nemaju kapaciteta da samostalno dopru do deteta koje je „nemotivisano“, „lenjo“, „nezainteresovano“, „neorganizovano“, „nedisciplinovano“, „isključeno“… Kao cilj psihoterapije navode da dete „shvati da je škola najvažnija“, da „nauči da uči“, i da razvije motivaciju.

Istraživanjem porodične dinamike kada je reč o školskim obavezama, obično se uočava sledeći obrazac:

1. Dete ne uči
2. Roditelj se ljuti, kritikuje dete i kažnjava (najčešće oduzimanjem telefona ili laptopa, tj. naprave za koju smatra da detetu oduzima vreme za učenje)
3. Dete postane još manje motivisano da uči i pasivno
4. Roditelj priskače u pomoć i završava školske obaveze deteta („Ne smem da dozvolim da dobije lošu ocenu“)

Karakteristično je to da što se roditelji više ljute, kontrolišu i preuzimaju školske obaveze, dete više „beži“ i pokazuje otpor. S jedne strane, roditelji svoju kontrolu i ljutnju obrazlažu objašnjenjem da kada oni ne bi intervenisali, dete bi u potpunosti odustalo od izvršavanja školskih obaveza. Sa druge strane, deca često ističu da su roditelji suviše zahtevni, strogi, kao i da im ne ostavljaju slobodu da samostalno organizuju svoje vreme i način učenja.

U kojoj meri pružati pomoć detetu sa školskim zadacima i učenjem?

Stepen angažovanja roditelja u školskim obavezama zavisi, pre svega, od uzrasta deteta. Od sedme godine, dete stiče veoma značajnu ulogu za razvoj samopouzdanja i dalji život, stiče identitet učenika. Prirodno je, i potrebno, da roditelj u mlađim razredima osnovne škole pomaže detetu u izvršavanju školskih zadataka, dok ono samo ne nauči da uči i da organizuje svoje vreme. Uključenost roditelja u obaveze ove vrste zavisi i od karakteristika samog deteta (stepena zrelosti, razvijene pažnje, temperamenta deteta), stepena motivisanosti, nekada i određenih poteškoća sa kojima se suočava, kao što su disleksija, disgrafija i diskalkulija. Ukoliko dete prolazi kroz težak period ili ukoliko je duže vreme bilo odsutno iz škole, verovatno je da će mu biti potrebniji veći stepen uključenosti odrasle osobe.

Međutim, problem nastaje kada školski zadaci postaju „zajednički zadaci“, kada roditelj svoje slobodno vreme provodi „nad knjigom“ i kada se susretnemo sa decom kojoj u višim razredima osnovne škole, nekada čak i u srednjoj, roditelji i dalje učestalo završavaju predviđene školske obaveze.

(sofatutor on unsplash)

Zašto nije korisno za dete da roditelj preuzima izvršavanje školskih obaveza?

Roditelji se u izvršavanje školskih obaveza uključuju sa najboljom namerom. Međutim, korist od njihove pomoći je manja od dugoročnih štetnih posledica koja ona sa sobom donosi. U praksi se nekad pokaže da roditelji prave beleške za dete, podvlače gradivo u knjizi, čitaju i prepričavaju lekcije detetu.

Ovakav pristup ima niz negativnih posledica: pre svega, dete ne ulaže misaoni napor koji bi ulagalo da samostalno vrši selekciju gradiva, što samim tim utiče i na kvalitet učenja i memorisanje naučenog; zatim, detetu se uskraćuje mogućnost da pronađe načine učenja i rešavanja problema koji mu najviše odgovaraju i uz koje postiže najbolje efekte; najzad, ne i manje važno, na taj način se utiče i na detetovu sliku u sebi. Dete vremenom doživljava sebe kao nekog ko je manje sposoban od vršnjaka za izvršavanje obaveza koje priliče konkretnom uzrastu i odustaje („nema svrhe da se trudim“).

Roditelji mogu preuzimati školske obaveze na sebe kako bi zaštitili dete od napora, eventualnih grešaka i prepreka na koje može da naiđe. Međutim, važno je znati da ono neće imati priliku da se u svakoj situaciji osloni vas. Ukoliko preuzimate zadatke koji su namenjeni uzrastu deteta, može naučiti da lako odustaje od stvari za koje je potrebno uložiti napor. Na taj način gubi osećaj kontrole nad svojim životom i u kasnijem životu može tragati za osobom koja će rešavati stvari umesto njega, donositi odluke, i voditi ga kroz život.

(Photo by Annie Spratt on Unsplash)

Kako pomoći detetu prilikom učenja?

Setite se da nije svaka pomoć korisna. Dete ne može naučiti da bude samostalno ukoliko mu ne ostavite prostor za samostalnost. Ovde je važno naglasiti da podsticanje samostalnosti deteta uključuje i prihvatanje grešaka koje će sigurno napraviti. Ukoliko nakon učinjene greške opomenete dete da je „trebalo da vas sluša kako ne bi došlo do greške“, ne učite dete samostalnosti nego podstičete razvijanje straha od greške. Deca kroz susret sa greškama uče i razvijaju strategije koje će im pomoći u budućim sličnim situacijama. Ujedno, na taj način uče da preuzimaju odgovornost za svoje postupke.

Umesto da „priskačete u pomoć“ prilikom svake prepreke, ohrabrite dete da ne odustaje i da traži načine na koje može prevladati trenutne poteškoće. Pošaljite poruku detetu da nije važno da sve bude savršeno i sa najvišom ocenom, već je važno samostalno doći do rešenja. Tako dete učite istrajnosti i snalažljivosti.

Imajte u vidu da se vaš i tempo vašeg deteta razlikuju. Iz cipela odraslih, lakše nam je da uvidimo značaj efikasnog organizovanja vremena nego što to deca prepoznaju. Međutim, deci je potrebno više vremena da završe određene obaveze i njihova pažnja traje kraće. Učite dete načinima organizovanja vremena. Nije svako „dugo“ učenje i efikasno učenje. Nekada pola sata učenja više vredi nego 2 sata „nad knjigom“.

Ukoliko se previše fokusirate na rezultat deteta, na taj način mu oduzimate zadovoljstvo nad onim što radi. Pohvalite njegov trud, a ne postignuće. Nakon pismenog rada iz srpskog jezika na primer, pored pitanja o oceni, zainteresujte se i za to zašto je odabralo određenu temu, šta je bilo najlakše, šta najizazovnije. Na taj način dete stiče kontrolu nad procesom učenja, uči da kritički razmišlja, da odvaja bitno od nebitnog i stiče samopouzdanje…

Dogovorite vreme u koje ćete zajednički učiti, ali samo ako za to ima potrebe i u skladu je sa uzrastom deteta. To vreme može biti namenjeno preslišavanju, rešavanju određenih dilema, pružanju pomoći oko konkretnog zadatka. Važno je da dete prvo samostalno pokuša da reši određeni problem i da vaše zajedničko vreme ne bude namenjeno završavanju svih zadataka i obaveza. Takođe, podstičite dete da koristi nastavnike i vršnjake kao resurs pomoći, odnosno da se veći deo procesa učenja završi u samoj školi.

Putem interneta i u literaturi se mogu pronaći brojne tehnike učenja i organizacije vremena. Ukoliko samostalno podvlači, kreira mape uma, pravi beleške, dete podstiče više misaone procese i uči na kvalitetniji način.

Ostavite vreme za sebe. Ukoliko celokupno svoje slobodno vreme odvajate za rešavanje školskih zadataka, vrlo brzo može doći do vašeg sagorevanja. Na taj način, tenzija u porodičnom sistemu se širi i na kraju nisu zadovoljni ni roditelji ni deca.

 Naslovna fotografija: Julia M Cameron from Pexels