loader image

Tretman anksioznosti iz ugla transakcione analize

maj 7, 2024 | O životu | 0 Komentara

Veliki broj klijenata koji dođu na terapiju traži sredstvo za regulisanje svojih emocionalnih stanja. Njihova osećanja su često intenzivna i sveprožimajuća, ili se osećaju zbunjeno i odvojeno od svojih emocija i emocija drugih. Oni čeznu da izbegnu sva snažna ili uznemiravajuća osećanja i nastoje da ta neprijatna osećanja “izleče”. Međutim, to izbegavanje patnje nosi rizik od gubitka vitalnosti i bogatstva doživljaja koje takve emocije donose. Stoga se jednim od terapeutovih zadataka može smatrati oživljavanje i revitalizovanje, podsticanje zdravog prihvatanja i izražavanja emocija.

(Photo by Shvets production on Pexels)

Kako terapija funkcioniše iz ugla transakcione analize?

Često je potrebno da klijent (klijentovo ego stanje Deteta) nauči da može da doživi snažne emocije, da ih izrazi na adekvatan način, te da će i on i drugi ljudi oko njega preživeti to iskustvo.

Klijentima koji imaju veoma niske nivoe emocionalne pismenosti terapeut pomaže podstičući ih da verbalizuju svoje unutrašnje doživljaje, prevodeći ih u jezik osećanja. Na neki način taj proces prepoznavanja i dešifrovanja emocionalnih doživljaja paralelan je sa razvojnim procesom u kome učestvuju roditelji sa decom. To može biti naročito važno za one klijente čiji roditelji nisu bili sposobni da ih nauče da efikasno dešifruju svoje doživljaje.

Kliničko iskustvo pokazuje da se veliki broj klijenata plaši izražavanja emocija, mešajući to sa “gubitkom kontrole”, što možda odražava unutrašnji haos koji klijent na nekom nivou doživljava kao odgovor na svoja rana iskustva. Takođe, iskazivanje emocija je i donekle kulturno određeno. Međutim, emocije imaju ulogu u rešavanju problema, te takva osećanja, iako su često neprijatna, treba prihvatiti i treba ostaviti prostora da se ona prorade do svog prirodnog razrešenja.

(Photo by Pixabay on Pexels)

Definisanje pojma emocije

Na samom početku, kada govorimo o nekom emocionalnom poremećaju, neophodno je da se pozabavimo time šta su uopšte emocije i čemu nam one služe.

K: “Šta su to emocije?”

T: “Emocije su psihološki fenomeni koji se osećaju u telu.”

K: “A šta će nam?”

T:”Da bi pokrenule akciju na adaptaciju.”

Dakle, emocije su “reakcije” bića na neko zbivanje koje motivišu osobu na ono ponašanje koje će omogućiti adaptaciju na datu promenu. Međutim, reč je o nizu mentalnih operacija koje prethode nastanku emocija, kao i o onim operacijama koje su pokrenute samim emocijama. U svetlu toga, Transakciona analiza ovaj komleksan mehanizam konceptualizuje kroz Model kružne emocionalne reakcije, odn. kroz KER model.

Dakle, imamo neku STIMULUSNU SITUACIJU, zatim, dešava se:

  1. PERCEPCIJA – opažanje stimulusne situacije;
  2. APERCEPCIJA – pripisivanje značenja odredjenom stimulusu:
  3. VALORIZACIJA – pripisivanje značaja tom, istom, stimulusu;
  4. EMOCIONALNA TELESNA REAKCIJA – aktivira se autonomni nervni sistem: simpatikus i parasimpatikus; endokrini sistem; somatski nervni sistem (motorne funkcije);
  5. AKCIONA TENDENCIJA – spremnost za akciju;
  6. MIŠLJENJE – razmišljanje i biranje ponašanja;
  7. AKCIJA – samo ponašanje, tj. akcija usmerena ka početnoj stimulusnoj situaciji.

Da bi subjekt reagovao na neki stimulus on ga mora opaziti, protumačiti njegovo značenje i odrediti njegovu važnost. Percepcija, određivanje značenja i određivanje značaja stimulusa nije funkcija samog stimulusa, već subjekta, odnosno kriterijuma na osnovu kojih subjekt procenjuje značenje i značaj stimulusa. Sistem pravila, kodova i vrednosti kojima se subjekt služi da bi dešifrovao stimulus iz spoljašnjeg sveta nazivamo referentni okvir. Referentni okvir odgovara jednoj unutrašnjoj mapi kojom se subjekt služi kako bi se orjentisao kako prema sebi tako i prema spoljašnjem svetu. Dakle, subjekt ne reaguje na stimulus, već na značenje koje on sam pripisuje mentalnoj reprezentaciji stimulus.

Kada uporedimo sve one situacije u kojima subjekt oseća emocije sa onim u kojima ne oseća, dolazimo do zaključka da se osećanja osećaju samo u onim situacijama koje je subjekt ocenio kao veoma važne.

(Photo by Olly on Pexels)

Kao reakcija na značajan stimulus emocija jeste skup visceralnih, motornih, motivacionih i mentalnih procesa koji u svojoj interakciji omogućavaju adaptivnu aktivnost. Adaptivno ponašanje je ono koje delujući na stimulusnu situaciju dovodi do njenog razrešenja ili ono koje dovodi do uspešnog izbegavanja stimulusne situacije, što rezultira uspostavljanjem nove ravnoteže između bića i ponašanja. Ukoliko ponašanje koje je motivisano nekom emocijom ne dovodi do uspostavljanja nove ravnoteže, tada je u pitanju neadaptivno ponašanje.

Nakon što klijent razume kako ovaj mehanizam emocionalne reakcije funkcioniše, prelazimo na specifičnu emociju koja dovodi do neadaptivnog ponašanja koje otežava normalno svakodnevno funkcionisanje individue.

(Photo by Rdne on Pexels)

 

Definisanje emocije straha

Strahovi su grupa osećanja za koje je karakteristično da ih subjekt oseća kada procenjuje da je ugrožena neka njegova vrednost, a da on ne bi mogao da se adekvatno suprotstavi objektu ili situaciji koja ga ugrožava.

Dakle, kada čovek oseća da je izložen okolnostima koje prevazilaze njegove moći u tom određenom trenutku, i da se u njemu dešava nešto što sprečava njegov mehanizam nužne odbrane, nalazi se u stanju straha.

Naše celokupno ponašanje nezamislivo je bez osećanja straha. Strah od nepoznatog, od kazne, od prirodnih katastofa, strah od sramote, neprihvatanja, od drugih ljudi, strah od ispita, vožnje auta, od pauka … strahovi su brojni, složeni, prikriveni, maskirani, i mnogo govore o ličnosti koja ima takvo osećanje. Mogu se „nositi“ dugo kroz život, biti vrlo mučni i opterećujući za osobu koja ima svoj strah od nečega ili nekoga, mogu bitno uticati na kvalitet života i sposobnosti, rezultirati povlačenjem od sveta i drugih ljudi.

Zato je važno doneti odluku o suočavanju sa svojim strahom, i potražiti pomoć, jer mnogi ljudi sa ovim osećanjem nisu u stanju da se izbore sami. Često ne mogu da odrede čega se, uopšte, plaše, i to su posebno teška stanja. Odgovor može biti duboko u nesvesnom, a tada je stručna pomoć od velike pomoći i značaja. Kada čovek ima potrebu da govori o svom strahu, on, zapravo, šalje poziv za pomoć. Oseća da nije sam, i da postoji neko ko će sa njim taj strah podeliti, i pomoći da se pronađu uzrok i rešenje.

(Photo by Olly on Pexels)

Ukoliko se osoba sa ovim poteškoćama obrati psihoterapeutu, terapeutov zadatak je da zajedno sa klijentom ispita i uvidi čega ili koga se plaši njegov klijent, koju vrstu straha oseća, da bi mu kroz proces oporavka objasnio, naveo da shvati šta se sa njim dešava, zbog čega se nalazi u takvom stanju, i da ga navede da o tome sam razmišlja na ispravan način, do krajnjeg ishoda terapije – najvećeg mogućeg stepena isceljenja. U tu svrhu, neka od sledećih pitanja, mogu biti vrlo korisna:

  1. Kako klijent tumači svoje stanje straha, i kako o tome razmišlja – sopstveni doživljaj događaja/situacije?
  2. Zašto baš tako tumači/doživljava?
  3. Šta ga to navodi, „tera“, da razmišlja na taj način?

Naravno, uplašenom klijentu je teško objašnjavati stvari ovako slojevito i zbunjujuće, posebno u početku terapije kada je važno ići korak po korak, ali stručna podela strahova, njihovo pojašnjavanje, geneza, i sam smisao tih stanja, neophodni su za razumevanje i pomoć onima koji ih traže.

(Photo by Mnvshr on Pexels)

Kada osoba oseća strah?

Dakle, osoba oseća strah:

  1. kada u vrlo kratkoj kvalitativnoj reakciji proceni da je ugrožava neko drugi ili neka situacija;
  2. kada proceni da ta opasnost prevazilazi njene moći samozaštite, da nije u stanju da se suprotstavi nekome/nečemu, što je ugrožava;
  3. kada proceni da ne može da pobegne.

Ove procene predstavljaju osnovnu KOGNITIVNU TRIJADU STRAHA.

 

 

Obrasci ponašanja

Strah izaziva različite oblike ponašanja kod ljudi. Povlačenje/bežanje, izbegavanje, približavanje, haotično ponašanje, onesvešćivanje – neki su od tih oblika. Čini se da je bežanje očekivana i uobičajena reakcija na situacije/objekte koji izazivaju strah. Međutim, osoba se može i približavati istima, što zavisi od njene procene. Na primer, kada neka osoba proceni da opasnost nije tako velika, neće odmah pobeći, ili kada joj nije odmah jasno kolika je i kakva, zapravo, opasnost.

U drugim slučajevima, neka osoba može imati “pomešana” osećanja u vezi sa opasnošću kojoj je izložena. Može se, na primer, jednim delom sebe osećati slabom/ugroženom, a drugim delom, moćnijom. Mogli bi reći da će onim delom koji se oseća moćnije, kompenzovati osećanje straha i nemoći, što obično vodi u neadekvatno ponašanje, i drugi tip reakcije koji nije u skladu sa realnom situacijom: agresija, bes, mržnja. Ovi oblici destruktivnog ponašanja su često pokazatelji straha. Neki ljudi usvajaju ovakve obrasce ponašanja, i pogrešno ih primenjuju kao način borbe sa strahom. Recimo, osoba će zbog prepirke na ulici ili u saobraćaju, potegnuti oružje ili izazvati tuču.

(Photo by Karolina Grabowska on Pexels)

U ovom delu važno je pozabaviti se i reket osećanjima. Reket osećanje je poznata emocija, koja je naučena u detinjstvu, koja se doživljava u raznim stresnim situacijama i koja predstavlja neprilagođeno sredstvo odrasle osobe za rešavanje problema. Često za reket osećanje kažemo da se koristi da sakrije autentično osećanje. Dok smo deca, mi se često suočavamo sa time da se određena osećanja u našoj porodici i okolini ohrabruju, dok se druga obeshrabruju ili zabranjuju. Kada kao dete doživimo neko od zabranjenih osećanja, brzo se prebacujemo u ono osećanje koje je dozvoljeno. Možda čak sebi tada i ne dozvolimo da budemo svesni osećanja koje je zabranjeno. Kada u odraslom dobu doživimo reket osećanje, prolazimo kroz isti proces. Zato je reket osećanje, ono koje je u detinjstvu bilo zabranjeno. Na primer, za osobu koja u stresnim situacijama reaguje visokom napetošću, vikom, besom, možemo reći da je njeno reket osećanje ljutnja kojom sakriva osećanje straha, jer osećanje straha nije bilo dozvoljeno u njenoj porodici i vrednovalo se kao slabost i kukavičluk.

Zanimljivo je i kontrafobično ponašanje; pripada stilu, ili, tipu ponašanja koje na složen način ukazuje na nečiji strah. Takva osoba guši/potiskuje svoj strah, tako što mu, zapravo, ide u susret. Tražići situacije ili objekte koji neki njen odredjeni strah izazivaju. Dobar primer je čovek koji se plaši visine, a tokom vremena, postaje alpinista.

(Photo by Osnapitsjo on Pexels)

Strah kao transakcija (strah šalje poruku)

Iskazivanje/pokazivanje straha, ima dvojako značenje. Kada osoba nekome izrazi svoj strah, ona traži pomoć. To se dešava među bliskim ljudima, ili u odnosu klijent – terapeut. Taj odnos se zasniva na poverenju, odn. verovanju da se u neku drugu osobu može imati poverenje. Osoba time poručuje da joj trebaju pomoć, zaštita, razumevanje, bliskost, umirenje.

Ali, osoba može iskazati svoj strah i objektu koji je ugrožava/plaši, i tako pokušati da okonča agoniju straha. Vodeći se logikom priznavanja/pokazivanja straha (“priznajem da te se bojim, jači si, nadmoćan”), na neki način umiruje bes/mržnju objekta prema sebi. U vrlo nesrećnim okolnostima, objekt može zloupotrebiti slabost te osobe, i pojačati svoju agresiju prema svom “plenu”.

(Photo by Elina Araja on Pexels)

Značaj analize Skripta

Skript je životni plan koji je donet u detinjstvu. Ideja da na životne obrasce odraslih ljudi utiču iskustva iz detinjstva ključna je ideja ne samo za Transakcionu analizu (TA), već i za mnoge druge psihološke pristupe. Ono u čemu se TA teorija o skriptu razlikuje jeste tvrdnja da Dete odlučuje o životnom planu koji nije isključivo plod uticaja spoljašnjih sila kao što su roditelji i okruženje, već kaže da je skript predmet odluke. Skriptne odluke su najbolja dečja strategija za opstajanje u neprijateljskom svetu koji je ponekad i opasan po život. Skriptne odluke se donose na osnovu detetovih emocija i njegove sposobnosti da razume realnost. Međutim, malo dete ne razmišlja i ne doživljava emocije na isti način kao odrasli.

Kada osoba uđe u skript, ignoriše karakteristike ovde-i-sada situacije koje su važne za rešavanje problema. Drugim rečima, otpisuje. Kada to radi, ponavlja zastarele informacije o sebi, drugima i svetu, koje uključuju ta otpisivanja.

(Photo by Mart Production on Pexels)

Na primer, kada je bila dete, možda je primila poruke od svojih roditelja koji su joj govorili da nije sposobna da razmišlja. Pretpostavimo da sada, kao odrasla osoba, treba da polaže ispit. Ako u ovom momentu, uđe u skript, počeće u sebi da ponavlja roditeljevu definiciju sebe, koja kaže: “Ti ne umeš da razmišljaš!” Složivši se sa time, prihvatiće otpisivanje svojih sposobnosti da razmišlja, i počeće da se oseća neadekvatno i zbunjeno.

U ovom primeru, realnost situacije je da je sposobna da razmišlja. I zato, kada prihvati staru definiciju da nije sposobna da razmišlja, ona iskrivljava svoju percepciju realnosti tako da se uklapa u njen skript.

Zato, otkrivanje ovih ranih skriptnih odluka je neophodno za razumevanje klijentovih neadekvatnih osećanja i zastoja koji su proistekli u rešavanju problematičnih situacija. Cilj terapije je redefinisanje ovih odluka u skladu sa realnim procenjivanjem situacije ovde-i-sada, koje osobi omogućava da postane svesna svojih sposobnosti da izađe na kraj sa pretnjama koje su je zadesile.

Naslovna fotografija: Enginakyurt on Pexels

Autor: Andjelija Dimović

Psiholog i TA savetnik

0 komentara

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezani članci