Ponašanje adolescenta se po mnogo čemu razlikuje od ponašanja deteta ili odrasle osobe. Promene koje dolaze sa adolescencijom su krupne i lako uočljive. Kada bi vas pitali da navedete neke od osobina tipičnih za adolescente, sigurno biste se setili mnogih. Činjenica da su osobine adolescenata opšte poznate ukazuje na njihovu univerzalnost.
( Photo by Myca from Pexel)
U moje vreme nije bilo puberteta
Do skoro je bilo polemike o tome da li adolescencija kao kvalitativno zaseban period razvoja zaista postoji. Mnogi su je smatrali savremenim konceptom zapadnog dela sveta – nečime što su ljudi izmislili, a što nema uporište u realnosti. Istraživanja, međutim, osporavaju ovakvo gledište na adolescenciju. Pronađeni su mnogi dokazi da se adolescencija zaista bitno razlikuje od ostalih životnih faza. Drugim rečima, i te kako postoji.
Kao prvo, osobine tipične za adolescente, kao što su rizično ponašanje, preokupiranost slikom o sebi ili osetljivost na uticaj vršnjačkih grupa, su uočljive u svim kulturama sveta. One nisu karakteristične samo za Zapad. Kao drugo, slično se može uočiti i kod drugih vrsta. Svi sisari prolaze kroz razvojni period analogan ljudskom periodu adolescencije. Kao treće, ponašanja adolescenata su tipična i kroz istoriju. Način na koji su Sokrat, Aristotel, Šekspir i Ruso opisivali adolescente se u potpunosti podudara sa savremenim opisima.
Lako vidljive i krupne promene u ponašanju adolescenata su posledica spolja nevidljivih, ali ipak krupnih promena kroz koje mozak prolazi tokom ovog značajnog razvojnog perioda.
(Photo by Cottonbro from Pexels)
Mozak u adolescenciji
Istraživači razvoja mozga su u početku svu pažnju usmerili na prve tri godine ljudskog života. Smatrali su da su to jedine formativne godine – tri godine tokom kojih mozak dostiže granice svog razvoja. Razvoj tehnologije i trud neuronaučnika su nam omogućili da sada drugačije posmatramo razvoj mozga. On ne prestaje sa navršene tri godine, već traje kroz celu adolescenciju.
Promene u mozgu tokom adolescencije nastaju na molekularnom, ćelijskom, anatomskom i funkcionalnom nivou. One su veoma dramatične. Promene su s jedne strane progresivne – rapidno raste broj novih neurona i sinapsi. S druge strane, promene su regresivne – dolazi do procesa eliminacije suvišnih sinapsi, neurona i nervnih veza. Princip je „ono što se ne koristi – suvišno je“.
Promene na mozgu dolaze iznutra i spolja. Kako će se mozak tokom adolescencije razvijati zavisi od genetskih faktora (iznutra). Osim toga, veliki uticaj ima i okolina (spolja). Iskustvo osobe ima nezaobilazan uticaj na samu strukturu i funkcionalnost mozga. Sazrevanje mozga je dakle rezultat dinamičnog međusobnog uticaja bioloških procesa rasta, uticaja spoljašnje sredine i iskustva osobe.
Sve ove promene u mozgu neminovno utiču na promene u ponašanju. Zbog toga je dobro razumeti kroz šta adolescenti prolaze – kroz šta njihov mozak prolazi. Oni se ponašaju na određene, za njih tipične načine zbog toga što im se mozak razvija i preuređuje. Ova činjenica može da nam pomogne da saosećamo sa adolescentima i da pokušamo da im budemo od pomoći tokom ovog intenzivnog perioda. Svi mi kroz njega prolazimo.
(Photo by Daisy Anderson from Pexels)
Socijalni i emocionalni razvoj
Adolescencija je vreme kada se osvajaju nove teritorije i razvijaju novi odnosi. Od deteta zavisnog od roditelja polako se razvija zrelija i samostalnija osoba. Fokus se preusmerava sa porodičnih na vršnjačke interakcije. Biti prihvaćen među vršnjacima postaje veoma važno. Raste zainteresovanost za nova iskustva i uzbuđenje i želja da se istražuje i rizikuje.
Ovakve tendencije imaju svoju pozitivnu stranu. Aktivnosti u vršnjačkim grupama mogu da dovedu do razvoja novih socijalnih veština i razvijanja snažnije socijalne podrške. Slično tome, povišena želja za novinama, uzbuđenje i rizikovanje mogu dovesti do prilika da se istražuju ponašanja i privilegije odraslih. Uopšteno gledano, ove promene u adolescenciji doprinose motivaciji da se istražuju nova polja socijalnog života i seksualnosti, što dalje omogućava tranziciju sa porodičnog na samostalno življenje.
Nažalost, mnoge od ovih promena dolaze sa cenom. Adolescencija je period života kada dolazi do mnogih opasnosti – do konzumiranja droga i alkohola i nebezbednih seksualnih odnosa, između ostalog. Tri najčešća uzroka smrti kod adolescenata su nesreće, ubistva i samoubistva.
(Photo by Kindelmedia from Pexels)
Tokom prelaska iz detinjstva u adolescenciju, dolazi takođe do vidljivih promena u emocionalnosti i regulaciji ponašanja. U odnosu na decu i odrasle osobe, adolescenti češće doživljavaju neprijatne emocije, koje su sklone da više fluktuiraju, da budu intenzivnije i lakše odu u ekstrem.
Regulacija ponašanja u detinjstvu se u velikoj meri oslanja na spoljašnja usmeravanja i ograničenja koja postavljaju roditelji i drugi odrasli. Tokom adolescencije dolazi do veće potrebe za samostalnom regulacijom sopstvenog ponašanja.
To koliko se uspešno adolescent nosi sa promenama u emocionalnosti i regulaciji ponašanja, imaće izuzetno značajan uticaj na to kako će se snalaziti u sopstvenom sve širem socijalnom funkcionisanju. Sposobnost regulacije sopstvenih impulsa i emocija ne utiče samo na donošenje odluka o učestvovanju u štetnim i opasnim aktivnostima, već i na osetljivost na mentalne poremećaje.
(Photo by Cottonbro on Pexels)
Donošenje odluka u adolescenciji
Neke od odluka koje svakodnevno donosimo mogu da imaju dugoročne posledice po naše zdravlje i druge aspekte života. Mi možda nismo ni svesni da svakodnevno donosimo odluke, jer smo razvili sklonost da se ponašamo na određene načine, koji sada čine deo naše dnevne rutine. Ipak, naše sitne odluke – šta ćemo da jedemo i pijemo ili koje aktivnosti ćemo da upražnjavamo – imaju značajne posledice.
Donošenje odluka spada u više kognitivne (misaone) funkcije. Na proces donošenja odluka se uobičajeno gleda kao na misaoni proces, koji se sastoji od odabira određenog stava ili akcije između različitih alternativnih opcija. Naglašava se značaj vrednosti, preferencija i uverenja pri odlučivanju. Donošenje odluka, međutim, predstavlja nešto više od kognitivne (misaone) procene. Najnovija shvatanja psihologa pored misaonih procesa stavljaju i emocionalne, kao podjednako bitne.
Deo mozga koji se zove prefrontalni korteks je tradicionalno smatran centrom donošenja odluka. On nam omogućava da radimo mnoge stvari koje druge životinjske vrste ne mogu – da donosimo odluke, logički razmišljamo, planiramo, itd. Ovaj deo mozga ne sazreva u potpunosti do otprilike 25. godine života. To znači da adolescent nema razvijene sposobnosti koje prefrontalni korteks omogućava.
(Photo by Karolina Grabowska from Pexels)
Pored toga, novija istraživanja naglašavaju da su u procesu donošenja odluka uključeni i drugi delovi mozga, a pogotovo oni odgovorni za emocije. I ovi delovi mozga su tokom adolescencije u procesu dramatičnih i krupnih promena. Sve to adolescenta stavlja u nepovoljnu poziciju, u kojoj je ranjiv da postane žrtva mnogih pogrešnih odluka.
Dakle, svakodnevno odlučivanje adolescenta nosi velike rizike, ali i prilike. To je zaista buran period snalaženja. U trenucima uznemirenosti ili uzbuđenosti, u prisustvu vršnjaka, u novim i nepoznatim situacijama, adolescent treba da donosi odluke. Kako ispuniti zahteve koje roditelji i nastavnici postavljaju, a ujedno biti prihvaćen među vršnjacima? Kako zadovoljiti veliku potrebu za novim uzbuđenjima, a ujedno ne prekoračiti granicu ka opasnom?
Čini se da su mnoge pogrešne odluke u periodu adolescencije nezaobilazne. Treba se, međutim, podsetiti da dobre odluke dolaze iz iskustva, a iskustvo dolazi iz loših odluka.
(Photo by Shkrabaanthony from Pexels)
Šta roditelji mogu da učine?
Kao prvo, neophodno je razumeti i prihvatiti da mozak adolescenta prolazi kroz veliku buru. Posledice te bure se odražavaju kroz ponašanje adolescenta. To je zdrav, normalan, prirodan proces sazrevanja mozga, koji se ponekad, nažalost, ispoljava kroz društveno neprihvatljivo ponašanje. Mlada osoba za to nije kriva. Bilo bi dobro da roditelj to uviđa.
Već smo naglasili koliko posledica svakodnevne odluke mogu da nose sa sobom. Neke su pozitivne, neke negativne. Zbog toga je potrebno da roditelj ne ostavi svoje dete da samo donosi sve svoje odluke. Određeno usmeravanje je neophodno. S druge strane, adolescentima treba omogućiti da sami odlučuju. Oni će neminovno da prave greške i to je u redu.
Bilo bi dobro da roditelj pruži adolescentu slobodu da pravi odluke – i ispravne i pogrešne – ali i da mu pomogne da razume posledice te slobode. Pozitivna ponašanja treba nekako pohvaliti ili nagraditi. Treba im pokazati načine kako da se nose sa problemima. Ako u nekom svom ponašanju pređu granicu, dobro je razgovarati o tome i pustiti ih da snose negativne posledice pogrešne odluke, ali u bezbednom okviru. Greške u odlučivanju su izuzetno vredne ako se iz njih nešto nauči.
Izvori:
- Valerie F. Reyna (editor), Sandra Bond Chapman PhD (editor), Michael Dougherty (editor), Jere Confrey PhD (editor) – The Adolescent Brain_Learning, Reasoning, and Decision Making – American Psychologic
- Michelle K. Jetha, Sidney J. Segalowitz – Adolescent Brain Development_Implications for Behavior – Elsevier (2012)
- Sarah-Jayne Blakemore – Inventing Ourselves_The secret Life of the Teenage Brain – PublicAffairs (2018)
- Naslovna fotografija: Olia Danilevich from Pexels
0 komentara