Stid i krivica

Stid i krivica su kompleksna ljudska osećanja.

Imaju važne funkcije, kako na ličnom, tako i na nivou međuljudskih odnosa. Svako od nas ih je osetio, a možda ih neko ko čita ovo i trenutno oseća. Iako smo svi iskustveno upoznati sa ovim osećanjima, ponekad je teško razlikovati ih i biti siguran koje od ova dva osećanja osećamo povodom određenog događaja.

(Photo by Cottonbro studio from Pexels)

Šta je stid, a šta krivica?

Stid i krivica spadaju u naša najprivatnija i najintimnija iskustva. Kada počinimo neku grešku ili prekršaj, okrećemo se ka procenjivanju samih sebe. Budi se unutrašnji sudija. Ova iskustva mogu da usmeravaju naše ponašanje i da utiču na to kako doživljavamo sami sebe – pred svojim i pred tuđim očima.

U ranom detinjstvu, kada dete postaje svesno sebe, počinju postepeno da se razvijaju kapaciteti za osećanja stida i krivice. Rana iskustva u međuljudskim odnosima – sa roditeljima i drugim značajnim figurama – su osnovni pokretači nastanka i razvoja ova dva osećanja.

Stid i krivica su, dakle, „moralna“ i „samosvesna“ osećanja: samosvesna jer uključuju „ja“ koje procenjuje „ja“, a moralna zbog toga što igraju nezamenljivu ulogu u podsticanju i održavanju moralnog ponašanja.

(Photo by Polina Zimmerman from Pexels)

Zapitajte se kako biste vi definisali osećanje stida. Povodom čega se oseća stid? U kakvim situacijama? Gde se (u telu) oseća? O čemu osoba misli dok oseća stid? Na kakva ponašanja nas motiviše osećanje stida? Kada odgovorite na ova pitanja, zapitajte se isto u vezi sa osećanjem krivice.

Ako ste i vi kao velika većina drugih ljudi, onda jasno i precizno odgovaranje na ovakva pitanja nije lak zadatak za vas. Štaviše, u istraživačke svrhe, studentima psihologije su postavljana slična pitanja. Analizom njihovih odgovora, došlo se do zaključka da postoji značajna raznolikost u definisanju ovih osećanja.

Opšte razumevanje razlike između stida i krivice se bazira na razlikovanju na dimenziji javno-privatno. Smatra se da se stid oseća kada se javno izloži neka naša greška ili prekršaj (pred drugima), dok se osećanje krivice oseća u privatnijem setingu (pred svojom savešću). Ipak, istraživanja ne podupiru u potpunosti ovakvo shvatanje razlike između stida i krivice.

Razliku između ova dva osećanja, koju istraživanja podržavaju, nalazimo u načinu na koji osoba procenjuje samu sebe kada počini neku grešku ili prekršaj. Stid uključuje globalnu negativnu procenu celog sebe – „Ko sam ja“. Krivica uključuje parcijalnu negativnu procenu svog pojedinačnog ponašanja – „Šta sam uradio“. Razlika se čini suptilnom, ali ona pravi dalekosežne posledice na sam doživljaj ovih emocija, na dalju motivaciju ka akciji, kao i na samo krajnje ponašanje.

(Photo by Pixabay from Pexels)

Sličnosti i razlike

Nije čudno što ljudi često mešaju ova dva osećanja. Stid i krivica imaju dosta zajedničkih karakteristika:

• Oba pripadaju klasi „moralnih“ osećanja
• Oba su „samosvesna“ osećanja
• I stid i krivica su neprijatna osećanja
• Oba osećanja uključuju samoprocenu ove ili one vrste
• Oba su tipično podstaknuta u međuljudskom kontekstu
• Događaji povodom kojih se osećaju su slične prirode (uglavnom uključuju moralne greške ili prekršaje)

Pored navedenih sličnosti, postoje i mnoge razlike između stida i krivice. Ključne dimenzije za njihovo razlikovanje su:

• Fokus procene

Kod stida fokus procene je na celom sebi (osoba procenjuje sebe u globalu): „Ja sam uradio tu groznu stvar“.

Kod krivice se procenjuje pojedinačno ponašanje osobe, a ne cela osoba: „Ja sam uradio tu groznu stvar“.

• Stepen neprijatnosti

Stid generalno više „boli“ od krivice. Krivica obično donosi manje patnje od stida.

• Doživljaj tokom osećanja

Tokom osećanja stida osoba može da ima doživljaj da se smanjuje, da je mala, da se doživljava bezvrednom ili nemoćnom. Osećanje krivice prate doživljaji tenzije, kajanje i žaljenje.

• Operacije „ja“

Kod stida se „ja“ deli na posmatrajuće i posmatrano „ja“. Kod krivice „ja“ ostaje nepodeljeno.

• Uticaj na „ja“

Kod stida je osoba veoma pogođena obezvređivanjem sebe u potpunosti. Kod krivice osoba ostaje nepogođena globalnom devaluacijom sebe.

• Fokus u odnosu sa drugima

Kod stida je osoba fokusirana na to kako će drugi da je procene („Šta će da misle o meni“). Kod krivice je osoba fokusirana na posledice koje je njeno ponašanje ostavilo na druge („Da li sam ih oštetio“).

• Motivacija ka akciji

Osoba koja oseća stid ima želju da se sakrije, da pobegne ili da „uzvrati udarac“. Osoba koja oseća krivicu ima želju da prizna, da se izvini i da popravi potencijalnu štetu u odnosu.

(Photo by Anna Shvets from Pexels)

Odnos prema sebi

Kada razmišljamo o značajnim odnosima u životu, pomislimo na naše odnose sa članovima porodice, prijateljima, kolegama, komšijama i drugim ljudima s kojima se susrećemo. Da li, međutim, pomislimo na najvažniji (a svakako najintimniji) odnos – odnos prema sebi?

Sebi možemo da budemo najbliži saveznik, ali i najgori neprijatelj. Neki ljudi se odnose prema sebi sa toplinom, saosećanjem i prihvatanjem. Kod drugih je taj odnos obojen ambivalencijom, nepoverenjem i neprijateljstvom. Većina je ipak negde između.

Iako pomisao na odnos sa samim sobom pomalo čudno izgleda na prvi pogled, naš odnos prema sebi ima zajedničke karakteristike kao i odnosi sa drugim ljudima. Mi imamo osećanja prema sebi – osećanja koja variraju u zavisnosti od toga kako smo se ponašali i šta o tome mislimo. Imamo unutrašnje dijaloge sa sobom. S vremenom sve bolje upoznajemo sebe.

Osećanja stida i krivice su neodvojivo vezana za našu percepciju samih sebe. Ona nastaju u kontekstu samookrivljavanja. Kada uperimo prstom u sebe, osećamo stid ili krivicu, u zavisnosti od toga da li je prst uperen na celog sebe ili samo na pojedično ponašanje.

Od ova dva osećanja, stid ima veći potencijal da negativno utiče na samopouzdanje. Osobe koje su sklone da često osećaju stid, na taj način negativno utiču na svoje samopouzdanje. Nisko samopouzdanje, s druge strane, pojačava sklonost ka osećanju stida.

(Photo by Alexander Krivitskiy from Pexels)

Odnos prema drugima

Jedno od najmoćnijih sredstava ljudskih bića za uspostavljanje i održavanje skladnih odnosa sa drugima jeste sposobnost empatije. Empatija je, pored stida i krivice, još jedan ključni element moralnog kompasa. Kapacitet za empatiju podstiče pozitivne, uzajamno nagrađujuće međuljudske odnose. S druge strane, inhibira neprijatna ili destruktivna ponašanja prema drugim ljudima.

Istraživanja su pokazala da su osećanje krivice i empatija dobar tim koji zajednički potpomaže moralno ponašanje. Suprotno tome, mnoga istraživanja su pokazala da osećanje stida ustvari sputava empatično ponašanje usmereno na drugoga. Izgleda da stid odvlači pažnju sa drugih na sopstveno neprijatno emocionalno iskustvo, što osiromašuje kapacitet za empatiju.

Postoji još jedna tamna strana osećanja stida, koja, kako istraživanja pokazuju, nije prisutna kod osećanja krivice. Kada neko oseća stid povodom neke svoje greške ili prekršaja, sklon je da smatra da je on u celosti (kao osoba) „loš“. Stoga je veoma teško raditi na rešenju nastalog problema – zato što problem navodno leži u samoj osobi.

Osobe sklone stidu se zbog toga brane od tog neprijatnog osećanja na dva načina. Prvi način je povlačenje iz situacije koja je podstakla osećanje stida. Drugi način je okrivljavanje drugog. Upiranje prsta u drugog umesto u sebe pomaže osobi da odbrani i sačuva „dobru“ sliku o sebi, istovremeno održavajući osećaj kontrole.

(Photo by Rodolpho Zanardo from Pexels)

Kada uperi prstom u drugog, osoba oseća defanzivni bes. Defanzivni bes „spašava“ osobu od neprijatnijeg osećanja stida, što predstavlja kratkoročnu dobit. S druge strane, dugoročno gledano, ovakav način odbrane od sopstvenog stida veoma nepovoljno utiče na odnose koje osoba ima sa drugima. To je najviše zbog toga što osobe sklone stidu svoj defanzivni bes ispoljavaju na agresivan i destruktivan način.

Osećanje krivice, zbog toga što se ne dovodi u pitanje vrednost celokupne osobe, manje je bolno od osećanja stida. Slika o sebi je manje pogođena, a samim tim je i manja verovatnoća za nastanak defanzivnog besa, negiranja ili agresije. Ustvari, sasvim suprotno, istraživanja pokazuju da osećanje krivice podstiče empatiju prema drugima.

Na kraju…

Iako krivica ima donekle lošu reputaciju, možda je ipak dobro podsetiti se njenih adaptivnih funkcija. U svakodnevnom životu, mi zaista napravimo neki prekršaj, uvredimo nekoga ili na neki drugi način nanesemo štetu drugome. Jeste neprijatno, ali je adaptivno osetiti osećanje krivice povodom nekog takvog događaja. Krivica nam pomaže da se zaustavimo i promislimo. Krivica nam nudi izlaz u vidu priznavanja greške, izvinjenja i nadoknađivanja štete. Na taj način postajemo „bolji“ ljudi, a svet postaje „bolje“ mesto za život.

Osećanje stida je, kako istraživanja pokazuju, manje „moralno“ osećanje od krivice. Kada neko oseća stid, nije značajno motivisan da se izvini i da popravi situaciju. Stid nije emocija koja pomaže osobi da preuzme odgovornost za svoje greške i da ispravi stvari. Umesto toga, osoba je sklona da se upusti u različite defanzivne manevre – odbijanje odgovornosti, povlačenje, izbegavanje drugih ljudi, okrivljivanje drugih, bes i agresivno ponašanje. Ukratko, neko ko oseća stid zauzima defanzivnu, umesto konstruktivne i reparirajuće pozicije u svojim odnosima.

Izvori:

• Tangney, J.P. & Dearing R.L. (2002). Shame and Guilt. The Guilford Press.
• Naslovna fotografija: Anna Shvets on Pexels