Prisilne radnje kod dece

mar 29, 2021 | O deci i roditeljstvu | 0 Komentara

Anksioznost je deo života, i nešto sa čim se susrećemo svakoga dana. Mi odrasli imamo razne načine da izađemo na kraj sa anksioznošću, pa tako možemo reći sebi da će sve biti ok, da podelimo sa bliskim osobama svoju zabrinutost, možemo da dišemo duboko, da izađemo u šetnju sa drugaricama, da pustimo omiljenu muziku…

Ali deci je teže da se izbore sa anksioznošću, deca imaju velike strahove i “velika“ osećanja. Deci je potrebna sigurna i stabilna odrasla osoba, dok izražavaju svoje strahove i osećanja. Ako iz bilo kog razloga deca nemaju tu “sigurnu luku“ potiskivaće sve što osećaju i njihova anksioznost će samo rasti. Za neku decu je anksioznost toliko preplavljujuća da posežu za ritualima kako bi se oslobodili anksioznosti, kao što je pranje ruku, brojanje, izgovaranje molitvi, preskakanje linija, ili neki drugi ritual za koji dete smatra da će mu pomoći da se oseća rasterećenije. Na žalost, ovim ponašanjima ne rešava se uzrok problema – anksioznost. Kako anksioznost ima tendenciju da sama sebe hrani i osoba postaje sve anksioznija, broj rituala i ponašanja koja imaju formu prisile može postati sve veći.

Ritualizovana ponašanja koja imaju karakter prisile (dete ne može da im se odupre) nazivaju se kompulzivnim ponašanjima ili radnjama. Kompulzivne radnje kod dece su ponašanja (ili misli) koja se ponavljaju kako bi se dete rasteretilo od anksioznosti. To su rituali koje dete “mora“ da odradi kako bi misli koje ga uznemiravaju nestale. Dete veruje da se loše stvari neće dogoditi ako bude sprovelo kompulzivnu radnju do kraja. Starija deca znaju da to nije realno, ali se ne mogu odupreti sprovođenju ritualne radnje.

Kompulzije se mogu javiti u bilo kom životnom dobu, počevši od predškolskog perioda, ali se najčešće prvi simptomi razviju između 8. i 12. godine života.

Kompulzivne radnje mogu biti vidljivi deo složenijeg anksioznog poremećaja koji se naziva opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP), a koji karakterišu opsesivne (prisilne) misli sadržaja koji je za dete neprihvatljiv; prizori, i porivi za koje dete misli da su van njegove kontrole i koji se stalno iznova i iznova javljaju. Dete veruje da mora uraditi kompulzivnu radnju kako bi poništilo opsesivnu misao, ili kako bi se oslobodilo brige i straha koji mu takva misao donosi. Ipak, daleko češće se u praksi kompulzivne radnje sreču kod dece koja su preterano zabrinuta, a nemaju adekvatne načine da se izbore sa svojom anksioznošču, ili u nekom stresnom periodu za dete i porodicu. Kako dete sazreva i uči da bolje reguliše svoje emocije, broj i priroda ovih rituala se menjaju.

Najčešće kompulzivne radnje kod dece:

preterano proveravanje (stalno proveravanje da li su vrata zaključana, ili da li je rerna isključena)
preterano pranje i/ili čišćenje
ponovno izvođenje određenih radnji sve dok nisu “baš kako treba“, ili počinjanje iz početka (često pri oblačenju, tuširanju, pranju zuba i sl.)
ređanje ili slaganje stvari
mentalne kompulzije (stalna potreba osobe da se moli, kao i da proverava sama sa sobom da li je zaključala vrata, ugasila šporet..)
stalna potreba osobe da prizna šta je uradila, ili da se izvinjava
stalno pričanje reči koje joj donose sreću, ili spominjanje srećnih brojeva
stalna potreba da bude razuverena (stalno postavljanje pitanja “Da li si siguran da ću biti ok?“)

Nejefektivniji tretman za kompulzije kod dece jeste kognitivno-bihejviorialna terapija, u kojoj se dete polako izlaže situacijama koje izazivaju brigu i strah i pomaže mu se da toleriše anksioznost koju oseća bez posezanja za kompulzivnim radnjama. Učenje dece kako da na adekvatne načine izađu sa svojom anksioznošću daje im kvalitetan alat koji će koristiti u svakodnevnom životu.

Reference: