Sindrom fine osobe

Zar nije dobro i pohvalno biti fin? Šta je pogrešno u tome? Zar ne želimo svi da budemo fini prema ljudima koji su takođe fini prema nama? Kada bi svi bili fini, ovaj svet bi bio mnogo srećnije mesto. Da li je to ipak istina?

Biti fin – previše fin – ima svoju tamnu stranu. Negativne posledice unutrašnjeg zahteva za konstantnim finim ponašanjem trpe i „fina osoba“, a i ljudi oko nje. Da bismo razumeli zašto nije dobro uvek biti fin, moramo prvo da definišemo šta podrazumevamo pod „finom osobom“.

(Photo by Vjapratama from Pexels)

Nice guy ili fina osoba

U ovom tekstu, pod terminom „fina osoba“ ne podrazumevamo osobu koja ima izgrađena moralna načela kojih se dosledno drži. Ne mislimo takođe na pristojnu osobu koja ume da se ponaša skladno situaciji. Ne mislimo na pažljivu i sasosećajnu osobu koja brine o dobrobiti drugih. Ne mislimo na iskrenu osobu koja otvoreno iznosi svoje mišljenje. Ne izjednačavamo finoću sa dobrotom.

Pod „finom osobom“ podrazumevamo osobu koja je tokom odrastanja stekla uverenje da je neophodno da dobije ili održi odobravanje drugih. Smatra da uvek mora da se ponaša „baš kako treba“. Drugim rečima, kako drugima treba. Ni po koju cenu ne sme da bude povod tuđeg uznemirenja. Trudi se da „leti ispod radara“ i da ni u kom slučaju ne uđe u konflikt. Želi da bude doživljena kao mirna, velikodušna i požrtvovana.

„Fina osoba“ duboko u sebi veruje da ako bude dobra, pažljiva i brižna, zauzvrat će da bude voljena, ispunjena i srećna.

Kao da poseduje sačinjen ugovor u kome piše da, ukoliko bude fina, dobiće odobravanje drugih, koji će biti više nego voljni da joj pomognu da zadovolji svoje potrebe i želje. Jedino je problem što druga strana nije upoznata sa odrednicama tog ugovora, što ostavlja „finu osobu“ da neprekidno ulaže svoju finoću, ne dobijajući ništa zauzvrat. Frustrirajuće, zar ne?

Kada ne dobije ono što želi, sklona je da analizira sopstveno ponašanje i da zaključi da se na neki način nije ponašala „kako treba“. Nije bila dovoljno fina. Uvek može bolje. Tada (shodno svojim uverenjima) pokušava da bude još više finija, misleći da će tako da ispuni svoje potrebe. To se, nažalost, ne događa i „fina osoba“ počinje da sve više oseća bespomoćnost i jed.

(Photo by Shvets production from Pexels)

Karakteristike „fine osobe“

Svaka „fina osoba“ je jedinstvena, ali postoje određene karakteristike koje su im zajedničke. One proističu iz celoživotnog uverenja koje smo gore opisali. „Fine osobe“ su sklone da:

• Preterano daju – smatraju da davanje (poklanjanje) ukazuje na to koliko su oni dobri i da će drugi da ih vole i cene zbog toga.
• Popravljaju i brinu – ako neko njima blizak ima neki problem, potrebu, ljut je ili depresivan, „fina osoba“ će često da pokuša da popravi situaciju (čak i kada nije upitana za pomoć).
• Očekuju odobravanje drugih – sve što „fina osoba“ radi je, na nekom nivou, proračunato tako da utiče na dobijanje tuđeg odobravanja ili izbegavanje neodobravanja.
• Izbegavaju konflikte – fine osobe žude za tim da sve u međuljudskim odnosima teče glatko. Svakodnevne nesuglasice se izjednačavaju sa katastrofalnim završetkom odnosa. Zbog toga ih je potrebno izbeći po svaku cenu.
• Kriju svoje (pretpostavljene) mane – plaše se da će drugi da se naljute i da će da ih napuste ako njihove „mane“ budu ispoljene. Stide se aspekata sebe koje bi kod drugog prihvatili.
• Smatraju da postoji „pravi“ način da se stvari urade – kada bi samo bili u stanju da prepoznaju koji je to tačno „pravi“ način, smatraju da bi njihovi životi bili u potpunosti bez problema. To naravno nije moguće.
• Potiskuju svoja osećanja – više analiziraju nego što osećaju. Osećanja su glas naše autentičnosti, koji „fine osobe“ zanemaruju.
• Stavljaju svoje potrebe na drugo (ili treće, četrvrto…, poslednje) mesto – smatraju da je sebično staviti svoje potrebe na prvo mesto, a da je izuzetna vrlina staviti tuđe potrebe na prvo mesto.
• Prave od svog partnera sopstveni emocionalni centar – ako je partner srećan, onda je i „fina osoba“ srećna. Zbog toga ulažu velike količine energije u partnerske odnose.

(Photo by Mododeolhar from Pexels)

Ne tako fine osobine „fine osobe“

„Fine osobe“ dele određene karakteristike koje su sve, samo ne fine:

• Neiskrene su – kriju svoje greške i mane, izbegavaju konflikte, govore ono što drugi žele da čuju i potiskuju svoja osećanja. Sve ono stvarno u njima kroje tako da prianja sagovorniku.
• Tajnovite su – zbog toga što je odobravanje drugih osnovni cilj, „fine osobe“ će da skrivaju sve ono za šta smatraju da može da uznemiri drugog.
• Manipulativne su – imaju teškoća da izraze svoje potrebe i želje na direktan način. Povodom toga osećaju bespomoćnost i skloni su da manipulacijom pokušavaju da dođu do ispunjenja svojih potreba. Na primer, momak će da uradi hiljadu sporednih stvari kako bi „osvojio“ devojku, a propustiće da je pozove na sastanak (glumiće da je zainteresovan za prijateljstvo, a iskrene želje su mu romantične prirode).
• Kontrolišuće su – zbog toga što imaju želju da sve teče glatko, to kreira konstantnu potrebu da se kontrolišu ljudi i stvari oko njih.
• Daju da bi dobili – gore smo naveli da „fine osobe“ vole da daju, ali iza toga stoji prećutno (ponekad i nesvesno) očekivanje da se nešto dobije zauzvrat. Očekuju reciprocitet, odobravanje, da neko prestane da se ljuti na njih, itd. Neminovno sledi doživljaj da daju više nego što dobijaju.
• Pasivno-agresivni su – izražavaju svoje nezadovoljstvo na indirektan način (i ne tako fin način).
• Teško postavljaju granice – bez zdravih granica nema zdravih odnosa.
• Imaju probleme u partnerskim odnosima – iako ulažu neizmerno mnogo energije u partnerski odnos, česti problemi su neizbežni zbog svih gore navedenih osobina.

(Photo by Luiisrtz from Pexels)

Posledice koje prate „finoću“

1. Anksioznost. Previše truda da se bude fin znači da osoba pokušava da uvek udovolji drugima; da se oseća neprijatno ako nije ispunila neka od svojih pravila ponašanja ili ako je uznemirila nekog; da izbegava konflikte i ljutnju kao da su to najveće opasnosti. Sve to kreira anksioznost. Brine da je drugi neće voleti, da će da ispadne „loša osoba“ i da će zbog toga da izgubi dobre odnose. Život je ispunjen strahom.
2. Nezadovoljstvo i bes. Anksioznost i bes su delovi istog mehanizma – bekstvo ili borba. „Fine osobe“ su više u kontaktu sa svojom anksioznošću, ali to ne znači da se duboko u njima ne krčka bes. I to godinama. Jedino što bes baš i nije „fina“ emocija, stoga je tako duboko potisnuta. Potisnuti bes je štetna i opasna stvar.
3. Hronični fizički bol ili „povrede“. Nije retko da „fine osobe“ osećaju hronični bol u leđima, kolenima, ramenima, vratu ili u nekom drugom delu tela. Telo na neki način bolom pokušava da preusmeri pažnju sa neprihvatljivih osećanja, kao što je na primer bes.
4. Bespomoćnost. Prećutna očekivanja da će finoća da se na neki način isplati (kroz bolji posao, unapređenje, bolje odnose sa drugima, ljubav, više prijatelja, itd.), ostaju neispunjena. Zamislite da ste ceo svoj život (nehotice) organizovali oko ideje koja ne dovodi do željenih rezultata. Bespomoćna pozicija, zaista.
5. Ovo je možda najtužnija posledica preterane finoće. Na kraju krajeva, „fina osoba“ se ponaša fino samo da bi bila prihvaćena od drugih, da bi je drugi voleli i cenili. Želi da oseti autentičnu i duboku povezanost sa drugima. To, međutim, uvek izostaje. Koliko god da utiče na pozitivnu reakciju drugih, „fina osoba“ nikada zaista ne oseti duboku povezanost sa drugima jer je propustila da podeli „pravu“ sebe. Svoje iskreno mišljenje, svoja istinska osećanja. Zbog toga ciglama, kojima je htela da gradi most ka drugima, ustvari gradi zid oko sebe.

(Photo by Lisa Fotios from Pexels)

Suprotnost „finoj osobi“

Mnogi ljudi razmišljaju na dihotoman način. To je ili-ili način razmišljanja. Ili je nešto crno ili je belo. Ili je dobro ili je loše. Ili sam fin ili sam… šta? Šta je suprotnost „finoj osobi“? Ako razmišljate na dihotoman način, pretpostavićete da je suprotno od finog nešto bezosećajno, samoživo ili bahato. To, međutim, nije istina.

Suprotno finom jeste autentično. Stvarno. Iskreno. Direktno.

Govorimo ono što stvarno mislimo i delimo ono što je za nas istinito u datom trenutku. Izražavamo ono kako se stvarno osećamo. Ponašamo se onako kako želimo. To ne znači da ćemo da skliznemo u nemoral i sebičnost. Imajte poverenja u sebe. Nema potrebe za stalnim nadziranjem sopstvenog ponašanja. Vašoj spontanosti se može verovati.

Ova spontanost i autentičnost dozovoljavaju drugima da vas zaista upoznaju. To dalje omogućava vama da se osetite potpuno prihvaćeno i povezano sa drugima. Znate da ne prihvataju samo pažljivo izabrane i ulepšane aspekte vas. Prihvataju i cene vas u potpunosti.

To ne znači da će da vas prihvati svako pred kim se budete autentično ponašali. Ali to i nije cilj, a nije ni moguće. Cilj je da imate iskrene odnose sa nekolicinom, a ne površne odnose sa svima.

(Photo by Andrea Piacquadio from Pexels)

Suprotno finom jeste kada znamo ko smo, u šta verujemo i šta vrednujemo. Osećamo se osnaženo da težimo onome što želimo, jer nismo više sputani onime što pretpostavljamo da drugi misle o nama.

I dalje ostajemo pristojni, dobrodušni, velikodušni i požtrvovani za sebi drage osobe. I dalje smo dobri roditelji, supružnici, prijatelji, kolege, itd. Ali ništa od toga nismo da bismo se dodvorili drugima. Imamo potpuno drugačiji stav. Imamo izbor.

Mogu da izaberem da kažem da, a mogu i da izaberem da kažem ne. Mogu da se povučem i budem tih, ali mogu i da jasno i direktno iskažem svoje mišljenje. Ako neko meni blizak radi nešto što mi ne prija, mogu da iskažem svoje nezadovoljstvo. Potpuno sam slobodan da izaberem kako ću da se ponašam u datom trenutku, na osnovu onoga kako se ja osećam i šta smatram ispravnim. Odluka je u mojim rukama. Ja kreiram svoj život.

Izvori:

1. No more Mr. Nice Guy – Robert Glover
2. Not Nice – Aziz Gazipura
3. Naslovna fotografija: Porapak Apichodilok from Pexels