Nasilje je bilo koji postupak ili propust počinjen u okviru porodice, od strane jednog od njenih članova, a koji ugrožava život, telesni ili psihički integritet, ili slobodu drugog člana iste porodice, ili koji ozbiljno ugrožava razvoj njene ili njegove ličnosti (Savet Evrope, 1986).
(Photo by Mart production from Pexels)
Šta je aktivno nasilje?
Aktivno nasilje su postupci koji se lako prepoznaju i od okoline, a i od same osobe koja trpi nasilje.
U aktivno nasilje spada:
- Fizičko nasilje – sve što može izazvati lake ili teške telesne povrede, može ići i do pokušaja ubistva ili ubistva;
- Emocionalno/psihičko nasilje – zabrane, pretnje, omalovažavanje, potcenjivanje, obezvređivanje, ucene, kontrola kretanja, uništavanje stvari…;
- Seksualno nasilje – telesno i psihičko seksualno nasilje – seksualno uznemiravanje, seksualna zloupotreba, incest, nedobrovoljne seksualne radnje, silovanje…;
- Ekonomsko nasilje/materijalno iskorišćavanje – uskraćivanje i oduzimanje finansijskih sredstava, neplaćanje alimentacije…;
(Photo by Olly from Pexels)
Šta je pasivno nasilje?
Pasivno nasilje često može da bude nevidljivo ili teško prepoznatljivo i za okolinu i za pojedinca koji mu je izložen. To su zanemarivanje, ignorisanje, terorisanje, izolacija, odbacivanje…
Jedan od znakova koji može ukazivati na pojavu nasilja jeste povlačenje članova porodice iz drugih socijalnih interakcija. Kod odraslih osoba iskustvo zlostavljanja od strane voljene osobe često dovodi do manjka samopouzdanja. Na ovaj način, sa manjkom samopouzdanja, osoba oseća značajno smanjene mogućnosti za uspostavljanje zdravih odnosa. Vremenom postaje uplašena i nepoverljiva.
Takođe, na nedostatak širenja socijalne mreže podrške utiču i smanjene veštine komuniciranja. Članovi porodice koji trpe nasilje, usled jakog obrasca kontrole koji nameće član porodice koji je počinilac nasilja, stiču svest da je nemoguće izraziti svoje emocije, potrebe ili želje. I u slučaju odraslih osoba i u slučaju dece, prisutnost nasilja utiče na veštine komunikacije, jer kreira sredinu u kojoj članovi porodice ne mogu slobodno da komuniciraju. Oni žive u atmosferi straha i anksioznosti zbog čega ne mogu da koriste/primenjuju, nauče ili razviju potrebne veštine.
Nekada je žrtvama nasilja teško i da imenuju nasilje. Ukoliko je nasilje kroz medije prikazano samo kao nešto što traje hronično i dugo, žrtve nasilja mogu oklevati da se obrate za pomoć, samim tim i da dobiju pomoć i podršku koja im je potrebna jer su recimo doživele povremene napade. Zato je važno da razgovaramo o različitim oblicima nasilja i da svaki oblik nasilja imenujemo pravim imenom.
(Photo by Pavel Danilyuk on Pexels)
U vezi sa slikom u medijima, za žrtve nasilja, posebno žene, vrlo često se nalaze negativne etikete i karakteristike koje im se pripisuju. Na taj način osoba koja trpi nasilje, može nalaziti opravdanja, odnosno razloge da iskustvo nasilje ne imenuje kao nasilje. One žene koje ostaju u odnosu u kom je došlo ili dolazi do nasilja, sklonije su da naglašavaju brižna ponašanja svog supruga i da sebe vide kao krivca za nasilje. Žene koje trpe nasilje, pre će postavljati zahteve za promenom kada se osećaju sigurno i bezbedno. U ostalim slučajevima, koriste povlačenje kao odgovor na zahteve supruga, kako bi izbegle eskalaciju konflikta do nasilja i vremenom, sa sve češćim nasiljem, povlačenje može postati naučen odgovor na nasilje. Kao način prevazilaženja nasilja često mogu koristi lekove ili alkohol kako bi pokušale da neutralizuju fizičku i psihičku bol koju su doživele, što može biti još jedan od znakova prisutnosti nasilja. Ipak, na taj način, trudeći se da ublaže svoj bol, umanjuju i šanse za dobijanje pomoći, odnosno dobijanje podrške od bližnjih ili lokalne zajednice. Takođe, norme porodičnih vrednosti i lojalnosti porodici mogu igrati značajnu ulogu u izbegavanju prijave ili razgovora o nasilju.
(Photo by Pavel Danilyuk from Pexels)
Porodično nasilje može pogoditi bilo kog člana porodice
Iako su češće deca u poziciji žrtve, usled njihove ranjivosti, fizičke i psihološke zavisnosti od roditelja, kao i žene u partnerskom odnosu usled jače fizičke snage muškarca i sagledavanja muške uloge kao glavnog autoriteta, važno je da govorimo o nasilju u svim porodičnim relacijama i na svim nivoima. I o nasilju deteta prema roditelju, žene prema muškarcu, odrasle osobe prema baki i deki, brata prema sestri i obrnuto. Dodatno obratimo pažnju na psihičko i emotivno nasilje koje je teže dokazivo, manje vidljivo, a koje ostavlja najdublje rane. Nasilje u porodici, posebno u partnerskom odnosu može započeti bilo kada. Počev od trenutka sklapanja braka, do rođenja deteta ili neke kasnije faze porodičnog života. Posebno su rizične tranzicione porodične tačke.
Posledice nasilja su izuzetno duboke, dugotrajne, opasne i bolne. Raspon posledica može dosezati od trauma sa kojima se osoba bori ceo život do smrti, nekada i do pokušaja samoubistva i samoubistva.
(Photo by Cottonbro on Pexels)
Deca – žrtve nasilja
Porodično nasilje koje uključuje decu je ozbiljan problem koji duboko utiče na njihov psihički, emocionalni i fizički razvoj. Deca koja su izložena nasilju u porodici, bilo kao direktne žrtve ili kao svedoci nasilja među odraslima, mogu doživeti dugoročne posledice.
Nasilje nad decom može biti fizičko, emocionalno, verbalno ili seksualno, ali i zanemarivanje, što se često previđa kao oblik zlostavljanja. Iako možda nije vidljivo kao fizičko zlostavljanje, zanemarivanje može biti podjednako štetno, jer podrazumeva uskraćivanje bazičnih fizičkih potreba, ali i emocionalnih, ljubavi i pažnje.
Deca koja odrastaju u okruženju gde su svedoci nasilja među roditeljima ili drugim članovima porodice takođe su pogođena. Čak i kada nasilje nije direktno usmereno na njih, prisustvo nasilnim situacijama može prouzrokovati anksioznost, strah, nesigurnost i posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Deca u takvim situacijama često preuzimaju odgovornost za porodične konflikte, što vodi osećaju krivice i niskom samopouzdanju.
(Photo by Mikhail Nilov from Pexels)
Posledice nasilja po decu
Posledice nasilja po decu mogu biti:
- Psihološke: Razvoj depresije, anksioznosti, agresivnog ponašanja, poteškoća sa emocionalnom regulacijom.
- Socijalne: Problemi u odnosima sa vršnjacima, slabije socijalne veštine, izolacija i nepoverenje prema odraslima.
- Akademske: Lošiji uspeh u školi, poteškoće sa koncentracijom i motivacijom za učenje.
- Fizičke: Fizičke povrede koje mogu zahtevati medicinsku pomoć, ali i razvoj psihosomatskih problema kao što su glavobolje, bolovi u stomaku i problemi sa spavanjem.
Deca koja su žrtve ili svedoci nasilja (veoma je važno govoriti i o posledicama kod svedoka nasilja) ispoljavaju nedostatak verbalnih sposobnosti i deficit u socijalnoj kompetenciji, samim tim nažalost i nedostatak interakcije sa drugima. Zbog toga se iskustvo nasilja u značnoj meri može dovesti u vezu sa slabijim školskim uspehom, ali i antisocijalnim ponašanjem. Deca koja su pretrpela nasilje uče da obrasce komunikacije izvan porodice u kojoj se dešava nasilje interpretiraju na agresivan način, da okruženje sagledavaju kao neprijateljsko i nesigurno. Takođe, devijantni obrasci ponašanja kod dece koja trpe ili koja su pretrpela nasilje su česti, jer vremenom mogu pogrešno naučiti da je nasilje efikasan način rešavanja konflikata i problema.
Iako su neka ranija tumačenja ukazivala na to da dečaci razviju agresivno i antisocijalno ponašanje kao reakciju na porodično nasilje, a devojčice depresiju, novija istraživanja pokazuju da i devojčice i dečaci u adolescenciji razvijaju agresivno ponašanje.
Još jedan pokazatelj postojanja nasilja u porodici jeste roditeljska praksa usmerena ka kažnjavanju dece. Tačnije, roditelji u čijem partnerskom odnosu postoji nasilje, češće će pribegavati negativnim obrascima interakcije sa decom, češće će upotrebljavati fizičko kažnjavanje i biće prisutnije kontrolisanje dece na različitim nivoima.
(Photo by Pixabay from Pexels)
Deca najnižih uzrasta, do 2 godine, na prisutnost besa i nasilja reaguju brigom, prekidom igre, izbegavajućim reakcija, noćnim strahovima, regresivnim ponašanjem, anksioznošću, povlačenjem, poremećajima spavanja… Na višem uzrastu, kod predškolaca, može se javiti povećana potreba za prisutnošću sigurne osobe, više agresije u igri, hiperaktivnosti, smanjeno samopouzdanje i smanjena samokontrola. Važno je razumeti tešku poziciju dece mlađeg uzrasta – iako osećaju da se dešava nešto što nije dobro, još uvek nemaju kognitivne i emocionalne kapacitete koji mogu biti resurs u razumevanju realnosti, te počinju da se bore sa vrlo zbunjujućim emocijama koje još uvek ne umeju da obrade.
Pored navedenih simptoma koje dete ispoljava u kontekstu nasilja, može doći i do acting-out epizoda, poremećaja ishrane, seksualizovanog ponašanja, itd. Funkcija ispoljenih simptoma može biti zaštitia deteta i onemogućavanje ostalim članovima porodice ili ljudima iz okruženja i profesionalcima da saznaju i ispituju o zlostavljanju, već da se bave ispoljenim simptomima.
(Photo by Mart production on Pexels)
Kako pomoći žrtvama nasilja?
Ukoliko primetimo da se neko iz našeg okruženja suočava sa iskustvom nasilja, vrlo je važno da reagujemo na pažljiv način. Pre svega, važno je ohrabriti osobu koja trpi nasilje da podeli informacije i ukazati na to da tajnovitost i nedostatak komunikacije mogu samo pojačati zlostavljanje. Razgovor treba da bude vođen idejom i ciljem da se reši problem nasilja i sve posledice koje je ono ponelo, a ne da se fokusiramo na traženje krivca ili patologizaciju osobe koja je pretrpela nasilje.
Kao što sam spomenula ranije u tekstu, žrtva nasilja može poricati da se nasilje desilo ili može koristiti povlačenje kao mehanizam. Vrlo je važno da osobu koja več doživljava krivicu, koja itekako pati i oseća bol, ne okrivimo još više zato što nije spremna da o svom iskustvu direktno govori onda kada mi mislimo da treba. Pre svega, potrebno joj je vreme da preispita svoja osećanja. Majkama koje se bore sa dilemom da li da prijave nasilje znači podrška isticanjem da bi učinile pravu stvar otkrivanjem zlostavljanja. Neke su pronašle snagu u vođenju time da budu jake za svoju decu, dok je nekima pomagalo i fokusiranje na pozitivne posledice otkrivanja nasilja. Važan faktor je i da li majka ima sopstveni posao putem kojih dobija prihode ili je finansijski zavisna od supruga.
(Photo by RDNE Stock project on pexels)
Žrtvi nasilja može biti od pomoći da zajedno sa njom uzmete u obzir i pozitivne i negativne posledice promene. Obelodanjivanje nasilja donosi brojne promene (razmišljanje o zaštiti dece, možda i pretnje decom, suočavanje sa pravnim sistemom, razdvajanje porodice, zatvor, gubitak hranitelja, strah od budućeg zlostavljanja, suočavanje sa nedostatkom resursa u pogledu vremena i finansija, itd.). Vrlo je razumljivo i da se javlja strah od tih promena, počev od toga kako će promene uticati pre svega na decu. Zato je važno da ne minimiziramo tu realnost, ali je isto tako važno da pomognemo osobi da povrati kontrolu u svoje ruke i da razgovoramo o tome kako možemo ublažiti negativne posledice koje se očekuju. Kao posledica života u stalnom strahu, osobi može biti teško da preuzme odgovornost za sastavljanje bezbedonosnog plana i zaštitu sebe. Njeni najdominantniji doživljaji jesu bespomoćnost, odsečenost, nedostatak kontrole i nade. Stoga ćemo prateći tempo i emociju osobe sa kojom razgovoramo, istaći da, isto kao što nasilnici imaju sposbnost da zaustave nasilje, to nije nešto izvan njih, isto tako je potrebno preuzeti i odgovornost za zaštitu.
(Photo by Andrea Piacquadio on pexels)
Važno je i podstaći osobu da se obrati za pomoć stručnoj osobi jer će, između ostalog, mnogim roditeljima koji su žrtve nasilja u partnerskom odnosu biti potrebno učenje na koji način mogu razgovarati sa decom o zlostavljanju. Biće im potreban rad na preuzimanju odgovornosti, kao i sticanju svesti o rizičnim situacijama. Neophodno je da žrtva preuzme odgovornost za svoju bezbednost i da zaštita sebe bude prioritet. Isticanjem ovog prioriteta, osoba postaje odlučnija i više je usmerena ka preduzimanju konkretnih korake. U suprotnom, bez pomenutog prioriteta, osoba počinje da opravdava postupak počinioca nasilja, da minimizira svoje bolno iskustvo i da postaje zbunjena u razlučivanju odgovornosti za nasilje. Dodatno, ako je roditelj koji je žrtva nasilja bio žrtva nasilja i tokom odrastanja, biće potreban rad na razumevanju i razvijanju uverenja da nasilje u životu nije neizbežno i da za nasilje nema opravdanja.
(Photo by cottonbro studio on pexels)
Posebno prilikom razgovora sa osobom koja je pretrpela nasilje, neophodno je da preispitujemo sopstvena uverenja i stereotipe o nasilju. Bez toga, možemo se pridružiti u normalizovanju neprihvatljivog ponašanja ili možemo otići u raskorak sa osobom koja nam se poverava, misleći da je njen put otkrivanja jedino onaj kako smo mi zamislili. Na taj način, stvarajući pritisak i nepokazujući razumevanje za sve sa čim se trenutno suočava žrtva, može doći do još upadljivije socijalne izolacije. Nekada se osoba može i „gurnuti” u to da prema počiniocu nasilja oseća bes. Ali, ovde moramo biti oprezni. Osobe koje su dugo bile taoci, u konktekstu straha i zastrašivanja, morale su potisnuti svoj bes jer je bilo rizično osetiti i pokazati punu razmeru besa. Tek kada se ponovo osete sigurno i bezbedno, tek kada više nisu izložene nasilju i kada su na dovoljnoj udaljenosti od tog iskustva, mogu sebi dozvoliti da se emocionalno sećaju i govore o svojim emocijama koje su najčešće dubok bes i jaka gorčina.
Naslovna fotografija: Cottonbro on Pexels
0 komentara