Psihoterapija gojaznosti

U savremenom društvu problem gojaznosti je jako prisutan, a stigma koja prati gojazne osobe jako izražena. Preterana težina sa sobom nosi mnogo patnje, kako u socijalnom tako i u psihološkom smislu, pre svega zbog opšteprihvaćenog stava da je mršavljenje isključivo stvar samokontrole. Usled toga gojazne osobe bivaju izložene diskriminaciji i jako često ih prate predrasude.

Odmah je potrebno naglasiti da u psihoterapiji osoba koje imaju problem sa viškom kilograma osnovni cilj nije mršavljenje, već otkrivanje uzroka gojaznosti. Ono što je značajan terapijski ishod jeste razvijanje osećanje samopoštovanja i lične vrednosti. To podrazumeva da osoba kroz terapiju razvija doživljaj sebe kao nekoga ko je ravnopravan u odnosu na druge ljude, ko ima pravo da zauzme svoje mesto u svetu, da se zauzme za sebe i odbije da bude omalovažen, prepoznaje svoje potrebe i oseća se celovito, pri čemu sebe sagledava realno uviđajući svoje dobre i loše strane i prihvatajući i jedne i druge.

Sama osoba koja dolazi na terapiju ima izbor da odluči da li će smršati ili ne. Gojazni pacijent tokom terapije shvata da je u jednom trenutku, najčešće u ranom detinjstvu (u slučaju dugotrajne gojaznosti), doneo odluku da se prejeda i održava prekomernu telesnu težinu kao način suočavanja sa svetom. U terapiji prihvatamo postavku da svaku odluku koju smo doneli nekada možemo promeniti i doneti drugačiju odluku, čime se stavlja naglasak na odgovornost osobe i potrebu da preuzme inicijativu i unese promenu u svoj život. Često se dešava da pacijenti na psihoterapiji i bez svesnog napora počnu da menjaju i navike u ishrani i da mršave, naročito one osobe koje nemaju dužu istoriju gojaznosti ili su umereno gojazne.

Postoje različiti stepeni problema gojaznosti, odnosno psiholoških teškoća sa kojima je ona povezana. Kod osoba sa višim stepenom gojaznosti veća je verovatnoća da su tokom detinjstva doživeli iskustva koja su na njih ostavila ozbiljnije posledice. Samu srž problema čine emocionalna depriviranost i osećanje nevoljenosti i ugroženosti. Oni često imaju iracionalna uverenja o opasnosti mršanja i čvrsto se drže gojaznosti kao svoje odbrane, a ponekad čak ispoljavaju i paničan strah na pomisao o gubitku težine. Ove osobe imaju loš odnos prema svome telu, sklone su otpisivanju svoje telesnosti, nemaju osećaj stvarne sitosti i gladi, prejedaju se do tačke dok se ne osete prepuno. Iz tog razloga je neophodno povećati njihovu svesnost o telesnim senzacijama, čime se ponovo uspostavlja veza sa njegovim fizičkim bićem i mogućnost da naprave razliku između situacija kada mu je zaista potrebna hrana i situacija kada koristi hranu da zadovolji druge potrebe, najčešće emocionalne. Za njih je karakteristično izrazito osećanje stida. Često strahuju od dodira ili zagrljaja, verujući da drugi ne žele fizički kontakt sa njima, jer su odbojni i vredni prezira. Postoje i različiti stepeni impulsivnog i kompulsivnog uzimanja hrane, koji su opet povezani sa stepenom psiholoških teškoća. Terapijski rad je obično dugotrajan i zahteva dublju analizu razloga prejedanja i održavanja prekomerne težine.

Kraća istorija gojaznosti podrazumeva da je osoba dobila na težini u kraćem vremenskom periodu, pri čemu obično taj dobitak nije veliki i predstavlja reakciju na neki životni događaj ili promenu (razvod, gubitak ili promena posla, osamostaljivanje dece itd). U ovakvom slučaju kod osobe je došlo do privremenog slabljenja osećanja lične vrednosti i gubitka samopoštovanja. Oni se obično duže vreme hrane normalno i samo u nekim periodima prejedaju. U ovakvim slučajevima  terapijski rad češće se usmerava u kognitivnom i bihejvioralnom pravcu. To znači da se oni uglavnom usmeravaju na pronalaženje alternativnih načina da zadovolje svoje potrebe i umire sebe, a dublja analiza razloga zašto se prejedaju vrši se samo onda kada obrazac prejedanja postane ponavljajući i trajan. Za osobe sa viškom kilograma je važno da na impuls za jelom ne reaguju istog trenutka, već da daju sebi vremena za razmišljanje i procenu. Treba da donesu odluku da li će jesti odmah, kasnije ili neće jesti uopšte, što je kod impulsivnog jedenja nemoguće. 

Mnoge gojazne osobe, naročito one sa dugom istorijom gojaznosti, veruju da su duboko u sebi loše i veruju da mnoga iskustva koja su imale u životu potvrđuju činjenicu da su loše. Suština ove fantazije je da debljina održava tu lošu suštinu ličnosti nevidljivom za druge i drži ih na odstojanju od drugih ljudi. Zbog toga nesvesno veruju da ako smršaju ta njihova loša suština će postati vidljiva drugima. Na neki način debljina predstavlja izgovor zašto ih drugi ne vole, jer je manje destruktivno verovati da vas drugi ne vole zato što ste debeli, nego zato što ste potpuno bezvredni. Za mnoge gojazne osobe pitanje pripadnosti je jako važno, obzirom da jako žele da ostvare osećaj pripadanja, ali to ne mogu da postignu. Doživljaj pripadanja grupi je preduslov za izgradnju samopoštovanja i osećanja lične vrednosti i kretanja u pravcu samoaktualizacije. Mnoge gojazne osobe, da bi bile prihvaćene i smatrale se iole vrednima, stavljaju se na rapolaganje drugima, nekritično im udovoljavaju i retko bilo kakav zahtev odbijaju. Takođe stvaraju situacije u kojima drugi zavise od njih, a u grupi preuzimaju ulogu nekoga ko uveseljava druge (klovn u razredu ili dvorska luda). Svi ovi obrasci ponašanja nastaju rano u detinjstvu i pod uticajem su iskustava i poruka koje su im upućivale važne druge osobe, pre svega roditelji. 

Gojazne osobe imaju strah od deprivacije, odnosno strah da će biti uskraćene za nešto što im je jako bitno. Taj strah nastaje rano u detinjstvu. Rani osećaj uskraćenosti povezan je sa odsustvom osećanja voljenosti, osećanjem da je ljubav uslovljena i izostankom adekvatnih roditeljskih odgovora na potrebe deteta ili obrnutom simbiozom, kada dete oseća potrebu da preuzme psihološku brigu o roditelju. Njihovi strahovi od deprivacije bivaju pojačani dijetama, što ih neretko vodi ka ponovnom prejedanju, kao reakciji na intenzivno osećanje postojanja nezadovoljenje potrebe. Osećanje deprivacije usled konzumiranja manjih količina hrane javlja se kada se hranom zadovoljavaju psihološke gladi, jer se bez hrane gojazna osoba oseća psihički izgladnelom. Dešava se da gojazni pred započinjanje dijete konzumiraju velike količine hrane, kao da se pripremaju za period oskudice. Plaše se da će hrana nestati ili je neće biti dovoljno, čime će se izgubiti mogućnost da budu utešeni ili da njihove potrebe budu zadovoljene. 

Problem gojaznosti povezan je i sa zavisnošću od hrane. Zavisnost predstavlja patološki i zavistan odnos prema nekoj osobi, objektu ili supstanci, koji može dovesti do promene raspoloženja i kratkoročnih i dugoročnih posledica koje menjaju život. Konzumiranjem hrane menja se raspoloženje, postiže se osećaj umirenosti, uzbuđenosti, zadovoljstva, u nekim situacijama i stanje euforije. Nakon prejedanja osoba je obično ispunjena kajanjem, osećanjem krivice, gađenja i besa prema sebi. Zavisnost od hrane karakteriše preokupiranost hranom, prejedanje u tajnosti, specifičan doživljaj umrtvljenosti. To je često praćeno i nemogućnošću da se izvršavaju obaveze kao i teškoćama u učestvovanju u društvenim aktivnostima. U slučaju drugih oblika zavisnosti, sastavni deo lečenja je apsitencija, što u slučaju zavisnosti od hrane nije moguće, obzirom da je hrana neophodna za preživljavanje. Laka dostupnost hrane kao i kulturološki i porodični uticaji čine da problem zavisnosti od hrane bude složeniji nego drugi oblici zavisnosti.

Literatura: 

Lič, Keti.: Psihologija i gojaznost – prevazilaženje gojaznosti, Psihopolis, Novi Sad, 2014