loader image

Čemu služe mehanizmi odbrane?

apr 30, 2024 | O životu | 0 Komentara

Mehanizmi odbrane se definišu kao nesvesna iskrivljenja realnosti da bi se izbeglo suočavanje (konflikt) sa sopstvenim neprihvatljivim porivima ili bolnim emocijama i zaštitila tekuća, uspostavljena slika o sebi.

To su nesvesni automatski procesi, koji imaju funkciju da smanje stres i olakšaju prilagođavanje osobe, tako što sprečavaju prodiranje neprihvatljivih poriva, bolnih osećanja i zastrašujućih želja u svesnost, što bi izazvalo snažnu strepnju i strah, i uticalo na samopoštovanje osobe.

Neke od okolnosti od kojih se osoba štiti, koje doživljava kao opasne i zastrašujuće su seksualne i agresivne težnje prema drugima i sebi, pretnje napuštanja i odvajanja od značajnih objekata, neprijateljstvo, obezvređivanje, ponižavanje i osporavanje od strane značajnih drugih, osujećenje osnovnih bioloških potreba i druge.

(Photo by Josie Stephens on Pexels)

U zavisnosti od uzrasta i stadijuma razvoja, osoba izgrađuje odbrane koje joj pomažu da osećanja, misli i radnje, koje doživljava kao neprihvatljive i zastrašujuće, iščeznu, da se ponište, otcepe, pripišu nekome ili nečemu drugom, pretvore u suprotno, potisnu, izbegnu, nestanu, poreknu, kako bi se odagnale iz svesnosti.

Tipovi mehanizama odbrane

Prema stepenu njihove zrelosti, mehanizme odbrane možemo podeliti na nezrele (primitivne), neurotske i zrele.

Primitivni mehanizmi odbrane pojavljuju se rano tokom života, ali postepeno, sa razvojem, prvobitne odbrane iščezavaju i bivaju zamenjene zrelijim i uspešnijim, koje su primerenije uzrastu deteta i složenijim zahtevima spoljne sredine. Međutim, nekada se i odrasle osobe, u susretu sa stresnim i traumatičnim situacijama vraćaju nezrelim mehanizmima odbrane. Takođe, osobe sa teškim poremećajima ličnosti dominantno koriste nezrele mehanizme odbrane i iskrivljuju ili negiraju realnost. Sa druge strane, osobe koje koriste neurotske mehanizme odbrane manje iskrivljuju, a više potiskuju realnost, nesvesno je guraju u stranu, kako se ne bi sa njom suočavale, dok zdravi, zreli mehanizmi odbrane prigušuju afekte ili ulepšavaju realnost i čine je podnošljivijom.

U nastavku članka biće opisani neki od ključnih mehanizama odbrane i njihove uloge.

(Photo by Julia Avamotive on Pexels)

Nezreli (primitivni) mehanizmi odbrane

Projekcija

Projekcija je mehanizam odbrane koji podrazumeva pripisivanje sopstvenih neželjenih, ređe željenih, misli, osećanja ili osobina i opasnih, ređe dobrih, namera drugim ljudima. Na primer, osoba koja oseća mržnju prema nekome, umesto toga veruje da se ona toj osobi ne sviđa ili osoba koja vara optužuje svog partnera za prevaru.

Poricanje (negacija)

Poricanje je potpuno odbijanje da se prihvati ili prizna da se nešto dogodilo ili da se trenutno dešava. To može uključivati ignorisanje činjenica, negiranje vlastitih osećanja ili stvarnosti kako bi se izbegla bolna istina, sa kojom je osobi previše neprijatno da se suoči. Na primer, žrtva nekog traumatskog događaja negira da se taj događaj ikada dogodio ili osoba kojoj je dijagnostikovan ozbiljan zdravstveni problem, može odbiti da prihvati tu dijagnozu i nastaviti da se ponaša kao da je sve u redu.

Poricanje može uključivati potpuno odbacivanje postojanja činjenice ili stvarnosti ili, u drugim slučajevima, može uključivati priznavanje da je nešto istina, ali minimiziranje njene važnosti.

Regresija (nazadovanje)

Regresija se odnosi na vraćanje na ranije stadijume razvoja i javlja se kada osoba u susretu sa velikim izazovima ili stresom pribegava ponašanju koje je tipično za ranije faze razvoja.

Na primer, odrasla osoba grli plišanog medu kada je pod stresom ili ispoljava plač koji je neprimeren situaciji. Nazadovanje je normalna pojava pod određenim okolnostima tokom razvoja, kao što su rođenje drugog deteta, odbijanje od dojke, odvajanje od roditelja, polazak u jaslice, obdanište, školu, kažnjavanje i tada deca mogu da se ponašaju na način kako su to nekada činila, u prevaziđenom razdoblju svog života.

Nazadovanje se može ispoljavati kao ponovno javljanje već prevaziđenog straha, agresivnih ponašanja, sisanja palca, tvrdoglavosti, otpora, problema sa spavanjem, hranjenjem, umokravanjem u krevet itd.

(Photo by Ivan Samkov from Pexels)

„Acting out“ (odigravanje)

„Acting out“ je mehanizam odbrane kojim pojedinac izražava svoje unutrašnje konflikte ili osećanja kroz neprimereno ponašanje ili agresiju. To može uključivati izražavanje besa, frustracije ili drugih negativnih osećanja kroz impulsivne ili nekontrolisane radnje. Primeri su napadi besa kod dece (tantrumi), ali i kod odraslih. Umesto da kaže „ljut/a sam na tebe”, osoba koja koristi „acting out” bacaće stvari ili će udarati u zid. Usled nemogućnosti da drugačije iskaže svoje misli i osećanja, osoba se koristeći „acting out” oslobađa tenzije i oseća se smirenije. Samopovređivanje, takođe, može biti oblik acting out-a, kada osoba ispoljava fizičkim bolom ono što ne može podneti emocionalno.

Spliting (cepanje)

Ovaj mehanizam odbrane izražava se kroz tendenciju da sebe i druge vidimo u kategorijama „potpuno dobar“ ili „potpuno loš“, tj. na nerealistično pozitivan način (svetac, heroj, spasilac) ili nerealistično negativan način (đavo, izdajnik, zlostavljač). Ovakva isključivost daje nerealistični „crno-beli“, odnosno „ili-ili“ doživljaj sebe i sveta oko sebe i umanjuje sposobnost da se prepoznaju srednje vrednosti između crno-belih ekstrema („sive“ odnosno „i-dobre-i-loše“).

Spliting je normalan mehanizam u ranoj fazi razvoja, jer omogućava da se mentalni razvoj organizuje oko pozitivnih doživljaja, koji se drže na sigurnoj distanci od negativnih predstava. Međutim, jedan od najvažnijih zadataka mentalnog razvoja jeste da se ovakve kontradiktorne predstave spoje u celovitu, „i-dobri-i-loši“, predstavu o sebi i drugima.

U slučaju poremećaja ličnosti, spliting opstaje kao dominantni mehanizam odbrane, koji je patološki, jer daje nerealističnu percepciju realnosti u ekstremima. Tada osoba često varira u „crno-belom“ doživljaju, tako da sebe ili druge, u kraćim ili dužim intervalima, alternativno vidi kao potpunu suprotnost (heroj postaje izdajnik).

Projektivna identifikacija

Ovo je jedan od najprimitivnijih mehanizama odbrane. Reč je o projektovanju sopstvenih nepodnošljivih iskustava na drugu osobu i o pokušaju kontrole te osobe tako da ona počinje da doživljava („živi“) projektovani sadržaj kao svoj, odnosno, ta osoba se identifikuje i ponaša u skladu sa projektovanim materijalom.

Osoba koja koristi projektivnu identifikaciju uspeva da u drugima izazove osećanja slična onima koje sama oseća, koja su joj neprihvatljiva i koje je projektovala – ako je ljuta, ponaša se tako da izazove ljutnju u drugima, ako je anksiozna, ponaša se tako da izazove anksioznost u drugima, ako je sujetna, izaziva sujetu u drugima.

Projektivnom identifikacijom osoba uspeva da uvuče druge ljude u uloge koje su im nepoznate i strane. Budući da se najčešće projektuju negativni, neprihvatljivi delovi sebe, osobe koje koriste ovaj mehanizam obično smatraju druge manje vrednim, rđavim, nemoralnim, nepouzdanim.

(Photo by Anete Lusina from Pexels)

 

Neurotski mehanizmi odbrane 

Potiskivanje (represija)

Jedan od mehanizama odbrane koji se najčešće koristi je potiskivanje, koje ima ključno mesto među mehanizmima odbrane tokom normalnog razvoja. Ovim mehanizmom odbrane osoba nesvesno potiskuje misli, osećanja i želje koje smatra neprihvatljivim ili bolnim. Umesto da se suoči sa njima, osoba ih gura u nesvesno, kako bi izbegla anksioznost ili nelagodu koja bi proizašla iz njihovog prihvatanja i ispoljavanja. Na primer, osoba može potisnuti traumatično sećanje, kako bi izbegla suočavanje sa njegovim bolnim posledicama. Međutim, ma kako da je potiskivanje jako, ono nikada nije potpuno uspešno i, u nesvesno potisnuto, pokazuje neprekidnu težnju da prodre u svest. Da se ovo ne bi dogodilo, potrebno je neprekidno ulaganje nove količine energije. Zrelost osobe se ogleda u tome da ipak u nekom momentu odluči da se pozabavi potisnutim sadržajem, da mu omogući pristup u svest i suoči se sa njim.

Pomeranje

Pomeranje predstavlja stvarno ili simboličko premeštanje želja, težnji, osećanja, fantazija ili radnji sa jednog objekta na drugi. Ljudi često koriste pomeranje kada ne mogu da ispolje svoja osećanja prema nekoj osobi na siguran način, odnosno kada to budi isuviše mnogo straha.

Na primer, čovek koji je besan na šefa, ali ne može da to ispolji jer se plaši otkaza, umesto toga dolazi kući i posvađa se sa ženom, odnosno preusmerava svoj bes sa šefa na ženu, jer je to manje opasno.

(Photo by Rodolpho Zanardo on Pexels)

Reaktivna formacija

Ovaj mehanizam odbrane služi kao odbrana od neprijatnih osećanja, misli i nagona tako što se izvrću u njihove suprotnosti. Odnosno, ako su zabrane prema ispoljavanju osećanja, želja i nagonskih težnji isuviše jake i zastrašujuće, kako bi izbegla strepnju i strah, osoba ih preinačava u njihovu suprotnost. Na primer, osoba oseća mržnju ili netrpeljivost prema nekome, a u njegovom prisustvu se ponaša preterano ljubazno i prijateljski. 

Intelektualizacija

To je mehanizam odbrane kojim osoba izbegava neprijatne emocije fokusirajući se na racionalno razumevanje problema ili konflikta, umesto na emocionalno iskustvo. Umesto da se suoči sa emocijama, osoba koristi analitički pristup, kako bi razumela situaciju na logičan način.

Ovaj mehanizam odbrane omogućava osobi da se distancira od svojih emocija i da se oseća manje uznemireno.

Na primer, osoba koja je saznala da ima tešku bolest, umesto da direktno izrazi svoju tugu i bol, fokusira se na istraživanje o bolesti i o mogućim medicinskim procedurama.

(Photo by Sammie Sander on Pexels)

Racionalizacija

Racionalizacija je mehanizam odbrane koji se koristi kako bi se opravdali ili objasnili neprihvatljivi postupci ili misli na način koji je logičan ili prihvatljiviji.

Osoba koja koristi ovaj mehanizam odbrane pronalazi razloge ili izgovore za svoje postupke koji su u suprotnosti sa njenim moralnim ili društvenim standardima. Na taj način, umesto da se suoči sa neprijatnom istinom ili svojim unutrašnjih konfliktima, ona pronalazi racionalne načine da opravda svoje ponašanje, kako bi očuvala samopoštovanje.

Na primer, osoba koja ne može da prestane da puši može racionalizovati svoje ponašanje tvrdeći da joj pušenje pomaže da se opusti ili da je to način da se socijalizuje.

Postoje dve kategorije racionalizacije: „kiselo grožđe” i „sladak limun”.

Izraz „kiselo grožđe” se koristi kada osoba racionalizuje nešto što nije mogla postići ili što nije dobila kao nešto što zapravo i ne želi ili nije vredno truda. Na primer, osoba koja nije uspela da dobije željeni posao/upiše željeni fakultet zaključuje da taj posao/fakultet i nije bio za nju. Sam izraz potiče iz čuvene priče o lisici koja nije mogla da dohvati grožđe, pa ga je proglasila kiselim.

Izraz „sladak limun” se koristi kada osoba racionalizuje neko negativno ili neprijatno iskustvo, tvrdeći da ima pozitivne aspekte ili pouke. Na primer, osoba koja je doživela neuspeh, tvrdi da je naučila važnu lekciju ili da je to iskustvo korisno za njen lični razvoj.

Poništavanje

Ovaj mehanizam odbrane se koristi kako bi se ublažile ili neutralisale neprijatne misli, osećanja i postupci. Osoba koja koristi ovaj mehanizam odbrane pokušava da „poništi“ negativna iskustva ili postupke, tako što će izvršiti suprotnu radnju kako bi se osećala bolje.

Na primer, osoba koja je nenamerno uvredila ili na neki drugi način povredila drugu osobu, počinje da je hvali ili čini nešto lepo za nju, kako bi poništila prethodno rečeno i učinjeno. Ovaj mehanizam odbrane zapravo pomaže osobi da se oslobodi krivice ili stida povodom učinjenih negativnih postupaka.

(Photo by Polina Zimmerman on Pexels)

Izolacija

Dok su u normalnom duševnom životu osećanja, misli i postupci u skladu i povezani, pomoću ovog mehanizma odbrane osećanja se odvajaju od misli, odnosno, misao postoji bez osećanja. To omogućava osobi koja je doživela neki jako neprijatan, traumatski, događaj, da se emocionalno „izdvoji“ od te situacije i da nastavi da normalno funkcioniše, ne osećajući odgovarajuće emocije prema neprijatnom iskustvu.

Zreli mehanizmi odbrane 

Prigušivanje (supresija)

Ovaj mehanizam odbrane se koristi kako bi se suzbile neprijatne misli, emocije ili impulsi. Uključuje svesni napor da se ignorišu ili priguše određene misli, emocije ili impulsi, kako bi se izbeglo suočavanje sa neprijatnim iskustvom. Osoba je ovde, za razliku od potiskivanja (gde nesvesno potiskuje određeni sadržaj), svesna svojih unutrašnjih sadržaja koje želi da suzbije i aktivno radi na tome.

Na primer, osoba koja oseća bes, može svesno odlučiti da ga suzbije, kako bi izbegla konflikt u određenoj situaciji. Takođe, osoba koja se suočava sa gubitkom voljene osobe može prigušiti emociju tuge, kako bi se lakše nosila sa situacijom.

Kratkoročno, ovo može biti korisno, jer omogućava da osoba može da funkcioniše i obavlja svakodnevne zadatke. Međutim, iako je korisno ukoliko se koristi umereno i u određenim situacijama, može biti problematično ukoliko je to dominatni način osobe suočavanja sa stresom ili ako osoba to koristi kao dugoročnu strategiju izbegavanja emocionalnih problema.

(Photo by Andrea Piacquado from Pexels)

Sublimacija

Sublimacija je kanalisanje ili transformisanje neprihvatljivih nagona, želja i emocija u prihvatljive. Umesto da se direktno suočava sa neprijatnim ili socijalno neprihvatljivim željama, impulsima ili osećanjima, osoba ih preusmerava u produktivne ili kreativne aktivnosti, koje su društveno prihvatljive. Na primer, osoba koja oseća agresiju koju ne želi da ispolji, pristupa rigoroznim vežbama, bavi se borilačkim sportovima ili zanimanjem koje zahteva određen stepen agresije. Na taj način kanališe energiju na društveno prihvatljiv način.

Humor

Humor se koristi kao mehanizam odbrane kako bi se smanjio stres ili nelagodnost, ispoljavanjem neprihvatljivih misli i nagona kroz bezopasne priče ili šale. Na primer, osoba koja se suočava sa stresnom situacijom na poslu može se našaliti sa kolegama kako bi smanjila tenziju i lakše prevazišla teške trenutke na poslu.

Altruizam

Altruizam kao mehanizam odbrane podrazumeva da osoba svoje emocionalne ili psihološke potrebe zadovoljava kroz pomaganje drugima. Na taj način, osoba može smanjiti sopstvenu anksioznost ili stres, pružajući podršku ili pomoć drugima.

Na primer, osoba koja je prošla proces lečenja od alkoholizma, uključuje se kao podrška drugim osobama, koje su u procesu lečenja.

(Photo by Karolina Grabowska on Pexels)

Anticipacija

Anticipacija kao mehanizam odbrane podrazumeva planiranje i pripremu za moguće buduće neprijatne ili stresne situacije, kako bi se smanjila anksioznost ili nelagodnost. Ova strategija omogućava osobi da se mentalno pripremi za buduće događaje i da razvije strategije za suočavanje sa njima, kako bi se smanjilo emocionalno opterećenje.

Umesto zaključka

Mehanizme odbrane svi povremeno, nesvesno, koristimo, naročito kada se suočavamo sa stresnim i emocionalno izazovnim situacijama koje mogu ugroziti naše psihičko blagostanje. Oni nam tada pomažu da ublažimo stres i očuvamo samopoštovanje. Međutim, problem nastaje ukoliko se mehanizmi odbrane suviše često i preterano koriste u pokušaju da se izbegne suočavanje sa problemima, odnosno, ako su jedini ili uobičajeni način funkcionisanja. Psihoterapija tada može pomoći osobi da identifikuje i razume dominantne mehanizme odbrane, kao i da nauči da se na adaptivniji način nosi sa neprijatnim i stresnim situacijama.

Reference

Divac Jovanović, M. i Švrakić, D. (2016). Granična ličnost i njena različita lica. Beograd: CLIO.

Tadić, N. (2006). Psihijatrija detinjstva i mladosti. Beograd: Naučna KMD.

https://www.psychologytoday.com/intl/basics/defense-mechanisms

https://www.verywellmind.com/defense-mechanisms-2795960

Naslovna fotografija: A pic donate a buck on Pexels

Autor: Nataša Milinković

Psiholog i edukant REBT psihoterapije

0 komentara

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezani članci