Tretman graničnog poremećaja ličnosti

Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti su rođene sa urođenom predispozicijom ka emocionalnoj nestabilnosti i niskom pragu tolerancije na frustraciju. Pored toga, veoma su osetljive na znakove interpersonalnog odbijanja. Imaju osećaj da su se, tokom odrastanja, prema njima ophodili nepravedno, kao i da nisu dobile pažnju i brigu koja im je bila potrebna. Nažalost, takav doživljaj je često i opravdan.

(Photo by Dariabuntaria from Pexels)

Šta je granični poremećaj ličnosti?

Uzrok nastanka graničnog poremećaja ličnosti (GPL) nije u potpunosti poznat, ali se zna da uključuje više faktora. GPL nastaje kada je osoba sa urođenim predispozicijama kontinuirano izlagana stresorima u svojoj sredini. Značajni stresori mogu da budu zlostavljanje i zanemarivanje, disfunkcionalni porodični odnosi, gubitak ili trauma i nedosledna roditeljska podrška. Dakle, kao i kod nastanka mnogih drugih poremećaja, nalazimo sadejstvo (genetskog) nasleđa i sredine u kojoj se odrasta.

GPL je mentalno stanje koje može duboko da utiče na emocionalni život i odnose sa drugima. Osobe koje ga imaju često se suočavaju s naglim promenama raspoloženja, snažnim strahom od odbacivanja i poteškoćama u održavanju stabilnih odnosa. Iako za ovo stanje ne postoji „lek“ u klasičnom smislu, mnogi ljudi koji ga imaju postignu značajno poboljšanje simptoma tokom vremena. Granični poremećaj ličnosti zahteva poseban pristup lečenju, a tretman se sastoji od psihoterapije, uz moguće uključivanje farmakoterapije. Iako lekovi ne mogu izlečiti poremećaj ličnosti, mogu pomoći u kontroli određenih simptoma, kao što su anksioznost, depresija i impulsivnost

Postoje različiti psihoterapijski modaliteti koji mogu da pomognu da se olakšaju svakodnevni izazovi i da se pruži nada za bolji kvalitet života.

(Photo by Karolina Grabowska on Pexels)

Očekivane promene uz pomoć psihoterapije

GPL nije jednoobrazno stanje. Kod različitih ljudi se ispoljava kroz donekle različite simptome. Svima je, međutim, zajedničko to da se radi o skupu simptoma različitog kvaliteta. Od toga u kojoj je meri određeni simptom izražen kod osobe, zavisiće tok njenog napretka. Zbog toga što postoje značajne individualne razlike u ispoljavanju simptoma, možemo samo okvirno da navedemo koje su očekivane promene koje psihoterapijom mogu da se postignu.

Kada je reč o subjektivnim stanjima, kao što su disforično (loše, nisko) raspoloženje, anksioznost, depresija ili iritabilnost, prvi pozitivni efekti terapije mogu se očekivati nakon nekoliko nedelja. Za promene disfunkcionalnog ponašanja (namerno samopovređivanje, impulsivnost, izlivi besa) najčešće su potrebni meseci psihoterapije. Nešto više vremena je potrebno za poboljšanje na nivou interpersonalnih odnosa – okvirno između 6 i 18 meseci. Promene na nivou unutarpsihičke organizacije (samopouzdanje, slika o sebi) se najteže postižu. Za to je često potrebna kontinuirana psihoterapija u trajanju od preko dve godine.

(Photo by Cottonbro on Pexels)

Psihoterapijski modaliteti za pomoć kod GPL

Postoji veliki broj tretmana za koje je potvrđeno da klijentu koji ima granični poremećaj ličnosti mogu pomoći u smanjenju simptoma. Navešćemo samo neke od brojnih:

1. Dijalektička bihejvioralna terapija (DBT)

Marša Linehan, naučnica i psihoterapeut, koja je osmislila DBT, izdvaja se kao značajna figura u svetu psihoterapije, jer joj je, kao mladoj osobi, i samoj bio dijagnostikovan GPL. Ona se tokom lečenja samoj sebi zarekla da će da učini sve što je u njenoj moći da pomogne drugim ljudima sa ovim stanjem.

DBT se bazira na ideji da dva bitna činioca doprinose GPL:

• Emocionalna osetljivost (ranjivost) – na primer, relativno nizak nivo stresa povod je za ekstremno visoku anksioznost.
• Odrastanje zanemarujućem okruženju u kojoj su osećanja osobe bila odbacivana od strane bliskih osoba – na primer, roditelj koji govori detetu da ne treba da bude tužno ili „da se ne ponaša kao beba“ kada je uplašeno.

Ova dva činioca mogu da podstaknu „začarani krug“ – osoba oseća intenzivne emocije, a onda, zbog načina na koji su se roditelji ophodili prema njenim emocijama, povodom njih se oseća krivo i bezvredno. Smatra sebe „lošom“ osobom zbog toga, a to je stav prema sebi koji dalje vodi ka neprijatnim emocionalnim stanjima. Tako se ciklus održava.

Cilj DBT-a je da se stane na put ponavljanju ovog ciklusa. Dva bitna koncepta koja se u tu svrhu koriste su:

• Validacija – prihvatanje emocija kao validnih, stvarnih i značajnih.
• Dijalektika – filozofsko stanovište koje naglašava da je malo toga u životu zaista „crno-belo“ i da je neophodno bitni otvoren za mnoge nijanse „sivog“.

Dijalektiku možemo da zamislimo kao klackalicu sa suprotnostima na dve različite strane. Cilj je da se suprotnosti prepoznaju i da se figurativno dođe do središnje tačke balansa na toj klackalici. Na primer, to bi značilo da osoba nauči da prihvata svoja osećanja i ostale aspekte realnosti, ali da se ipak trudi da promeni određene obrasce, kako bi bolje funkcionisala. Na klackalici bi onda s jedne strane stajalo „prihvatanja“, a sa druge „promena“.

Pored toga, DBT omogućava klijentima da razvijaju mnoge veštine kroz unapred organizovane programe. Osnove tih veština su uglavnom predstavljene u grupnom setingu, a onda klijent radi na njihovom razvoju u svojoj svakodnevnici, uz pomoć svog individualnog terapeuta.

Odnos sa terapeutom je od ključnog značaja. Kvalitetan odnos treba da bude ispunjen poverenjem i sigurnošću. Terapeut treba da pruža podršku i motivaciju. Kroz odnos sa terapeutom klijent uči kako izgleda zdrav i podržavajući odnos, koji može postati platforma za praksu veština koje će primenjivati u drugim važnim odnosima u životu.

(Photo by Krivitskiy from Pexels)

2. Terapija bazirana na mentalizaciji (MBT)

Mentalizacija predstavlja sposobnost razumevanja sopstvenih i tuđih misli i osećanja.

Zamislite da treba da saopštite bitnu, ali neprijatnu vest svom prijatelju. Mentalizacija će vam pomoći da napravite određene pretpostavke o optimalnom načinu na koji možete tu vest da podelite. Pokušaćete da predvidite kako će se vaš prijatelj osećati i kako će reagovati na tu informaciju. Možda znate da je imao težak period iza sebe, pa birate da vest saopštite pažljivo, koristeći nežan ton i saosećanje, kako biste ublažili njegovu potencijalnu tugu.

MBT se bavi sadašnjim, a ne prošlim iskustvima osobe. Osnovni cilj ove vrste terapije jeste osnaživanje sposobnosti reflektovanja na sopstvene i tuđe misli, osećanja i ponašanja.

Svi ljudi ponekad imaju poteškoća sa mentalizovanjem, a posebno onda kada osećaju intenzivna osećanja. Osobe sa GPL često doživljavaju emocionalnu uznemirenost, što staje na put optimalnom korišćenju sposobnosti mentalizacije. Rezultat toga je nestabilnost u odnosima sa drugima i slike o sebi.

Kroz dijalog sa terapeutom, pacijenti uče da prepoznaju nesporazume u međuljudskim odnosima, stabilizuju emocije i razvijaju veće kapacitete za empatiju i socijalnu interakciju.

(Photo by Arteeem from Pexels)

3. Kognitivna terapija

Mi ne možemo da ne mislimo. Dovoljno je da pogledate kroz prozor i da vam prođe misao kroz glavu „Danas je lep dan“. To je primer automatske misli – tipa misli koje nam naviru u svest skoro svakog trenutka dok smo budni. Nisu svi svesni toga, ali takve misli boje naš doživljaj situacije. Postoji i dublji sloj misli – uverenja koja imamo o sebi, drugim ljudima i svetu uopšte. Njih nosimo u sebi kroz različite situacije, i od njih zavisi kakve će automatske misli da nam nadolaze u svest, odnosno kako ćemo da se osećamo i ponašamo u konkretnoj situaciji.

Kognitivni terapeuti smatraju da osobe sa GPL imaju nepomažuća uverenja: 1) koja su razvili veoma rano u svom detinjstvu; 2) koja verovanjem u njih vode do negativnih posledica; 3) koja su samoodržavajuća; 4) i koja su, iako teško promenljiva, ipak meta tretmana u kognitivnoj terapiji.

Izdvajaju se tri značajna nepomažuća uverenja kod osoba sa GPL:

• Svet je opasan i zloćudan.
• Ja sam nemoćan/nemoćna i ranjiv/a.
• Ja sam sam po sebi neprihvatljiv/a.

Kognitivni terapeuti prepoznaju da smo svi skloni da nesvesno pravimo određene greške u zaključivanju. Jedna od grešaka koja je značajna za GPL je dihotomno (ili-ili) razmišljanje. To je način zaključivanja koji smo gore opisali kao „crno-belo“. Dihotomno razmišljanje dopušta samo dva suprotna ekstremna zaključka (npr. ili je neko apsolutno loš ili je apsolutno dobar). Ekstremni zaključci dovode do ekstremnih emocionalnih odgovora i ponašanja.

Kognitivna terapija se bavi identifikovanjem, analiziranjem i promenom nepomažućih uverenjam, iskrivljenih automatskih misli i grešaka u zaključivanju, kako bi pomogla osobama sa GPL da postignu svoje ciljeve.

(Photo by Ron Lach on Pexels)

4. Terapija fokusirana na transfer (TFP)

Transfer se odnosi na doživljavanje osećanja, fantazija, stavova, nagona i odbrana prema osobi u sadašnjosti (terapeutu) koje nije adekvatno u odnosu na tu osobu, već je ponovljena reakcija prema značajnim osobama u ranom detinjustvu preneta na osobe u sadašnjosti.

TFP ima za cilj da ispravi distorzije koje osoba ima u načinu na koji percipira značajne osobe u svom životu, kao i terapeuta. Ovi obrasci se ne procenjuju rekontrukcijom prošlosti, već u „ovde i sada“ – u samom terapijskom odnosu.

U TFP se pomaže klijentu da razjasni sebi svoj identitet i da ga poveže sa emocionalnim iskustvima, čime se smanjuje emocionalna nestabilnost. Klijenti se uče kako da prepoznaju, izraze i regulišu svoje emocije, što može smanjiti impulsivne reakcije i poboljšati odnose sa drugima.

5. Šema terapija

Šema terapija je integrativna psihoterapijska metoda koja kombinuje elemente više terapijskih pravaca. Osmišljena je kako bi pomogla osobama sa hroninim problemima, između ostalih i GPL.

Stubovi šema terapije su:

1. Šeme su duboko ukorenjeni obrasci misli, osećanja i ponašanja koje osoba formira tokom ranih godina, često kao odgovor na nezadovoljene emocionalne potrebe. Na primer, osoba koja je zanemarivana može razviti „šemu emocionalne deprivacije“, gde oseća da će njene potrebe za ljubavlju i pažnjom uvek biti nezadovoljene.
2. Modovi su trenutna emocionalna stanja ili „delove ličnosti“ koji se pojave kada se ativira šema. Na primer, osoba može preći u „mod besnog deteta“ kada se oseti napušteno ili odbačeno, pošto se aktivirala njena šema Napuštanje jer parner ne odgovara na poruku sat vremena..
3. Koping stilovi: Ljudi razvijaju određene strategije kako bi se nosili sa šemama, kao što su prepuštanje, izbegavanje ili natkompenzacija. Ovi odgovori mogu privremeno ublažiti emocionalni bol, ali često dodatno (p)održavaju disfunkcionalne šeme.
4. Bazične potrebe: Šema terapija prepoznaje pet osnovnih potreba: potrebu za povezanošću, autonomijom, realističnim granicama, slobodom izražavanja emocija i spontanošću. Kada ove potrebe nisu zadovoljene u detinjstvu, razvijaju se šeme.

Cilj šema terapije je da osoba postane svesna svojih disfunkcionalnih šema, da razvije zdravije obrasce mišljenja i ponašanja, te da nauči kako da zadovolji svoje emocionalne potrebe na zdrav način. Kroz rad sa terapeutom, klijent uči da prepozna kada su aktivirane određene šeme, kako da se nosi sa njima i kako da preusmeri svoje reakcije ka funkcionalnijim ponašanjima.

(Photo by Pouria Teymouri from Pexels)

6. Suportativna terapija je oblik psihoterapije usmeren na pružanje podrške, osnaživanje i stabilizaciju klijenata. Koristi se za pomoć osobama koje se suočavaju s različitim problemima, uključujući stres, emocionalne poteškoće, psihičke poremećaje ili životne krize. Cilj je da se klijent oseća sigurnije, da dobije emocionalnu podršku i poboljša svoje funkcionisanje u svakodnevnom životu.

Glavni principi suportativne terapije su:

1. Empatija i aktivno slušanje – Terapeut pruža pažnju i razumevanje kako bi klijent osećao da je shvaćen i podržan.
2. Normalizacija osećanja – Terapeut pomaže klijentu da razume da su njegove reakcije prirodne, što može smanjiti osećaj stida ili krivice.
3. Jačanje pozitivnih aspekata ličnosti – Fokus je na klijentovim snagama i resursima koje može koristiti za prevazilaženje izazova.
4. Razvijanje strategija za suočavanje – Terapeut pomaže klijentu da razvije konkretne strategije za upravljanje stresom i rešavanje problema.

Suportativna terapija se može primenjivati kod klijenata koji nisu spremni za duboke analize ili promene, ali kojima je potrebna stabilizacija i ohrabrenje. U slučaju GPL izuzetno je korisna kod adolescenata.

Izabrani i gore opisani vidovi pomoći nisu jedini, ali bi opisivanje svakog dostupnog prevazišlo obim ovog teksta.

Sem psihoterapije koja je glavni izbor u tretmanu, jako je važna saradnja porodice same osobe koja pati od ovog stanja, kao i pomoćne metode koje su potpora psihoterapiji.

        7. Grupe podrške, rad sa porodicom, samopomoć

• Porodična terapija: Podrška porodice i edukacija o GPL-u mogu značajno poboljšati porodične odnose i smanjiti sukobe. Samim tim je broj okidača i stres kod osobe koja pati od GPL-a manji.
• Grupe podrške: Mnogima može pomoći da se povežu s osobama koje se suočavaju s istim izazovima. Susreti uživo ili kroz online grupe su vaan resurs podrše i pomoći u kriznim situacijama.

• Veštine suočavanja i mindfulness: Tehnike za opuštanje, meditacija i prisutnost u trenutku pomažu u smirivanju emocionalne nestabilnosti.
• Fizička aktivnost, zdrav san i zdravi stilovi života: Redovna fizička aktivnost i kvalitetan san pomažu u stabilizaciji raspoloženja i smanjenju impulzivnosti.

(Photo by Shvets production on Pexels)

Za kraj…

Za sve one koji se suočavaju sa izazovima graničnog poremećaja ličnosti, važno je znati da niste sami i da je promena moguća. Postoji mnogo terapeuta i različitih pristupa koji su tu da vas podrže u postizanju vaših ciljeva. Iako terapija može da bude teška i puna prepreka, svaki korak koji napravite u tom smeru biće koristan za vas. Uzeto ozbiljno, dosledno i redovno korišćenje terapije uglavnom dovodi do značajnih pozitivnih promena.

Izvori:

1. Joel Paris – Treatment of Borderline Personality Disorder_A Guide to Evidence-Based Practice-Guilford Press (2020)
2. John G. Gunderson, Paul S. Links – Borderline Personality Disorder_A Clinical Guide (2008)
3. Treatment – Borderline personality disorder – NHS

     4. Naslovna fotografija: Olly from Pexels