loader image

Unutrašnji kritičar

mar 17, 2023 | O životu | 0 Komentara

Ako obratite pažnju na verbalni sadržaj koji vaš um u budnom stanju neprekidno stvara, primetićete da je svaka vaša aktivnost, a i neaktivnost, propraćena nekom vrstom unutrašnjeg komentara.

„Ova jabuka je ukusna.“

„Baš je hladno.“

„Ne mogu da verujem da sam to rekla.“

„Nisam ja za ovaj posao.“

Drevni budisti su za opisivanje ljudskog uma koristili jednu prikladnu i slatku metaforu – ljudski um kao majmunče. Šta radi majmunče? Ono je pre svega puno energije. Uzaludno je očekivati da se smiri. Ono želi sve da pipne, da pomeri, da se igra… Ostavite majmunče u sređenoj prostoriji na pola sata i pogledajte šta se dogodilo sa prostorijom. U kakvom je sada stanju? U haosu.

Kada se ta neobuzdanost ukrsti sa neprijatnim tonom i kritikujućim porukama, dobija se jedan unutrašnji komentarišući glas, koji je i te kako sposoban da nas poremeti – kao majmunče prostoriju.

Taj glas je sposoban da nas podstakne da osećamo stid, depresiju, anksioznost, krivicu. Sposoban je da nas motiviše na nefunkcionalna ili destruktivna ponašanja, ili da nas motiviše da izbegnemo ili odložimo ona funkcionalna. Daje sve od sebe da nam pomogne da mislimo loše o sebi. Ime mu je „unutrašnji kritičar“.

(Photo by Meghan Hessler on Unsplash)

Šta je unutrašnji kritičar?

Unutrašnjim kritičarem nazivamo onaj deo našeg misaonog toka kojim negativno komentarišemo svoje postupke ili misli, kojim osuđujemo ili nipodaštavamo sebe. Predstavlja način na koji razgovaramo sami sa sobom, baš onako kako nikada ne bismo želeli da razgovaramo sa dragom osobom.

Poruke kao što su „trebalo bi…“; „moraš/ne smeš“; „zašto nisi…“; „šta nije u redu s tobom“; „zašto ne možeš da se unormališ“; „nikome se ne sviđaš“; samo su neke od nebrojano mnogo onih koje svakodnevno govorimo sebi.

Postoji neutemeljena društvena saglasnost da se kritikom koja motiviše osećanje krivice (i druga neprijatna osećanja) najefikasnije utiče na započinjanje i istrajavanje u korisnim ponašanjima, odnosno na suzdržavanje od nekorisnih. To je lako uočljivo u načinu na koji neki roditelji pokušavaju da vaspitavaju svoju decu. Sa najboljom namerom postupaju prema deci na neadekvatan način. Kritikuju dečje ponašanje, mišljenje, izgled, želje, interesovanja… Na kraju krajeva, i oni su tako vaspitavani, pa šta im fali?

Upravo tako se razvija unutrašnji kritičar. Isprva roditeljski kritikujući glas ili glas drugih ljudi iz okoline, polako počinje da se internalizuje, postajući večni saputnik osobe. Zauzima manje ili više aktivnu ulogu u misaonom životu osobe. Naravno, što je prisutniji i glasniji, negativne posledice koje osoba trpi se umnožavaju.

(Photo by Karolina Grabowska on Pexels)

Kako unutrašnji kritičar utiče na osobu?

Moramo prvo da naglasimo da roditelji koji kritikuju svoju decu uglavnom nisu zlonamerni. Dalje, internalizovani unutrašnji kritikujući glas takođe postoji sa dobrom namerom. On nas, na primer, negativno poredi sa drugima kako bi nam osigurao bolje šanse da nas prihvate u društvu. Oštro osuđuje napravljenu grešku kako bi nam pomogao da napredujemo u karijeri. Kritikuje naš izgled kako bi nas motivisao da ga promenimo, čime bismo imali bolje šanse da pronađemo ljubavnog partnera.

U suštini, slično je kao i sa kritikujućim porukama roditelja: dobre namere, ne baš tako dobre posledice.

Nažalost, kritikujući način ophođenja prema sebi podstiče osećanje anksioznosti, što je u suprotnosti sa motivacijom za konstruktivna ponašanja. Umesto toga, motiviše nas da izbegavamo, da se oslobodimo anksioznosti i da ostanemo na bezbednom. Izbegavajuće ponašanje (koje nakratko smanjuje anksioznost) povezano je sa odlaganjem obaveza (odlaganje izlaska na ispit; upoznavanja novih ljudi; apliciranja za posao; početka dijete; itd.) i zavisnim ponašanjima (prejedanje, zloupotreba alkohola ili droga, prekomerno gledanje TV ili igranje igrica, itd.).

Unutrašnji kritičar ponekad čini da osećamo stid. Poruke kao što su „šta nije u redu s tobom“ ili „nisi dovoljno dobar“ su jedan od ključnih faktora za nastanak osećanja stida. Stid može da parališe osobu. Kada osećamo stid, imamo doživljaj da smo suštinski neadekvatni, da ne zaslužujemo da se povežemo sa drugima. Stid nas razdvaja od drugih i uči nas da budemo usamljeni. Samokriticizam i stid nam onemogućavaju da zadovoljimo osnovne emocionalne potrebe.

(Photo by Alex Green on Pexels)

Još jedno osećanje u kojem je unutrašnji kritikujući glas izuzetno aktivan jeste depresija. Kada osećamo depresiju, unutrašnji kritičar nas je već ubedio da smo mi krivi za okolnosti koje objektivno nisu bile pod našom kontrolom. Preuveličava greške za koje jesmo odgovorni, tako da se najmanja (obična, ljudska) greška posmatra kao dokaz potpune nesposobnosti osobe. Omalovažava i umanjuje naše uspehe („nije to ništa posebno, to može svako“). Govori nam da ne zaslužujemo sreću, mir i ostale pozitivne stvari u životu.

Negativan uticaj unutrašnjeg kritikujućeg glasa se ne ograničava na pomenute posledice. Njegovo sveprisutno dejstvo uplivava u svaku poru ljudskog funkcionisanja. Unutrašnji kritičar ima mnoga lica.

 

Tipovi unutrašnjeg kritičara

  1. Perfekcionista – glas koji pokušava da vas ubedi da morate sve da obavljate savršeno. Postavlja pred vas previsoke standarde (skoro neljudske), a kada ne uspete da ih dostignete (jer ste vi obično ljudsko biće), on vas sačeka sa još intenzivnijom kritikom.
  1. Kontrolor – ako ste nekada izgubili kontrolu tako što ste pojeli ili popili malo više, moguće je da se javio unutrašnji kritikujući glas čiji je cilj bio da zauzda vaše impulse. Takav glas ume da na veoma surov način kritikuje, izazivajući osećanje stida povodom ponašanja koje nije bilo stoprocentno iskontrolisano.
  1. Poslodavac – glas koji želi da radite vredno (previše vredno) i da budete uspešni. Plaši se da ne postanete prosečni ili lenji. Svojski se trudi da vaše slobodno vreme ispuni aktivnostima usmerenim ka postignuću, zanemarujući odmor i zabavne aktivnosti.
  1. Podrivač – ovaj glas potkopava vaše samopouzdanje i samopoštovanje, tako da izbegavate da preuzimate čak i dobro proračunate rizike. Sprečava vas da promenite nepovoljne životne uslove jer smatra da i niste za bolje.
  1. Uništitelj – ovaj najsuroviji unutrašnji glas, nastao usled krajnje nepovoljnih ranih iskustava, napada direktno bazičnu vrednost osobe. Čini da se osoba oseća suštinski neadekvatno ili defektno, kao da u njenom jezgru postoji nešto trulo, što je neophodno sakriti.
  1. Tužitelj – glas koji je zaglavljen u prošlosti, na koju vas neprekidno podseća. Optužuje vas za prošla dela koja ste učinili, bez ikakvih razmatranja olakšavajućih okolnosti, podele odgovornosti ili makar i pomisli na oproštaj. Njegov cilj je da zauvek osećate krivicu kako ne biste ponovili slične greške.
  1. Konformista – glas koji je dobro upoznat sa društvenim očekivanjima i koji svojom kritikom pokušava da podšiša svaki vaš deo koji štrči iz kalupa. Njegov cilj je postanete tipičan član određenog društva.

(Photo by Cottonbro studio on Pexels)

Koji je protivotrov samokriticizmu?

„Čudan paradoks je u tome, što kada prihvatim sebe ovakvog kakav jesam, onda mogu da se promenim.“ – Karl Rodžers

Šta je uopšte kritika, prema sebi ili prema nekom drugom? Pokušaj da se verbalnim putem utiče na promenu objekta kritike (na promenu našeg ili tuđeg ponašanja, mišljenja, izgleda, itd.). To što se kritikuje se ne prihvata takvim kakvo jeste. Smatra se da mora da bude drugačije – otuda i kritika. Ali kao što poznati psihoterapeut Karl Rodžers navodi, prvo je neophodno prihvatiti postojanje stvari koje nam se ne sviđaju, da bi se moglo pristupiti promeni.

To nas dovodi do zaključka da je bezuslovno prihvatanje sebe, sa svim našim dobrim i lošim stranama, sa svim prošlim i budućim greškama, nešto što se može iskoristiti kao protivotrov dejstvu unutrašnjeg kritičara. Ovakav zaključak nas ne vodi do izmišljanja nove teorije o ljudskoj prirodi. Naprotiv, vodi nas do prepoznavanja i prihvatanja očigledne istine – da smo svi mi pogrešiva i nesavršena ljudska bića, ali da i takvi i te kako vredimo.

Ako vam je teško da se odreknete kritikujućeg glasa, pomislite sa koliko biste prijatelja ostali kada biste sa njima razgovarali onako kako razgovarate sa sobom. Ko bi trpeo tako surove reči? Kako bi se osećali drugi ljudi kada biste sa njima tako razgovarali? Pokušajte da prema sebi budete dobar prijatelj kao što ste prema dragim ljudima. Pazite na sadržaj svog unutrašnjeg govora.

Osim sadržaja, izuzetno je bitan i ton kojim razgovarate (u svojoj glavi) sami sa sobom. Ljudi se uglavnom posvađaju zbog tona i načina na koji nešto kažu, a ne zbog samog sadržaja. Da biste ublažili ton svog unutrašnjeg glasa, zamislite da razgovarate sa svojim ili tuđim detetom. Da li biste oštro i surovo kritikovali dete koje nije savršeno uradilo domaći, kome je ispala čaša ili koje je zaboravilo nešto da uradi? Nadam se da ne biste.

Pokušajte da polako menjate svoj kritikujući unutrašnji glas u drugi, koji će da bude topao, saosećajan i prihvatajući. Zaslužujete to!

 

 

Izvori:

  1. Inner Critic: Definition, Examples, and How to Manage (psychcentral)
  2. The Seven Types of Inner Critics (personal-growth-programs)
  3. Help for dealing with your ‘inner-critic’ | Self-Compassion Skills (mi-psych.com.au)
  4. Naslovna fotografija: Andre Moura on Pexels

 

 

 

 

Autor: Nikola Šašić

andragog i edukant REBT psihoterapije

0 komentara

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezani članci

Zašto nas osećanja zbunjuju?

Zašto nas osećanja zbunjuju?

Veliki deo našeg iskustva čine emocionalne reakcije. Osećamo tugu povodom prekinutog odnosa, anksioznost povodom neizvesne budućnosti, bes prema napornom komšiji, krivicu povodom nepromišljeno...