Iako je naša potreba za povezivanjem urođena, mnogi od nas se često osećaju sami.
Usamljenost je stanje uznemirenosti ili nelagodnosti koje nastaje kada se uoči jaz između nečijih želja za društvenom povezanošću i stvarnih iskustava u pogledu toga. Čak i neki ljudi koji su tokom dana okruženi drugima – ili su u dugogodišnjem braku – i dalje osećaju duboku i sveprožimajuću usamljenost.
Usamljenost je neprijatno osećanje koje osećamo onda kada nismo u društvu onih ljudi sa kojima bismo voleli da budemo. Funkcija ovog osećanja je da nas motiviše da potražimo društvo onih ljudi koji su nam važni.
Usamljenost je jedna vrsta frustracije, jer je naša želja da budemo sa onima koji su nam važni onemogućena.
Usamljenost ili samoća?
Bitno je razlikovati usamljenost od samoće.
Samoća podrazumeva da osoba nije u društvu drugih ljudi, ali to ne mora biti neprijatno osećanje. Samoća često može biti prijatna, stvar ličnog izbora i potrebe da se neko vreme posveti samo sebi, svojim mislima, telu, odmoru, hobijima. Mnogo ljudi uživaju u samoći i trude se da odvoje to vreme koje mogu posvetiti samo sebi. Za razliku od samoće, usamljenost je po svom kvalitetu uvek neprijatno osećanje, neželjena je i može se javiti čak i kada je osoba okružena velikim brojem ljudi. Kada smo usamljeni nedostaju nam baš one osobe sa kojima želimo biti u društvu, sa kojima osećamo povezanost i bliskost, ili nam generalno nedostaju takvi ljudi u našem životu.
Usamljenost je više vezana za kvalitet nečijih odnosa nego za broj veza koje čovek ima. Kvalitet odnosa ogleda se u zajedničkim vrednostima, poverenju, iskrenosti, saradnji, usemerenosti ka istom cilju.
Nedostatak autentičnosti (biti onakav kakav zaista jesam) u odnosima može rezultirati osećanjem usamljenosti. Nekim ljudima odsustvo željenog partnera i nekoga sa kime bi živeli (čak i ako imaju puno socijalnih kontakata u širem okruženju) može izazvati jako osećanje usamljenosti.
Vrste usamljenosti
Možemo razlikovati dve vrste usamljenosti: situacionu i strukturalnu.
Situaciona usamljenost se oseća onda kada smo u situaciji u kojoj nisu prisutni nama važni ljudi, sa kojima bismo voleli biti, dok strukturalna usamljenost podrazumeva da nema drugih bliskih osoba sa kojima se osećamo povezano.
Strukturalna usamljenost javlja se kao osećanje u odnosu na celokupnu životnu situaciju, gde se osoba oseća nepovezano sa drugima. U slučaju kada osoba oseća situacionu usamljenost, odnosno kada nisu prisutne osobe za koje je emocionalno vezana, uz osećanje usamljenosti javlja se i nedostajanje, koje je svojevrsna potvrda ljubavi (fališ mi, nedostaješ mi).
U slučaju strukturalne usamljenosti, kao jednog egzistencijalističkog osećanja, osobi može biti teško da prepozna da se radi o osećanju usamljenosti, jer se takvo stanje doživljava kao emocionalna praznina. Tada kažemo da je usamljenost maskirana, jer svest ne čita ispravno signal koji šalje psiha, zbog čega osoba onda i ne preduzima adekvatne akcije kako bi zadovoljila svoje potrebe (odnosno ne pokušava da potraži odgovarajuće društvo).
Ponekada se usamljenost tumači kao nedovoljno jasno osećanje uznemirenosti, napetosti ili tenzije, pa ljudi na različite načine pokušavaju da se otarase te napetosti, recimo kroz fizičku aktivnost, ili uzimanje lekova ili psihoaktivnih supstanci. Neki ljudi tenziju usled usamljenosti čitaju kao glad, zbog čeka posežu za hranom, dok drugi usamljenost pogrešno čitaju kao dosadu, pa pokušavaju da se zabave ili okupiraju poslom.
Usamljenost i vrednovanje sebe
Mnogi ljudi veruju da je njihova vrednost kao ljudskog bića uslovljenja prihvaćenošću i okruženošću drugim ljudima. Tako da veruju da ako su popularni i ljudi vole da budu sa njima to znači da vrede, a oni koji ne vrede su sami. Zbog takvog uverenja osećanje usamljenosti često dovode u vezu sa osećanjima neprihvaćenosti, odbačenosti i inferiornosti. Vođeni ovakvim pogrešnim uverenjem kada osete usamljenost istovremeno reaguju i osećanjem inferiornosti, odnosno osećaju se manje vredno jer se osećaju usamljeno.
Hronična usamljenost i osećanje nepovezanosti sa drugima tipična je za one ljude koji su se dugo držali uverenja da nisu dovoljno vredni da bi se povezali sa drugim ljudima ili bili prihvaćeni, ili da drugi nisu dovoljno vredni kako bi se oni povezali sa njima.
Postoje dokazi da usamljeni pojedinci imaju svojevrsne negativne predrasude u proceni socijalnih interakcija. Oni brže prepoznaju znakove potencijalnog odbijanja nego drugi, pa brzo pokušavaju da to izbegnu i zaštite se. Zbog toga nije loše ukoliko su svesni ove predrasude, jer ih ona koči u pokušajima nalaženja adekvatnog društva.
Usamljenost, zdravlje i blagostanje
Istraživanja sugerišu da usamljenost predstavlja ozbiljnu pretnju psihičkom blagostanju, kao i fizičkom zdravlju na duže staze. Osećanje usamljenosti i izolacije pogađa ljude svih starosnih grupa, ali izgleda da je najizraženije među adolescentima i starijim osobama.
Brojni nepovoljni ishodi povezani su sa usamljenošću.
Pored povezanosti sa simptomima depresije i drugim oblicima mentalnih bolesti, usamljenost je, između ostalih bolesti, faktor rizika za bolesti srca, dijabetes tipa 2 i artritis. Usamljeni ljudi takođe imaju dvostruko veću verovatnoću da razviju Alchajmerovu bolest, sugeriše istraživanje.
Hronično osećanje usamljenosti povezano je sa samačkim životom (iako ne mora da znači da se svaka osoba koja živi sama oseća usamljeno). Neka istraživanja su pokazala da ljudi koji žive sami žive kraće od onih koji žive u zajednici, a među njima češća su i samoubistva. Takođe, prema kliničkom iskustvu može se zaključiti da je one koji žive sami mnogo teže lečiti od različitih emocionalnih i duševnih poremećaja, jer, verovatno, izostaje podrška i angažovanje od strane značajnih drugih u lečenju i oporavku.
Efekti usamljenosti na psihičko zdravlje
Psiholog Džon Kaćiopo sa Univerziteta u Čikagu pratio je efekte usamljenosti. Izvršio je seriju novijih studija i izvestio da usamljenost na neke iznenađujuće načine ugrožava zdravlje.
Kao prvi i možda najviše iznenađujući nalaz u istraživanju koje je sproveo, navodi da su sami lekari izvestili da pružaju bolju ili potpuniju medicinsku negu pacijentima koji imaju podržavajuće porodice i nisu socijalno izolovani. Istraživanje je takođe pokazalo da samački život povećava rizik od samoubistva i kod mladih i kod starih. Usamljeni pojedinci izvestili su o višem nivou percipiranog stresa čak i kada su izloženi istim stresorima kao i neusamljeni ljudi, pa čak i kada se opuštaju.
Takođe je pokazano da su socijalne interakcije usamljenih ljudi manje pozitivne nego kod drugih ljudi, pa ih veze koje imaju ne štite od stresa onoliko koliko to pozitivne socijalne interakcije i odnosi inače čine. U ovom istraživanju usamljenost je dovedena u vezu sa povišenim nivoom hormona stresa u krvi, kao i povišenim nivoom krvnog pritiska. Zbog toga srčani mišić radi jače i krvni sudovi su podložni oštećenjima zbog turbulencija u krvotoku. Pokazano je da usamljenost narušava kvalitet sna, tako da je san manje obnavljajući, kako fizički, tako i psihološki. Usamljene osobe se bude više noću i provode manje vremena u snu nego oni koji nisu usamljeni. Ova studija je pokazala da oni koji su usamljeni doživljavaju viši nivo anksioznosti, besa i češće su negativno raspoloženi, manje su optimistični, imaju slabije razvijene socijalne veštine, i niži nivo emocionalne stabilnosti. Kaćiopo je na osnovu svojih nalaza zaključio da usamljenost pokreće niz sporo razvijajućih patofizioloških procesa, zbog čega usamljeni ljudi doživljavaju viši nivo kumulativnog propadanja.
S obzirom na potencijalne zdravstvene posledice za one koji se osećaju kao da imaju malo ili nimalo podržavajućih socijalnih veza, široko rasprostranjena usamljenost predstavlja glavni društveni izazov. Ali to podvlači potrebu za povećanim ličnim angažovanjem i ulaganjem napora u povezivanje sa drugima.
Kako psihoterapija pomaže kod usamljenosti?
Već smo rekli da je osećanje usamljenosti ponekad maskirano, pa ga osoba ne prepoznaje adekvatno, već ga tumači kao napetost ili prazninu. Zbog toga je često glavni problem adekvatno identifikovanje osećanja usamljenosti, jer kada osoba prepozna to osećanje, odnosno svoju želju da se poveže sa ljudima, može nešto i učiniti kako bi se približila drugima.
Koliko ste usamljeni možete proceniti na osnovu toga koliko vam nedostaje druženje, da li se često osećate izostavljeno, da li se osećate usklađeno sa ljudima oko sebe, da li osećate da ste otvoreni prema ljudima i da postoje ljudi kojima se možete obratiti za podršku ili pomoć.
Usmeravanja ka drugim ljudima i povezivanje sa njima vrlo često je blokirano različitim otporima, koji proizilaze iz uverenja zbog kojih osoba izbegava traženje društva. Najčešća takva uverenja su: da će je drugi ljudi odbaciti, da bi drugi tražili njeno društvo kada bi vredela kao čovek, da drugima ne može biti stalo do nje, da je sramota ili slabost biti nametljiv, da je sramota ili slabost pokazati drugima da želite da se upoznate ili zbližite i slična uverenja
Na terapiji se ovakva uverenja preispituju, dolazi se do uvida u to kako su nastala preispitivanjem ranih odluka i roditeljskih poruka, kao i iskustava iz lične prošlosti, a zatim se osobi pomaže da donese drugačije odluke vezane za odnose sa drugim ljudima kao i da razvije i uvežba konkretne socijalne veštine koje su potrebne kako bi se uspostavili ili izgradili odnosi sa drugim ljudima.
Literatura:
Milivojević, Z (2008): Emocije: psihoterapija i razumevanje emocija, Psihopolis, Novi Sad, 342-351
https://www.psychologytoday.com/us/articles/200307/the-dangers-loneliness
https://www.psychologytoday.com/us/basics/loneliness
0 komentara