Posao je vrlo važan za naše osećanje dobrobiti i često ga doživljavamo kao sastavni deo našeg identiteta. Trpimo duboku emocionalnu uznemirenost kada izgubimo posao, osećamo se ugroženo kada posao ne možemo naći duže vreme. Međutim, za neke ljude posao postaje centralna stvar u njihovom životu, a svi ostali aspekti bivaju zanemareni. Za njih kažemo da su radoholičari.
Kao pionir istraživanja u ovoj oblasti, pre više od trideset godina, Barbara Kilinger definisala je radoholičara kao osobu opsednutu poslom, koja postepeno postaje emocionalno nedostupna i zavisna od moći i kontrole, u prisilnoj nameri da stekne odobrenje i javno priznanje uspeha. Ovi pojedinci usko su fokusirani na neki ambiciozni cilj ili dostignuće i vremenom sve ostalo postaje nevažno.
Iako se „radoholizam proučava gotovo 45 godina, današnji digitalni svet dodaje novu dimenziju konceptu zavisnosti od posla. Tehnologija – poput pametnih telefona, laptopova i tableta – pruža mogućnosti rada s bilo kog mesta i bilo kada, što za neke ljude znači mogućnost da rade stalno. Mogućnost nošenja posla kući čini da se mnogi ljudi osećaju primoranima da nastave da rade i nakon što im je radno vreme prošlo. Od mnogih radnika se očekuje da će biti dostupni tokom večeri, vikenda, pa i odmora. Stav „vreme je novac“ tera ljude da dobro razmisle da li će dopustiti sebi da provedu opuštajuće veče sa porodicom, uživaju u slobodnom vremenu sa prijateljima ili će se ipak baciti na dovršavanje posla. To je postao takav problem da je radoholizam postao zavisnost ovog veka. Jedan od razloga je i to što se radoholizam ceni.
U nekim društvima, radoholizam je zapravo norma i društveno poželjna osobina. U Japanu, gde mnogo ljudi umire od prekomernog rada, imaju i poseban termin za to – karoši. Prema jednom novijem istraživanju oko 10% radne snage u razvijenim zemljama Zapada spada u radoholičare. Amerikanci rade skoro 200 sati više svake godine nego što je to bilo sedamdesetih godina prošlog veka – to je dodatnih mesec dana. Sklonost zavisnosti od posla izraženija je među mlađim radnicima.
Kako prepoznati radoholičara?
Pitanje je kako napraviti razliku između vrednog radnika i radoholičara. Vredan radnik je, iako mnogo radi, emocionalno prisutan i dostupan svojim članovima porodice, saradnicima i prijateljima, uspeva da održi zdravu ravnotežu između posla i privatnog života. Svaki periodični nalet prekomernog rada, kako bi se ispoštovao važan rok ili vanredna situacija, mora biti praćen svesnim i namernim smanjivanjem obaveza ili slobodnim danima kako bi se obnovili potrošeni resursi. Nasuprot tome, radoholičarima nedostaje ovakvo ponašanje. Opsednuti su svojim radnim učinkom i zavisni su od adrenalina. Usredsređeni su na stalno napredovanje i čim postignu jedan cilj odmah postavljaju drugi, još ambiciozniji. Zadržavanje na istom nivou postignuća smatraju neuspehom. I kada ne rade razmišljaju o poslu, a posao diktira njihovo raspoloženje: kada je na poslu sve u redu, dobro su rapoloženi, ako nešto nije po planu, to značajno kvari njihovo raspoloženje.
Radoholičari imaju tendenciju da sve rade brzo i pretrpavaju se obavezama. Njihov radni raspored uvek je krcat zadacima. Stalno rade više stvari istovremeno, vremenom gube fokus i razvijaju anksioznost vezanu za učinak. Vrlo često insistiraju da se stvari rade na njihov način, kratkovidi su za alternative, odbijaju da delegiraju odgovornosti saradnicima jer se vode uverenjem „ako želiš da nešto bude dobro odrađeno uradi to sam“. Radoholičari su van ravnoteže. Obično mesecima ne vide svoje prijatelje. Ne vode računa o sebi. Oni nemaju hobije izvan kancelarije. Vredan radnik će biti za svojim stolom i razmišljati o skijaškim stazama. Radoholičar će biti na skijaškim stazama i razmišljati o svom poslu.
Šta vodi radoholizmu?
Kod mnogih radoholičara u njihovoj ličnoj istoriji uočava se da su prebrzo bili primorani na odgovornosti odraslih, zbog bolesti roditelja, smrti u porodici ili razdvajanja roditelja. Deca roditelja sa emocionalnim problemima često su na putu da postanu radoholičari kada moraju postati odgovorna za svoju braću i sestre, kućne poslove, a ponekad čak i za roditelje. Deca uče da je mnogo lakše usredsrediti se na zadatke, nego se nositi sa bolnim osećanjima, a takvo izbegavanje često se prenosi u odraslo doba.
Oldos Haksli je rekao “Oni se opijaju radom, kako ne bi videli kako su u stvari”. Iako radoholičari retko priznaju sopstvene izlive besa, kada taj duboko potisnuti bes ispliva na površinu, jedan od njegovih izvora je činjenica da ovi preterano odgovorni odrasli ljudi zapravo nikada nisu imali bezbrižno detinjstvo, odnosno nisu imali priliku da budu deca.
Radoholičari potiču iz porodica u kojima postoji sistem vrednosti orijentisan na učinke i performanse, gde se uslovna ljubav pruža ako dete premaši očekivanja i porodicu učini ponosnom. Odrasli radoholičari su često bili ono „dobro dete“ koje se u školi dobro snalazi, ističe se u sportu i ne pravi probleme, odnosno bili su preadaptirani.
Grupe radoholičara
Barbara Kilinger deli radoholičare na tri grupe.
Jedna grupa su oni koji su previše skloni udovoljavanju drugima. Oni su vrlo često pasivno-agresivni, ne znaju da kažu ne, imaju jaku potrebu da ih drugi cene i prihvate i učiniće gotovo sve da od šefa i kolega steknu priznanja. Njihova javna ličnost, odnosno ono kako žele drugi da ih vide, pažljivo je osmišljena. Oni su skloni da prihvate samo pozitivne aspekte svoje ličnosti i sve ono što im smeta kod njih samih i što smatraju neprihvatljivim potiskuju. Zbog toga imaju tendenciju da projektuju svoje neželjene osobine i prepoznaju ih kod drugih ljudi.
Druga grupa radoholičara su kontrolori, oni žude za vrstom moći koja im omogućava da uvek imaju kontrolu. Oni su jako nezavisni i sujetni, često arogantni i napeti, ali mogu biti vrlo šarmantni, duhoviti i vešti u odnosima sa drugima, kada im to služi. Oni mogu biti nestrpljivi, impulsivni i zahtevni, i imaju tendenciju da budu jako fokusirani na mišljenje i rešavanje problema, zbog čega se obično nalaze na najvišim rukovodećim položajima ili su preduzetnici. Kontrolori se dobro osećaju kada su angažovani u aktivnostima usmerenim na postizanje ciljeva, a manje u socijalnim situacijama, teško održavaju lična prijateljstva. Mnogi imaju dosta poznanika povezanih sa poslom, ali malo bliskih prijatelja.
Treća grupa su narcistični kontrolori, koji apsolutno moraju biti u pravu, moraju raditi sve kako su zamislili i insistiraju na svom viđenju stvari. Ubedljivi su u svojim manipulacijama i neumorno rade na ostvarivanju svojih zamisli, bez obzira na posledice. Takvim ponašanjem mogu ugrožavati dobrobit drugih i mogu pokazati izrazito nepoštovanje etike i morala. Oni su ti koji određuju pravila i propise, na osnovu sopstvene verzije stvarnosti. Nažalost, njihovi narcisoidni stavovi onemogućavaju im uvide u to šta njihovi postupci čine drugima, jer im nedostaje empatija.
Radoholičari su obično inteligentni, energični i takmičarski nastrojeni ljudi, koji se retko opuštaju i funkcionišu sa malo sna. Postaju kompulzivno uhvaćeni u mrežu zavodljivih pogodnosti, usmerenih na ličnu dobrobit, koje nudi radoholičarski životni stil. Međutim, obzirom da nisu u dodiru sa svojim osećanjima često nemaju uvid u to koliko drugih potreba zanemaruju i na koje sve načine takav životni stil im šteti.
Treba takođe istaći da nisu svi radoholičari podjednako produktivni. Za sve njih zajedničko je to da provode mnoge sate u kancelariji. Neki radoholičari vrlo uspešno završavaju mnoge započete projekte i odmah započinju naredne ostavrujući postavljenje ciljeve. Međutim, postoje i oni radoholičari koji mnogo rade, započinju različite zadatke, ali ih ne završavaju, ili vođeni perfekcionizmom previše vremena posvećuju detaljima i nevažnim aspektima posla, zbog čega njihovi rezultati nisu u skladu sa trudom uloženim u posao. Dakle samo vreme uloženo u rad ne garantuje nužno uspeh i za mnoge radoholičare to može biti jako frustrirajuće, naročito zbog toga što sebe vrednuju gotovo isključivo na osnovu profesionalnog uspeha.
Opasnosti radoholizma
Iako se neki direktori i menadžeri mogu jako radovati kada angažuju nekoga ko je spreman da radi tokom celog dana i noći, dugoročno to šteti i kompaniji i pojedincima. Studija Univerziteta u Kanzasu iz 2013. otkrila je da će ljudi koji rade više od 50 sati nedeljno vrlo verovatno pretrpeti fizičke i psihološke posledice. Nemogućnost distanciranja od posla u početku može rezultirati povećanom produktivnošću, ali ta produktivnost vremenom opada. Iako će svi poslodavci ceniti visoko produktivne pojedince, kratkoročne koristi će vremenom izbledeti ako radoholičari više ne mogu funkcionisati zbog zdravstvenih problema pogoršanih prekomernim radom. Alarmantan broj zaposlenih na produženom bolovanju zbog stresa dokaz je da fizičko i psihičko zdravlje značajno trpe, posebno tokom recesijskih vremena, kada šefovi radoholičari ili organizacije postavljaju nerazumne zahteve svom osoblju.
Radoholičari razvijaju brojne nezdrave navike, a to su pre svega nedovoljno odmaranje, jedu na nogama, nedovoljno spavaju, nemaju vremena da vežbaju, rade čak i kada su bolesni i preskaču redovne sistematske preglede kod lekara. Kako bivaju sve više opterećeni, vremenom mogu početi da pate od ozbiljnih posledica stresa koji kontinuirano doživljavaju, pa mogu razviti napade panike ili druge anksiozne poremećaje, depresiju, akutne poremećaje sna, preti im visoka opasnost od izgaranja na poslu. Česte su i somatske tegobe, najčešće u vidu kardiovaskularnih problema, glavobolja, stomačnih problema.
Radoholizam je usko povezan sa teškoćama u ostvarivanju bliskosti i mnogi radoholičari traže pomoć jer posle nekog vremena uviđaju da se njihove bliske veze raspadaju. Studija iz 2001. godine objavljena u Američkom časopisu porodične terapije otkrila je da previše rada negativno utiče na brak zaposlenog. To nije iznenađujuće, jer se za radoholičare često kaže da su “venčani za svoj posao”. Ako ste venčani poslom, teško možete biti u braku sa nekim drugim. Takođe je bilo studija koje su ispitivale uticaj roditelja radoholičara na njihovu decu, a rezultati nisu ohrabrujući. Pokazano je da su odrasla deca očeva radoholičara iskusila više depresije i anksioznosti i lošiju sliku o sebi.
Kako možete proceniti da li ste radoholičar?
Norveški istraživači sa Odeljenja za psihosocijalne nauke Univerziteta u Bergenu identifikovali su specifične simptome koji su karakteristični za radoholičare. Istraživači su kreirali skalu zavisnosti od posla, koja koristi sledećih sedam kriterijuma za procenu verovatnoće da pojedinac ima radoholičarske tendencije:
- Razmišljate kako možete osloboditi više vremena za rad.
- Provodite mnogo više vremena radeći nego što ste prvobitno nameravali.
- Radite kako biste smanjili osećanje krivice, anksioznosti, bespomoćnosti i / ili depresije.
- Drugi su vam rekli da smanjite posao, ali niste ih slušali.
- Stresira vas kada ne možete da radite.
- Hobiji, zabavne aktivnosti i / ili vežbanje nisu prioritet u odnosu na posao.
- Toliko radite da je to negativno uticalo na vaše zdravlje.
Ako ste na bilo koju od ovih tvrdnji odgovorili sa „često“ ili „uvek“ imate radoholičarske tendencije.
Ukoliko želite da sprečite da postanete radoholičar razvijajte samosvest o svim tendencijama koje bi mogle voditi radoholizmu. Vodite računa o tome koliko vremena ulažete u posao i obratite pažnju da li vam posvećenost poslu stvara probleme u ličnom životu. Obraćanje pažnje na to kako se osećate daleko od posla može vam pružiti dobar uvid. Na skali od jedan do pet, gde ocena 1 znači veliko nezadovoljstvo, a ocena 5 izrazito zadovoljstvo, ocenite koliko ste zadovoljni svojim porodičnim životom, prijateljstvima, zdravljem i hobijima. Ako je vaš ukupan skor manji od 10 bodova, vreme je za promene.
Kako možete smanjiti radoholičarske tendencije?
Iako se mnogi radoholičari zapravo ponose svojom vrednoćom i posvećenošću poslom, biti radoholičar ne bi trebalo da bude statusni simbol – radoholizam treba tretirati kao ozbiljno stanje. Jedan od glavnih problema tretmana radoholizma je taj što ga dijagnostički i statistički priručnici još uvek ne prepoznaju kao zavisnost na isti način na koji se dijagnostikuje zavisnost od alkohola, droga ili kocke. Ali praksa pokazuje da je radoholizam više nego realna zavisnost i da ostavlja značajne posledice.
Evo i nekoliko praktičnih saveta za sve one koji kod sebe prepoznaju radoholičarske tendencije:
Preispitajte svoje prioritete. Razmislite o tome što gubite time što ste stalno usmereni na posao. Radoholičari vrlo često shvate da su iscrpljeni i usamljeni ili da njihovi radni ciljevi i bogatstvo ne vode nužno zadovoljstvu i osećaju ispunjenosti. Ali nikada nije kasno da preispitate svoje vrednosti i ono što je zaista važno u vašem životu. Zapamtite da niko na samrtnoj postelji nikada ne kaže: „Bože, voleo bih da sam više vremena proveo u kancelariji“.
Pronađite ravnotežu. Svakog dana pronađite bar malo vremena za opuštanje i omiljeni hobi. Donesite odluku da ćete uštedeti najmanje dvadeset pet procenata svoje energije i “doneti” je kući svakog dana kako biste je utrošili na aktivnosti i odnose van posla.
Odvojite vreme za održavanje značajnih odnosa u vašem životu. Ostavite prostor u svom rasporedu za druženje sa kolegama, prijateljima i porodicom. Uzmite slobodne dane i odmor da se opustite i zabavite sa ljudima do kojih vam je stalo.
Postavite granice. Postavite ograničenja u pogledu broja zadataka koji se razumno mogu obaviti za jedan dan – ne više od pet. Ako morate preuzeti novi zadatak, isključite iz liste neki drugi koji zahteva ekvivalentno vreme. Odbijte da se obavežete na više projekata kada ste već preopterećeni. Recite sebi da postoji limit u pogledu toga koliko možete učiniti i naučite da vidite postavljanje granica kao snagu, a ne kao slabost. Odbijajte da se poslom bavite tokom vikenda, nemojte biti stalno dostupni, jasno istaknite da vas van radnog vremena mogu zvati samo u slučaju krajnje nužde.
Izbegavajte multitasking. Istraživanja pokazuju da su radnici koji se fokusiraju na jedan zadatak u datom trenutku smireniji, efikasniji i produktivniji.
Razvijajte empatiju prema sebi. Umesto da sebe stalno kritikujete kada nešto zaboravite, pogrešite ili ne uspete u zadatku, imajte razumevanja za sebe. Vežbajte negujući unutrašnji dijalog i ponašajte se prema sebi sa istom podrškom i ljubavlju kao i prema ljudima koje volite.
Distancirajte se od svojih elektronskih uređaja. Jedite ručak van kancelarije bez javljanja na mobilni. Nemojte koristiti laptop u krevetu ili za stolom. Bez e-pošte vikendom!
Naučite da se isključite. Odvojite vreme za brigu o sebi. Prepustite se dremanju, kratkoj šetnji prirodom ili meditaciji kako biste skrenuli misli sa obaveza.
Moguće je da vam je i samima jasno da su vam neke od ovih promena neophodne, ali ne znate kako da ih ostavrite. Ako ne možete sami da zaustavite preteranu okupiranost poslom zatražite profesionalnu psihoterapijsku pomoć. Terapija obično uključuje preispitivanje kakvu funkciju preterana okupiranost poslom ima u vašem životu, učenje kako da se distancirate od posla, pronalaženje strategija za ponovno uspostavljanje kvalitetnih odnosa sa porodicom i prijateljima kao i rad na postavljanju drugačijih prioriteta u životu, radi postizanja boljeg balansa. Bolji balans znači srećniji, zdraviji i produktivniji lični i profesionalni život.
Literatura:
https://www.psychologytoday.com/us/blog/in-excess/201502/occupational-hazard
https://www.psychologytoday.com/us/blog/beyond-bullying/201709/the-new-workaholism
https://www.psychologytoday.com/us/articles/200605/field-guide-the-workaholic
https://www.psychologytoday.com/intl/blog/the-right-mindset/201907/the-many-faces-work-addiction
0 komentara