Tajne

Tajne su veoma moćno oruđe čijeg uticaja često nismo ni svesni. O tome koliko su tajne moćne i sveprožimajuće, govori i to što se porodične tajne mogu prenositi i na sledeću, ili čak i na drugu generaciju u jednoj porodici. Naravno, to ne znači da postoji porodica koja nema tajne ili da svaka tajna ima štetno dejstvo. Međutim, važno je samorefleksivno pristupiti pitanjima poput: „Koju funkciju ima ova tajna?“, „Šta bi se promenilo kada ova tajna više ne bi bila tajna?“, „Kako bi se moj odnos sa osobom od koje krijem određenu stvar promenio kada bi se tajna otkrila?“, „Ko sve zna tajnu i šta znači za ostale odnose to što baš nas dvoje delimo tajnu?“.

(Photo by RonLach on Pexels)

Šta je tajna?

Tajna nije isto što i privatnost, iako u svakodnevnom govoru može doći do mešanja ova dva pojma.

Tajne su oblik namerne kontrole informacija i često krše pravo osobe da zna informacije koje se na nju odnose. Uskraćivanje takvih informacija blokira sposobnost drugoga da pravilno razmišlja i deluje u svom životu. Informacije koje se čuvaju su od važnosti za osobu od koje se kriju, utiču na životne izbore, sposobnost donošenja odluka i dobrobit drugog.

Tajne često uključuju osećanje stida, a privatnost ne. Privatnost se odnosi na čuvanje onih informacija koje ne utiču značajno na drugu osobu ili porodični odnos. Privatnost ne utiče na naše fizičko ili emocionalno zdravlje.

Postoje različite vrste tajni. „Sramne tajne“ mogu biti one koje se odnose na razvod, mentalnu bolest, očinstvo, samoubistvo u porodici, zlostavljanje u prošlosti. One mogu biti i posledica trenutnih dešavanja: bolest, neplodnost, finansijski problemi, usvojenje, afera…

(Photo by Pavel Danilyuk on pexels)

„Opasne tajne“, takođe mogu biti istovremeno „sramotne“, one su koje dovode ljude u neposrednu fizičku opasnost ili opasne emocionalne probleme, kao što su tajne u vezi sa trenutnim zlostavljanjem ili zloupotrebom supstanci. Na njih je vrlo važno što pre reagovati u cilju obezbeđivanja bezbednosti.

Porodične tajne

Na porodičnim seansama se neretko dođe u kontakt sa određenom vrstom tajni. Komunikacija članova porodice u značajnoj meri može „odati“ porodicu. Kada postoji tajna, komunikacija u sistemu postaje obeležena defanzivnošću, mistifikacijom, besom i reaktivnošću. Razgovor postaje krut i površan, teme se ponavljaju. Postoji povećena napetost i uznemirenost prilikom naznake da bi moglo doći do otkrivanja tajne. Na kraju, ovakav pristup može rezultirati emocionalnim povlačenjem članova porodice. Doživljaj je da su fizički prisutni, ali emocionalno nedostupni. Vremenom, tajna može izbiti na neplaniran i destruktivan način.

Tajne se često sakrivaju od dece. Roditelj/i usled straha kako će tajna uticati na dete i kako će uspeti da pristupe detetu na osnovu podeljene tajne, mogu odlučiti da „zaključaju“ bolnu temu. Međutim, deca su prilično dobri prijemnici skrivenih dešavanja u porodici. Možda neće iskomunicirati svoje emocije, kao što to jasno mogu uraditi odrasli, ali će vas nekim svojim ponašanjem vratiti na bolnu temu, što će biti poziv za dolaženje u kontakt sa tajnom.

(Photo by Askar Abayev on pexels)

Tajna deli članove porodice od onih „koji znaju“ od onih „koji ne znaju“ tajnu, što dalje utiče na stvaranje saveza, koalicija i trouglova u porodičnom sistemu. Konkretnije, one regulišu bliskost i distancu unutar jedne porodice. Može doći i do „zamrzavanja razvoja“ kada se prave tajne između roditelja i dece u ključnim tačkama za razvoj porodice, čime se ometaju prirodni procesi individualizacije i nezavisnosti. Oni „koji ne znaju“ vremenom mogu postati nesigurni i sumnjičavi da nešto nije rečeno, sa željom da otkriju ono što se zaista događa kako bi razrešili svoju sumnju i nesigurnost.

Tajne deluju na još jednom nivou. Naime, neretko se može čuti od članova porodice koji osećaju prisustvo tajne da ih više pogađa to što nisu dobili prostor poverenja u kome će otvoreno voditi dijalog sa osobom koja poseduje tajnu, nego što ih muči pitanje o sadržaju tajne. Zato, pre fokusiranja na samu tajnu, vrlo je važno usmeravati napore ka stvaranju sigurnog prostora u kome se može otvorenije razgovarati.

Moćan uticaj tajni

Tajne mogu duboko uticati na emocionalni proces celokupne porodice. Tajne utiču na odnose i granice unutar porodice – one odvajaju osobe koje znaju tajnu od onih koji ne znaju. Samim tim, tajne otvaraju i pitanje izdaje i lojalnosti. One utiču da se osećamo bliže sa onima sa kojima delimo tajnu, ali isto tako i udaljenije od onih od kojih krijemo tajnu, odnosno od onih koji ne znaju određenu tajnu. Svedočenjem određenoj tajni, dobijamo ulogu „osobe od poverenja“ koja čuva tajnu ili ulogu „izdajnika“ koji odaje tajnu koja mu je poverena. Tajna može govoriti i o odnosima moći. Posebno, u visokorizničnim slučajevima, poput nasilja i seksualnog zlostavljanja, tajna može držati jednog člana porodice u poziciji moći (onaj koji vrši nasilje), a drugog člana u poziciji nemoći i ćutanja. Drugi član, sa manje moći, tajnost i tišinu koristi za sam opstanak.

Pored toga što tajne utiču na odnose koje uspostavljamo sa drugima, one utiču i na odnos koji uspostavljamo sa sobom. Odnosno, tajna može oblikovati sliku koju imamo o sebi. Na primer, osoba koja je čuvar svoje tajne može potajno i prećutno strahovati: „Da on/a zna ovu moju tajnu, više ne bi bilo prihvaćenosti i ljubavi.“ Tajna, takođe, može činiti da se osećamo zabrinuto, zbunjeno, posramljeno usled doživljaja nemogućnosti da podelimo ono što nas muči, kao i da osećamo krivicu što krijemo deo sebe. Osoba se može naći u intenzivnom konfliktu između potrebe za otkrivanjem i potrebe za tajnošću. Usled toga, često i razvojne faze mogu biti stopirane jer se osoba svesno ili nesvesno oseća zarobljeno u određenoj tajni.

(Photo by Kevin Menajang on pexels)

Simptom koji se javlja kod neke osobe može biti metafora za određenu tajnu. Na primer, odbijanje malog deteta da govori van porodice može biti metaforički komentar onoga što ostaje skriveno i neizrecivo u porodici.

Prethodna priča ne isključuje mogućnost da tajne u određenim trenucima mogu pozitivno delovati, na primer kada spremamo iznenađenje za nekog ili ukoliko je osobi potrebno vreme za pronalaženje najadekvatnijeg načina izražavanja onoga što želi reći, kao i kratkotrajne tajne kada je prisutna želja da se zaštiti druga osoba dok se ne stekne prostor za otvoren razgovor. Stoga, motivi za čuvanje tajne mogu biti i „dobronamerni“, najčešće uključuju želju da zaštitimo drugog ili strah od reakcije drugog. Ipak, prisustvo tajne nije jednostavno ni za onog koji čuva tajnu usled doživljaja odgovornosti, moći, srama, tereta, opreznosti, straha, kao ni za onog od koga se tajna skriva usled sumnje u sebe, distanciranosti, sumnjičavosti i donošenja odluka bez potrebnih i celovitih informacija. Tajne „zamrzavaju“ odnose, koji umesto da se razvijaju i rastu, ostaju fokusirani na nju.

Naslovna fotografija: Anete Lusina on Pexels