„Nisam znala da je način na koji moja majka razgovara sa mnom nije način na koji druge majke razgovaraju sa svojim ćerkama. Bila sam jedinica, i njeno konstantno kritikovanje i omalovažavanje učinilo je da imam užasno mišljenje o sebi, i učinilo je da se duplo više trudim ne bi li je zadovoljila. Više od svega, želela sam da moja majka bude zadovoljna mnome. Bilo mi je verovatno trideset pre nego što sam shvatila da nema ničeg normalnog u načinu na koji mi se obraćala. Nije da je saznanje o tome pomoglo, jer sam i dalje želela da ona bude zadovoljna mnome. Sa pedeset, još uvek pokušavam da se oporavim.“
U našoj kulturi postoji tendencija da se uticaj verbalnog zlostavljanja i agresije umanjuje i marginalizuje; čini se da postoji prećutni dogovor su takva zlostavljanja „samo reči“.
(Photo by Mike Jones on pexels)
Međutim, nauka je kategorična, posebno kada je reč o dečijem mozgu koji je u razvoju i uticaju verbalnog zlostavljanja na celokupni emocionalni razvoj.
„Znala sam da je loše tući. Međutim, kada je reč o verbalnom zlostavljanju, nikada nisam mislila da je to nešto normalno ili nenormalno samo po sebi – nisam čak ni registrovala da je to što se događa zlostavljanje. Mislim da je moj mehanizam za preživljavanje bio potiskivanje, namerno neznanje. Znam samo da mi nikada nije bilo dozvoljeno da budem ljuta. Znala sam da nešto nije u redu, ali nikada nisam o tome želela da pričam sa učiteljicom. Čitala sam puno knjiga sa glavnim junacima – herojima, jer sam želela da budem kao oni.“
(Photo by Meruyert Gonullu on pexels)
Zlo, ipak, pobeđuje dobro
Prvo i osnovno, ako nauka išta zna, to je da je „loše jače od dobrog“, kako su Roj Baumejster i njegove kolege naglasili u naslovu njihovog članka.
Ljudi su po svojoj prirodi takvi da više obraćaju pažnje na potencijalno opasne ili negativne mogućnosti. Evolutivni razlozi zbog čega je to tako su poprilično jasni – takve informacije skladištimo u delu mozga u kojem su one mnogo dostupnije. Ključ preživljavanja kod prvih ljudi bio je da registrujemo potencijalnu pretnju i održavamo je u našoj memoriji, a naši savremeni mozgovi nisu ništa drugačiji. Na primer, reagujemo intenzivnije i brže na kritiku, nego na pohvalu, i sporije se povlači iz sećanja nešto što vas je povredilo, nego pohvala. Ovo je primenjivo na decu, isto kao i na odrasle.
Sa ove tačke gledišta, nije iznenađujuće da – imajući u vidu da procesuiramo negativne i pozitivne događaje kroz dva različita sistema – da pozitivni ne nadoknađuje negativni.
( Photo by MART PRODUCTION on pexels)
Šta kaže nauka?
Reči i dalje povređuju, čak i kada imate jednog roditelja punog ljubavi koji pažljivo koristi reči i jednog koji verbalno zlostavlja i agresivan je. Istraživač En Polkari i njen tim, dokazali su ovo u studiji o tome da li brižno ponašanje jednog roditelja može da ublaži ili amortizuje štetu koju je načinio drugi roditelj koji je verbalno agresivan. Još je izražajnije saznanje da ukoliko roditelj koji je verbalno agresivan kasnije pokaže brižno ili nežno ponašanje, efekat nije poboljšan. Loše je, ipak, uvek jače od dobrog.
Ova saznanja u suprotnosti su sa onim što želimo da mislimo o negativnostima u životu. Volimo da mislimo da dobro može da izbalansira loše, zbog toga se mnogi od nas šokiraju kada saznamo da ne postoji naučna osnova za ovu optimističnu pretpostavku. U stvari, mnoge studije – uključujući i onu o pozitivnim i negativnim razmenama među bračnim partnerima, Džona Gotmana – spominju odnos 5 : 1, što znači da je potrebno pet dobrih stvari da bi se uticalo na smanjenje uticaja jedne loše. U ovo nije uključeno izvlačenje nekog negativnog događaja iz sećanja, koji je, obično– jako uporan.
(Photo by Andrew Neel on pexels)
Rad Martina A. Tejhera i njihovih kolega pokazuje da je ljudski mozak visoko prilagodljiv. Evolutivni cilj je da se deca prilagode na bilo kakvo okruženje u kojem su, da ne bi bili u konstantnom stanju stresa. Ako je rođeno u bezbednom, pažljivom i prilagođenom okruženju, detetov mozak razviće se normalno; ako je rođeno ili u neprijateljskom ili negativnom okruženju, neće.
Studija Akemi Tomada i ostalih, ukazuje bukvalno na strukturnu promenu u sivoj masi mozga u prisustvu verbalnog zlostavljanja, bez dokazivanja uzročnosti. Zahvaljujući upotrebi magnetne rezonance, više nije pitanje da li verbalno zlostavljanje menja način na koji funkcioniše mozak: znamo da zlostavljanje ostavlja za sobom „poseban trag“.
(Photo by cottonbro studio on pexels)
Bliska veza između fizičkog i emocionalnog bola
Jasno je da su ljudi oduvek naslućivali da postoji veza imeđu fizičkog i emocionalnog bola; to se ogleda u našem jeziku. Opisujemo da su nam srca slomljena, govorimo kako imamo emocionalne rane. Još jednom, nauka pokazuje da je ova povezanost više bukvalna neko metaforička.
Studije pokazuju da je krug fizičkog i emocionalnog bola jedan isti krug. Eksperiment Naomi L. Ejzenberger pokazao je da je društveno odbijanje aktiviralo isti neuralni krug kao i onaj za fizičku bol. U širem smislu, Itan Kros i njegove kolege demonstrirale su kompleksnost ove povezanosti u eksperimentu koji je upotrebio skenove magnetne rezonance da bi se videlo koje oblasti mozga aktivne kada individue koje su nedavno doživele da ih partner napusti – pogledaju u njegovu/njenu fotografiju.
Pogodite šta se dogodilo? Isti neuralni krugovi bili su uključeni. Socijalno odbijanje boli – bukvalno. I verbalno zlostavljanje predstavlja društveno odbijanje izraženo u jeziku.
(Photo by Andrea Piacquardilo on pexels)
Psihološki uticaj verbalnog zlostavljanja
Verbalno zlostavljanje i obmanjivanje počelo je rano u životu jedne mlade žene, međutim zaista je eskaliralo kako je postajala sve više nezavisna. Evo kako ona misli da je to oblikovalo:
„Veoma sam samokritična i preterano osetljiva. Imam veoma lošu, takoreći deformisanu sliku o sebi, iako sam dosta toga postigla. U iščekivanju odbijanja, previše analiziram namere drugih ljudi. Nisam preterano društvena i umem da budem veoma negativna. Pitam se da li zapravo tražim depresivna osećanja – volim melanholične pesme ili priče. Jedan od mojih najvećih strahova, ali i pokretača je da neću biti dovoljna nekome do koga mi je stalo.“
Prema teoriji, ova žena je pati od prevelikog straha od odbijanja, ima nisko samopouzdanje, anksiozni stil vezivanja, sklona je preteranom analiziranju i depresiji. Sve ovo koegzistira sa visokim postignućima.
(Photo by Lisa Fotios on pexels)
Postoji direktan uticaj verbalnog zlostavljanja u trenutku, i on nanosi dubok emocionalan bol. U većini slučajeva, ono nije izolovano, već se ponavlja i dete razvije mehanizme „preživljavanja“, od kojih su većina neadekvatni.
Verbalno zlostavljano dete može da se naoruža protiv bola, što samo umanjuje njenu narušenu sposobnost da upravlja negativnim emocijama i da samu sebe umiri. Bebe nauče da same regulišu i umire sebe pored prisutni roditelja, međutim zlostavljajuće roditeljstvo je potpuno suprotno. Dete o kojem brine roditelj-zlostavljač, može sve vreme biti preplavljeno osećanjima koja ograničavaju rast njegove emocionalne inteligencije, veštine pomoću koje se identifikuju i procesuiraju emocije. U prisustvu kontinuirane verbalne agresije, detetu je teško da razluči da li je uplašeno, posramljeno, povređeno ili ljuto.
Konačno, internalizacija poruka koje prenosimo – te omalovažavajuće, hiperkritične i posramljujuće reči i rečenice – menjaju naš karakter, samopouzdanje i ponašanje.
„Samokritičnost“, uobičajeni izraz za ovo, zvuči daleko bezazlenije nego što zapravo jeste, zbog toga što lako može da prevagne u samoprezir, i da sklizne u krajnost. Ovo je navika uma koji pripisuje svaki problem, zaostatak, ili neuspeh suštinskim manama u karakteru, dovodeći nekoga da pomisli, „Nisam uspeo zato što sam isuviše glup ili bezvredan da bih uradio bilo šta drugo“, ili „Nije ni čudo što me je napustila. Ko bi zaista ikada mogao iskreno da me voli?“
(Photo by Chloe Amaya on pexels)
Verbalno zlostavljanje i dinamika porodice
Verbalna agresija i zlostavljanje ne dešavaju se izolovano. Odrasli koji su doživeli verbalno zlostavljanje često pričaju priče o članovima porodice koji su se pridruživali zlostavljanju i zabadali im nož u leđa. Opisuju očeve koji su stajali sa strane i posmatrali, dok su ih majke iznova ponižavale i nipodaštavale.
T. kaže da mu je trebalo neko vreme da shvati da ne funkcionišu sve porodice na taj način. On je odrastao sa roditeljima koji su, kako ih on zove, bili – „ulični sveci“ – fino vaspitani i ljubazni na ulici i đavoli u kući. Ovo je, inače, je veoma česta pojava, jer je verbalno zlostavljanje obično porodična tajna, koja se ako se i otkrije, opravdava detetovom potrebom za „disciplinovanjem“, ili „korigovanjem“.
Njegov otac bio je otvoreno nasilan, a njegov stariji brat zlostavljano ga je fizički i emocionalno.
(Photo by cottonbro studio on pexels)
Međutim, u većini slučajeva najteže je bilo izaći na kraj sa majkom, jer je njena agresija bila više prikrivena:
„Način na koji se moj otac ponašao, svakako me načinilo preosetljivim na nasilje. Ono što je moj brat činio bilo je gore, u smislu da je činilo da se osećam bespomoćnim ne samo u kontekstu nasilja, već odbacivanjem u trenutku kada sam se osećao poniženo i slabo. Ukratko, to me je činilo plašljivim i povučenim. Na mnogo suptilniji način, bez nagoveštaja fizičkog zlostavljanja, bez podignutog glasa, ali uvek uznemirujuće i uporno – moja majka me je ubedljivo ostavljala sa dubokim osećajem izdaje i napuštanja, što i dalje osećam.“
(Photo by Anastasia Shuraeva on pexels)
Roditelj koji kontroliše često primenjuje verbalno zlostavljanje na jedno dete kao sredstvo manipulisanja drugom decom u domaćinstvu, koji mogu da podmeću ili kinje to izdvojeno dete kako bi zaštitili sebe od verbalne agresije, osećali se dobro, ili se prosto ulagivali roditeljima.
Ova situacija se može dogoditi sa majkom, ocem, ili sa oboje.
Oporavak od zlostavljanja iz detinjstva u zrelom dobu
„Oporavak je proces. Rekla bih da uglavnom imam dobre dane, sada kada shvatam da je majčin glas u mojoj glavi taj koji mi govori negativne stvari i da to nije realno stanje. Dugo je trajao oporavak. Išla sam na terapiju nekoliko godina i svaka seansa pomagala mi je da shvatim dubinu zlostavljanja. Zaista sam verovala da je svaka porodica kao moja – dok nisam doživela buđenje u trideset devetoj godini i shvatila da moram doći do korena svog stresa. Nisam volela da pričam o svojoj mami na terapijama, jer nisam želela da potrošim ni dinar na nju, međutim kada sam jednom krenula, poplava je krenula i terapeut mi je pomogao da shvatim da sam imala majku koja me je zlostavljala.“
(Photo by SHVETS production on pexels)
Prvi korak u oporavljanju od verbalnog zlostavljanja je prepoznavanje da se desilo. Ovo je često teško zbog mnogo razloga, uključujući normalizovanje porodičnog funkcionisanja, još uvek velike želje za povezanošću sa roditeljem ili roditeljima, ili podilaženjem opštem stavu da verbalno zlostavljanje i nije toliko štetno, i slično. Dobra vest je da uz pomoć i podršku, ta internalizovana traka koja se stalno ponavlja može da se ugasi i zameni ne samo afirmativnim porukama, već onom koja vam pokazuje ono što vi zaista jeste.
Reference:
https://www.psychologytoday.com/us/blog/tech-support/201611/the-enduring-pain-childhood-verbal-abuse
Naslovna fotografija: Kevin Menajang on pexels
0 komentara