Psihološki aspekti vantelesne oplodnje iz ugla para

jun 13, 2023 | O životu | 0 Komentara

VTO (vantelesna oplodnja) je dostignuće današnje medicine putem koga mnogi parovi koji imaju problem nepolodnosti uspevaju da dobiju potomstvo. Pošto sam postupak ne garantuje 100% uspeh, parovi se suočavaju ne samo sa medicinskim, već i psihološkim izazovima.

Psihološki aspekti VTO imaju dubok uticaj na oba partnera pre, tokom i nakon samog procesa i proces VTO-a može da bude emotivno i mentalno iscrpljujuć.

(Photo by Gary Barnes on Pexels)

Izazovi sa kojima se parovi susreću tokom procesa VTO-a

Od trenutka kada par uvidi da imaju problem da začnu dete počinju razgovori o tome šta i kako dalje, koji prate odlasci do lekara i različite vrste testiranja, od kojih su neka neprijatna. Uz medicinski aspekt ulaska u samu proceduru VTO kreću i emotivna preispitivanja kod oba partnera.

Najčešća stanja kroz koje par prolazi su:

Anksioznost i stres,
Depresija,
Suočavanje sa gubitkom,
Pogoršanje odnosa sa bliskom okolinom,
Napetost u partnerskim odnosima.

U nekim trenucima jedan ili oba partnera mogu da se osete preplavljeno snažnim emocijama, informacijama koje dobijaju, opterećeni procedurom i iščekivanjem. Upravo zbog toga je važno da imaju mehanizme pomoću kojih će da se nose sa svim izazovima koji su pred njima.

Anksioznost i stres

Kada se sete svog puta do dobijanja dece Zorana i Janko najčešće spominju neizvesnost: „Najteže od svega za oboje je bila neizvesnost i napetost koju smo osećali svakog dana. Iščekivanje da li će biti dovoljno folikula, da li će svaki korak procedure proći kako treba i onda razočarenje, jer uprkos svemu krajnji rezulat je bio neuspešan. Tako tri puta. Za nas je treći bio sreća. Svaki put smo u sve ulazili nadajući se da će biti poslednji, a znajući da najmanje sve zavisi od nas.“

VTO je fizički i emocionalno zahtevan proces, često je za mnoge parove i finansijski opterećujuć, a ishod je neizvestan.

Ono što najviše utiče na pojavu stresa i anksioznosti jeste činjenica da ne postoji garancija da će ishod VTO biti pozitivan. Svaki korak donosi nadu i iščekivanje uz istovremenu strepnju i pitanje ŠTA AKO sve ne bude kako smo želeli.

(Photo by Mikhail Nilov on Pexels)

Ako se neizvesnosti doda i zabrana na brigu, odnosno da partneri ne smeju da se nerviraju i stresiraju što oko procedure, što oko drugih životnih okolnosti, anksioznost postaje jača i ponekad preplavljujuća.

Parovi mogu da se izbore sa anksioznošću kroz otvorenu komunikaciju. Na taj način imaju uvid i u to šta druga strana misli i čega se plaši. Kroz razgovor parovi mogu da smanje svoje strahove, da zajedno ispitaju koliko su oni u skladu sa realnošću i koje su mogućnosti u slučaju da se neki od strahova i obistine.

Depresija

Bojana se zatvorila u svoj svet. „Nisam mogla više da se izborim sa realnošću života. Da shvatim zašto baš ja? Zašto se život tako surovo poigrao sa mnom. Jedino što sam ikada želela je da postanem majka. Posle prve vantelesne htela sam da odustanem. Obuzela me je neka teška tuga, kao nikada do tada. Osećala sam se kao da me neko kažnjava. Nisam imala snage da ustanem, da krenem dalje, žalila sam samu sebe i zatvarala se. A on me je čekao, nije odustajao od mene, od nas. Imala sam sreće, jer bi naš brak propao da on nije imao strpljenja za mene.“

Depresija može da se ispolji u bilo kom trenutku samog procesa, počev od postavljanja dijagnoze steriliteta. Mnoge osobe koje uđu u proces VTO su ranjive i mogu da ispolje depresivne simptome.

(Photo by Engin Akyurt on Pexels)

Ako partner ne uvidi šta se dešava, moguće je da dođe do udaljavanja druge osobe koja ne želi da deli svoje brige, a istovremeno sebe obezvređuje i na ceo postupak gleda kao na sopstveni neuspeh.

U ovakvim trenucima strpljenje i podrška okoline, a nekada i stručnjaka su važni kako bi se osoba osnažila i zajedno sa partnerom donela odluku da li da nastave dalje ili pređu na neku drugi plan (odustajanje od vto, usvajanje…).

Suočavanje sa gubitkom

Vanja i Dragan su se nakon nekoliko neuspešnih pokušaja udaljili, zatvorili u svoje svetove i prestali da komuniciraju. „Nije nam uspelo. Svaki put kad pomislim na to obuzme me tuga. Svaki put kada se setim kroz šta smo prolazili samo se zatvorim u sebe. Ta bol kada čujete rezultate, kada svaka nada nestane. Oboje smo se zatvorili, svako je bio u svojim mislima. U nekom trenutku ne možete dalje, jer je gubitak bio prevelik, a znate da se ništa nije desilo. Nemate snage za ponovo, nemate snage da tražite alternative, jer je se sve srušilo kao kula od karata.“

Ono što partneri, a i njihova okolina, često ne prepoznaju jeste da je nekim osobama potrebno da prođu kroz proces žalovanja zbog gubitka. Čak i kada se trudnoća ne desi, sve ono što se planiralo nestaje: nada, promena, dolazak novog života na svet. Sve je to veliki i bolan gubitak povodom koga može da se razvije depresivno raspoloženje.

Poželjan stav u ovakvim situacijama jeste „idemo dalje“, ali koliko to zna za neke osobe da bude motivišuće, druge zna da parališe. Ova parola može da dovede do zabrane da osoba koja pati oseća gubitak i da ga smatra pravim gubitkom, jer ga niko drugi ne vidi kao takvog.

(Photo by Engin Akyurt on Pexels)

Dok je nekim osobama potrebno da prođu kroz proces žalovanja, druge se sa gubitkom nose kroz bes na sebe, partnera, lekare, život. Na sve gledaju kao na nepravdu koja njima nije smela da se desi. U slučaju ovakvog obrasca ponašanja postoji šansa da će osoba da pogorša veze sa sebi bliskim ili značajnim ljudima. Istovremeno ako ne priča sa nekim, ne podeli svoje brige koje stoje iza besa, nastaviće da se vrti u istom začaranom vrtlogu misli bez traženja mogućih rešenja izlaska iz date situacije, odgurnuće partnera od sebe i stvoriti zid između njih dvoje.

Pogoršanje odnosa sa bliskom okolinom

„Odnosi sa svima su postali nekako drugačiji, ili se meni činilo da je tako. Da nas svi gledaju kao da smo drugačiji, manje vredni jer nismo dobili decu prirodnim putem već krenuli na vantelesnu.

Ono što me zapravo najviše muči je zavist koju sam osećala prema svima njima. Uhhhhhh: zašto je svima njima bilo tako lako. Zašto su oni dobili decu, a ja ne.

Kada je moja najbolja drugarica javila da je trudna treći put, htela sam da je zadavim. Naravno da to nikad ne bih uradila. Plakala sam kao kiša, umesto da se radujem njenoj sreći. Nismo se videle par meseci nakon toga, nikada joj nisam rekla zašto.“ (Slađana)

(Photo by Dominika Roseclay on Pexels)

Nemogućnost da se začne na prirodan način kod nekih osoba dovodi do toga da se osećaju manje vrednim, „defektnim“. Često se uz to može javiti i zavist zbog kog se par oseća neprijatno u situacijama gde se nalaze sa prijateljima koji imaju decu. Jedan ili oba partnera kreću da se izoluju od drugih ljudi baš zbog toga. Osećanje sramote zbog sopstvenih misli ih parališe da nastave da se druže, a isto tako i da kažu partneru šta je to što ih muči. Očekuju osuđivanje umesto razumevanja i na taj način se udaljavaju od onoga sa kim pokušavaju da zasnuju porodicu.

Napetost u odnosu

„Od trenutka kada smo sve saznali napetost među nama je počela da raste. Svađe su bile učestale, nikada vezane za neplodnost ili proceduru, ta tema se zaobilazila, već sitnice. Odjednom je sve isplivalo. Bilo je perioda kada smo ćutali po ceo dan, kao da mi više nismo bili mi. Uz sve to, hormoni su mi divljali, osećanja su mi bila pojačana, osećala sam se kao bure baruta. Kada mi je trebao samo zagrljaj, da se isplačem, neka nežna reč, nisam znala kako da to tražim od njega. Trebalo je vremena da oboje kažemo jedno drugom šta nas muči kako bismo ponovo bili par i prošli kroz sve zajedno. Onda nam je i uspelo.“ (Maja)

Sve emotivne prepreke dovode do napetosti u odnosu, koja se ogleda kroz udaljavanje partnera ili konflikte u nekim situacijama. Zatvaranje jednog od partnera može da dovede do preispitivanja kod drugog, besa, osećaja odbačenosti.

Koliko god da su partneri bliski i da je odnos skladan, kriza poput steriliteta kod para dovodi do promena u njihovom funkcionisanju. Krizu treba posmatrati kao priliku da odnos postane bolji, partneri bliskiji, a ne kao prepreku koju je nemoguće prevazići.

Sledeće vam može pomoći u tome:

Otvorena i iskrena komunikacija između partnera je ključna. Potrebno je da pričate međusobno o svojim nadama, strahovima, da kažete jedno drugom šta vas muči. Budite podrška jedno drugom.
Ako ste odlučili da kažete porodici i prijateljima izađite pred njih kao par, neka rečenice budu sa MI (mi smo doneli odluku, mi imamo problem).
Neka vaši razgovori i svakodnevna dešavanja ne budu samo vezana za VTO, koristite zajedničke trenutke da ih provodite kao i pre ulaska u samu proceduru. Radite zajedno ono što volite.
Dogovorite se o tome gde je granica, kada ćete stati i šta kad stanete ako ne uspete. Dobro je imati dogovor o tome koliko puta je u redu da se pokuša, da li je možda i neka druga opcija zasnivanja porodice prihvatljiva oboma (npr. Usvajanje deteta).
Ako vidite da se kao par ili jedno od vas bori sa osećanjima koje ga blokiraju, kontaktirajte stručne osobe (psihologa, psihoterapeuta) kako bi vam pomogli da prevaziđete emotivne probleme i da vam budu podrška na ovom putu.
Praktikujte tehnike relaksacije.
Vodite dnevnik, zapišite u njega svoje strepnje, misli, osećanja. Podelite ga sa partnerom, ako želite, možda i on razmišlja isto kao i vi.