Samopoštovanje i bezuslovno samoprihvatanje

Piše: Nikola Šašić, edukant racionalno-emotivne bihejvioralne terapije

Najčešći problemi zbog kojih ljudi traže pomoć psihoterapeuta su osećanja depresije, anksioznosti, stida, krivice; pasivno ili agresivno ponašanje, prokrastinacija; problemi u braku ili na poslu. Šta im je svima zajedničko?

Kliničko iskustvo mnogih psihoterapeuta pokazuje da klijenti sa ovakvim problemima na neki način obezvređuju sebe. Oni misle o sebi kao o bezvrednim, lošim ili neadekvatnim osobama. Dok god osoba negativno vrednuje sebe i svoju suštinu, skoro da je nemoguće pomoći joj da reši svoje emocionalne i probleme u ponašanju.

Samopoštovanje

Tokom detinjstva, svi smo dobijali poruke iz okruženja o tome kako treba da se ponašamo, kako treba da izgledamo, kakva ličnost da budemo i koje uspehe da postignemo, kako bismo dobili prihvatanje, odobravanje ili ljubav drugih ljudi.

Naši roditelji i druge značajne figure (verovatno nehotice) i razni mediji (verovatno namerno), tokom našeg odrastanja, uticali su na to da steknemo uverenje da smo pod određenim uslovima dovoljno dobri i vredni.

Eh, da sam samo upisao fakultet.

Kada bih samo imala 5 kilograma manje.

Blago njoj. Ona ima veću platu od mene.

(Photo by Taylor Smith on Unsplash)

Iza svake od ovih izjava stoji prećutno uverenje da nam je „to i to“ neophodno da bismo prihvatili sebe. Zahtevi su drugačiji od osobe do osobe, ali je svima zajedničko to da se pozitivno vrednovanje sebe dostiže pod određenim uslovima. Na drugoj strani tog novčića piše: bez „toga i toga“ sam bezvredan. Pošto se mi osećamo i ponašamo onako kako mislimo, ovakva i slične misli predstavljaju „kraljevski put“ u mnoge emocionalne probleme i probleme u ponašanju.

Ovakav način razmišljanja, međutim, ne bi bio problematičan, kada bismo mogli da osiguramo da ćemo do kraja života da budemo u stanju da postignućem održavamo visoko samopoštovanje. Jer visoko samopoštovanje je upravo to – pozitivno vrednovanje sebe na osnovu nekih svojih karakteristika ili postignuća.

Šta se dešava kada ne ispunimo postavljene standarde?

Šta se dešava kada ne postignemo uspeh u značajnoj ulozi ili aktivnosti?

Šta se dešava kada određene sposobnosti, iz kojih smo crpeli osećaj visokog samopoštovanja, počnu da slabe usled bolesti ili starenja?

Najverovatnije je da će samopouzdanje da opadne. Opašće, jer je bilo zasnovano na uslovima koji su neminovno promenljivi, kao što je sve promenljivo u ovoj našoj stvarnosti. Osoba, ako zasniva svoju vrednost na promenljivim uslovima, može da očekuje vožnju na emocionalnom rolerkosteru.

A šta je sa osobama koje su nasleđem ili lošim uslovima odrastanja na određeni način oštećene od samog početka svog života? Da li su takve osobe osuđene na nisko samopouzdanje i posledice takvog stava prema sebi?

Na svu sreću, odgovor je odričan. Umesto visokog samopouzdanja kao cilja stremljenja samorazvoja, postoji drugačiji način da budemo u miru sa sobom. Postoji način na koji svako od nas može da bezuslovno prihvati sebe.

(Photo by Toa Heftiba on Unsplash)

Bezuslovno prihvatanje sebe

Ako je samopoštovanje zasnovano na vrednovanju sebe u celini na osnovu nekih svojih osobina, bezuslovno samoprihvatanje predstavlja odbijanje da vrednujemo sebe u celini, da dajemo sebi jednu globalnu ocenu, bila ta ocena „dobar“ ili „loš“ ili bilo šta drugo.

Osoba koja je usvojila takav odnos prema sebi, prihvata sebe u potpunosti i bezuslovno, bez obzira da li se ponaša pametno, ispravno ili kompetentno, i bez obzira da li je drugi ljudi prihvataju, poštuju ili vole. To je osoba koja nastavlja da svoja pojedinačna ponašanja i osobine procenjuje kao dobre ili loše, ali se suzdržava od vrednovanja sebe u celini. Na taj način pomaže sebi da ne doživljava mnoge negativne posledice obezvređivanja sebe.

Da bismo bolje razumeli kako se to postiže potrebno je da bliže razmotrimo tri osnovna elementa ovakvog odnosa prema sebi.

• Kada vrednujemo sebe, šta mi to tačno vrednujemo? Ako razmotrimo od čega se mi – ljudska bića – sastojimo, zaključujemo da se sastojimo od osobina, crta ličnosti, uloga, ponašanja, emocija, misli, mentalnih slika, oseta, delova tela, sećanja, želja itd. Svaki od tih delova se ispoljava na mnoge načine. Pomislite samo koliko različitih misli prođe kroz glavu u toku jednog dana. Dakle, mi smo svi veoma složena bića, sastavljena od bezbroj delova, od kojih su neki pozitivni, neki negativni, a neki neutralni. Nemoguće je sabrati vrednost svih tih delova i izračunati da je neko „dobar“ ili „loš“ u svojoj celini.

Pored toga, mi smo, isto kao i stvarnost u kojoj živimo, u stalnom procesu promene, a ocena kao što je „loš“ ili „bezvredan“ je statična i ne može se prilepiti na promenljivo biće.  Svaki vaš novi postupak je promena, svaka nova misao ili emocija je promena.

Nažalost, mnogi to ne uviđaju. U situacijama kada jedan deo sebe (npr. brzoplet postupak) procene kao loš, oni o celom sebi razmišljaju kao o „lošoj osobi“, a ne samo kao o pogrešivom ljudskom biću koje je ovog puta brzopleto reagovalo. Ogromna je razlika u posledicama ova dva načina razmišljanja o sebi.

• Drugi element je Šta pod time podrazumevamo? Pod prihvatanjem podrazumevamo priznavanje (pred sobom) postojanja nečega u obliku u kome ono postoji (npr. našeg lošeg postupka), iako je moguće da nam se to ne dopada.

Prihvatanje nije jednako odobravanju. Ja, na primer, mogu da prihvatim da sam se prošle nedelje ponašao sebično, ali to ne odobravam (ne sviđa mi se) i potrudiću se da to promenim kod sebe. Prihvatanje prethodi preuzimanju odgovornosti i konstruktivnoj promeni.

• Treći element ovakvog odnosa prema sebi je označen rečju To znači da osoba ne postavlja sama sebi uslove koje je potrebno da ispuni da bi se smatrala „dobrom“ ili „vrednom“. Nije joj neophodno da bude npr. pametna, kompetentna, dobrog izgleda, uspešna, duhovita (zapravo, uslovi su beskonačni) da bi sebe prihvatila.

Bezuslovno prihvatanje sebe podrazumeva da osoba uviđa da je ona jedno složeno, promenljivo i pogrešivo ljudsko biće, koje ima neograničen broj karakteristika, od kojih svaku može oceniti kao dobru, lošu ili neutralnu, ali da je nemoguće dati celoj osobi jednu globalnu i statičnu ocenu, bila ona pozitivna ili negativna.

Osoba i dalje može da vrednuje svoje pojedinačne karakteristike i postupke. One koje proceni kao „loše“ i koje je moguće promeniti (npr. sebičnost, kašnjenje, odlaganje), osoba može da se trudi da promeni. One koje procenjuje kao „loše“ i koje je nemoguće promeniti (npr. neki postupak iz prošlosti), osoba prihvata kao deo sebe i svog iskustva, uz priznanje (pred sobom) da joj se to ne dopada.

 

Kako se postiže bezuslovno prihvatanje sebe?

Bezuslovno samoprihvatanje se postiže voljnim odbijanjem da vrednujemo sebe u celini. Potrebno je da namerno izaberemo da ne dajemo celom sebi ocene kao što su „dobar“, „loš“, „gubitnik“ ili „bezvredan“. Odbijamo da igramo ego-igru, u kojoj smo večno okupirani dokazivanjem sopstvene vrednosti pred sobom i pred drugima. Odvajanjem sopstvene pažnje od uzaludnog i varljivog vrednovanja sebe, preusmeravamo mentalnu energiju ka svetu i našem iskustvu u tom svetu.

(Photo by Nick Moore on Unsplash)

Tada shvatamo nekoliko činjenica:

• Da smo živi i da postojimo.
• Da imamo izbor da li ćemo da nastavimo da živimo ili nećemo.
• Da, ako nastavimo da živimo, možemo da težimo da doživljavamo više zadovoljstava, a manje patnje, ili više patnje, a manje zadovoljstava.
• Dalje, možemo da baziramo svoj život i zadovoljstvo životom na uverenju „Ja sam dobar i zato zaslužujem da živim i osećam zadovoljstvo“ ili možemo da gajimo uverenje „Dobro je za mene da živim i da osećam zadovoljstvo“.

Sa prvim uverenjem smo i dalje zarobljeni u ego-igri. Sa drugim uverenjem smo slobodni da se okrenemo životu, bez vrednovanja sebe u celini.

• Ako ostanemo u ego-igri, do kraja života ćemo se pitati: „Vredim li?“, „Kako da postanem dovoljno dobar da bih konačno mogao da živim i uživam?“, „Šta mi još nedostaje?“.

Ako napustimo ego-igru, pitaćemo se: „Koje su moje osobine?“, „U kakvim stvarima uživam, a u kakvim ne?“, „Na koji način mogu da unapredim neke svoje osobine i pronađem stvari u kojima uživam – tako da mogu da nastavim da živim svoj život na ispunjujući način?“.

(Photo by Artem on Unsplash)

 

Bezuslovno prihvatanje drugih i sveta

Kada naučimo da ne vrednujemo sebe u celini, već samo svoje pojedinačne karakteristike, možemo naučeno da primenimo i na bezuslovno prihvatanje drugih ljudi ili životnih okolnosti.

Tada ćemo se podsetiti da su i drugi ljudi složena, promenljiva i pogrešiva ljudska bića, koja se ponekad ponašaju dobro, ponekad loše, a ponekad neutralno. Takvo uverenje o drugima nam pomaže da obuzdamo svoj bes ili osećanje povređenosti, jer shvatamo da drugi nije „u potpunosti zao“ ili „loš“, već je jednostavno, kao i mi, neko ko se ponekad ponaša na neodgovarajući način. Pored toga, bezuslovno prihvatanje drugih, uz podsećanje na njihovu neizbežnu pogrešivost i nesavršenost, pomaže nam da izbegnemo zamku idealizovanja drugih i posledice koje iz toga proističu.

Mi smo integralni deo realnosti u kojoj živimo i naš objektivni svet deli iste karakteristike kao i mi (ljudska bića), a to su složenost i promenljivost. Svet se sastoji od neograničeno mnogo pozitivnih, negativnih i neutralnih stvari, koje su u stalnom procesu promene. Zbog toga je neodrživo uverenje mnogih ljudi koji sebe emocionalno uznemiravanju, da je ovaj svet „u potpunosti loš“ ili „zao“. Realističnijim pogledom na svet i našu stvarnost pomažemo sebi da se osećamo zdravije i ponašamo adaptivnije.

 

Na kraju…

Bezuslovno samoprihvatanje znači potpuno prihvatanje i poštovanje sebe bez obzira da li uspevamo ili ne uspevamo da postignemo svoje ciljeve.

Razumeti filozofiju bezuslovnog prihvatanja sebe na intelektualnom nivou je jedna stvar. Usvojiti (u svom srcu) takav odnos prema sebi i ponašati se u skladu sa njim je mnogo teže postići. Na svu sreću, to je ostvarivo i vredno zalaganja.

Svi smo mi pogrešiva ljudska bića. Racionalno-emotivna bihejvioralna terapija nam može pomoći da to prepoznamo i da prihvatimo sebe.

 

Literatura:

1. Hoffman, L., Lopez, A. J., Moats, M. (auth.), Bernard, M. E. (eds.) (2013). The Strenght of Self-Acceptance_Theory, Practitce and Reseasrch. New York: Springer.
2. Hauck, P.A. (1991). Hold Your Head Up High. London: Sheldon Press.
3. Photo by Giulia Bertelli on Unsplash (naslovna fotografija)