U ovom tekstu će biti reči o aktivnosti koja čini sastavni deo naših života od najranijeg perioda. Kako rastemo i kako se razvijamo, počinjemo da usavršavamo aktivnosti koje čine naš život, bivamo umešniji i uspešniji u njima, ali za temu o kojoj je reč u ovom tekstu – izgleda kao da vremenom bivamo sve manje, uslovno rečeno, “uspešni” u njoj. Reč je o slušanju.
(Photo by Kindelmedia on Pexels)
Slušanje kao veština
Vrlo je interesantno kako od malih nogu slušamo priče, postavljamo pitanja starijima od sebe pa pažljivo slušamo njihov odgovor, hvatamo se za svaku reč. Vremenom, neko tu sposobnost zadrži i nastavi da korača kroz život sa izoštrenim čulom sluha i zainteresovanosti, a neko kao da umesto slušanja počne da jednostavno, površno registruje ili primećuje ono što sagovornik govori. Od ovih drugih neko ima sreće da to shvati i da se trudi da promeni, dok drugi nastavljaju da žive neshvatajući koliko toga zapravo propuštaju i ne čuju.
U psihoterapijskoj praksi radila sam sa parom koji je nakon mnogo intenzivnih svađa i nakon još toliko emotivnih kilometara kojima su se udaljili jedno od drugog shvatio – mi se zapravo suštinski ne slušamo. Nije potrebno da se u ovom trenutku zadržavam na ostatku priče koja bi ukratko glasila – od tog saznanja, njihov odnos postao je kvalitativno drugačiji i prožetiji povezanošću.
Zato, pitanje “Zašto nam je važno da budemo saslušani?” postaje sve potrebnije.
(Photo by Timur Weber from Pexels)
Gde je nestalo slušanje i razumevanje?
Vremenom, umesto da se izveštimo u veštini slušanja, mi neretko počinjemo manje da slušamo. Jedan od razloga zašto se ovo dešava jeste zato što nas nisu slušali. Tada, mogli smo da zaključimo – mene niko ne sluša, nikome nije važno da me čuje, zašto bih i pričao kada me neće čuti?
Pokušajte da se setite poruka koje ste dobijali kroz odrastanje, poruka u kojima ste mogli da osetite da vas neko nije čuo. Na primer:
“Nervozan sam jer se plašim kakav će biti sutrašnji dan u školi”.
Odgovor: “Ma, detinjstvo je najlepši period, videćeš tek šta te čeka kad porasteš, šta ćeš tad ako se sad već nerviraš.”
Ili čuveno: “Od kolevke pa da groba najlepše je đačko doba”. Svakako da jeste u najvećem broju slučajeva. Ali, slanjem ovakve poruke dok je osoba nervozna ili uplašena, propustili ste da čujete kako se zapravo osoba oseća.
Moguće je da ste se osećali tužno zbog nečega pa dobili poruku da ste previše osetljivi i da ne smete sve tako da primate k’ srcu.
Ili kasnije u odraslom životu:
“Tužna sam što sutra ponovo počinje nova radnja nedelja i moj stres na poslu.”
Odgovor: “Ma pusti sad to, uživaj u vikendu dok još traje.”
…
“Nešto sam neraspoložen.”
Odgovor: “Hajde, hajde, pokreni se. Vidi kako je lep dan. Na odmoru smo. Ne budi tako glup da propustiš lepe trenutke.”
Možda na vaše isticanje da ste zabrinuti dobijete odgovor: “Ne znam šta da ti kažem, toliko je bezveze što uopšte razmišljaš o tome.”.
(Photo by Trinitykubassek from Pexels)
Zašto nam je važno da budemo saslušani?
Ako se osvrnemo na rečenice koje smo dobijali kroz odrastanje, najčešće su roditelji hteli da nas zaštite. Iza ovih poruka, često je (ne uvek i ne u svim slučajevima) stajala najbolja namera roditelja – da nas otrgnu od bilo koje neprijatne i teške emocije. Teško je posmatrati dete, za koje smo zabrinuti i za koje se osećamo odgovorno, da proživljava nešto što je i nama teško da podnesemo. Počnemo da mislimo da će ako priznamo i prihvatimo da dete oseća takve emocije, emocije postati još veće, strašnije, da će ga preplaviti. To se dešava i u partnerskim odnosima, kada je jedan partner tužan ili zabrinut, a drugi prekomernim raspoloženjem pokušava da “izdigne situaciju”, da održi ravnotežu, a paradoksalno – ravnoteža se još više gubi.
U slučaju relacije roditelj-dete, vidimo da je reč o roditeljskom strahu, strahu koji poručuje “moram pomoći detetu da se izbavi iz ovih teških osećanja, želim da ga otrgnem, zaštitim, da sklonim tugu, strah, razočaranost, bes.” Ne želimo da zamislimo da je naše dete tužno, da proživljava težak period. Ne želimo da damo podsticaj da dete oseća još veću tugu, razočaranost ili nisko raspoloženje. A zapravo, tako uplašeni, zaboravimo da istinski briga i nega podrazumevaju da budemo na mestu sa onim što nam dete govori. Suštinska briga za dete podrazumeva da pokažemo da ga čujemo, da budemo ogledalo onome šta nam govori, da proverimo da li dobro razumemo i da li vidimo njegovo raspoloženje, a ne da odbijamo postojanje tog raspoloženja koje ne volimo da vidimo kod nama dragih osoba.
(Photo by Freestockpro from Pexels)
Oslonite se na svoj lični primer – kada su emocije sa kojima vam je bilo najteže da se suočite izgubile na svojoj snazi i jačini? Verovatno kad ste ih izgovorili i, ne samo izgovorili, nego kada ste osetili da ih osoba preko puta vas primećuje i razume. Tako je i slučaju ljutnje, jednom kada nas važna osoba čuje, kada prepozna našu duboku frustriranost, mi postajemo manje ljuti, ne više.
Jedna od naših najdubljih težnji, dublja nego što to uopšte prepoznajemo, prisutna u svakom trenutku, svakog dana, jeste da se osetimo priznato, da osetimo da nama drage osobe priznaju naša osećanja. Koliku samo moć i snagu ima rečenica: “Vidim da se osećaš loše, mora da ti je trenutko jako teško.” Potrebno nam je, i želimo, da naša patnja bude shvaćena, anksiznost primećena, tuga prihvaćena. Kada se osetite da ne možete više, da vam je svega “preko glave” – koliko je značajno i moćno čuti “Prepoznajem da je ovo previše za tebe u ovom trenutku”. Naravno, nekom će pomoći i rečenica: “Izdrži još malo” ili ohrabrivanje kroz: “Možeš ti to”, ali tek kada prvo pođemo sa pozicije razumevanja i validacije stanja te osobe. Odnosno, da, uslovno rečeno, ne guramo osobu i da se ne trudimo da kao gumicom izbrišemo ovo: “Ne mogu, teško mi je, previše mi je, umorna sam”.
Vremenom, kada neko oseti da ga bližnji ne čuju može se povući i ne izgovarati ono što je autentično i suštinsko važno, ili, sa druge strane, može tražiti način da kroz svoje ponašanje konačno privuče poglede, zainteresovanost i pažnju na sebe. Tako, često na terapiju dođu roditelji sa željom da dete magično bude popravljeno zbog nekog neprimerenog ponašanja, a ne vide da tim ponašanjem dete konačno dobija pažnju i da im poručuje “primetite me”. U tim situacijama, kada ponašanje počne da komunicira umesto reči, nikad razlog za takvo ponašanje nije zato što nas je neko previše slušao, već najčešće jer dete oseti da ga malo ili nimalo važne osobe ne slušaju i ne vide.
(Photo by Silverblack from Pexels)
Kroz slušanje validiramo osećanja
Tema nepriznavanja osećanja ne ostaje u detinjstvu. Ona nastavlja da živi i u odraslom dobu, kroz druge odnose. Slika toga jeste kada jedan od partnera kaže da se ne oseća uvaženo, primećeno, prihvaćeno i kada drugi partner odgovori da su to gluposti i da on/a mnogo investira u odnos.
Trudite se da priznate i prihvatite osećanja koja su vam možda čudna, za koja možda ne vidite razlog, koja vam se i ne sviđaju. Nije potrebno da se slažemo sa ovakvim osećanjima, ali nam je potrebno da ona budu validirana. Razumljiva je potreba da rešimo problem ili situaciju nama drage osobe, ali najčešće naša draga osoba nam to ni ne traži. Mnogo je lakše naći rešenje, kada damo prostor svemu što osećamo i kada neko prigrli našu emociju i podeli sa teret sa nama.
Kada nas neko sluša i zaista čuje, osećamo se potvrđeno, osećamo se viđeno i važno. Dobijamo poruku da smo važni našim dragim osobama. Kada nas neko čuje, razvijamo doživljaj da su naša osećanja i misli značajne, da nisu pogrešne, da su vredne i da ih druga osoba doživljava posvećeno i na dubok način. A znamo koliko je doživljaj prihvaćenosti, bez osuđivanja, važan za naše samopouzdanje, za emotivnu i psihološku dobrobit. Na taj način se otvara prostor za našu autentičnost, a prostor u kom crpimo energiju jer teramo sebe da se prilagođavamo drugima, gde gubimo autentičnost stepeći kako će drugi reagovati na naše emocije se smanjuje. U suprotnom, počinjemo da se osećamo neadekvatno jer osoba kojoj pričamo ne pripisuje značaj onome što smo rekli, počinjemo da se osećamo pogrešno shvaćeno kada čujemo reakcije druge osobe, možemo postati i ljuti na sebe što osećamo da nismo u stanju da dočaramo svoju poentu. I vremenom, ovi doživljaju nas učvršćuju u stavu sa kojim idemo kroz život – nikome ne mogu verovati.
Iako priča o značaju slušanja možda deluje jednostavno, ostaje pitanje zašto onda nije tako često da slušamo i da nas slušaju?
(Photo by Polina Zimmerman on Pexels)
Oslušnite sebe
Razmislite sa kojim emocijama vam je teško da “sedite”, odakle ide vaša potreba da nekog gurnete u pravcu rešavanja problema i pre nego što je to drugoj osobi potrebno. Razmislite koliko slušate da biste odgovorili, a koliko da biste razumeli. Kao i to, da li više slušate reči ili pokušavate da otkrijete značenje. Proveravajte sa sagovornikom koliko ste razumeli ono što je podeljeno sa vama. Nastojite da otkrijete koliko sa dragom osobom koristite rečenice poput: “Mogu da čujem kako se osećaš….” ili “Mogu da razumem o čemu mi govoriš.”
Nije nam neophodno da budemo saslušani od svake osobe sa kojom stupimo u kontakt, nije nam potrebno da sve osobe oko nas vallidiraju naše emocije. Ali, setite se važnosti makar i jednog odnosa u kom možemo biti autentični i kao takvi prihvaćeni, setite se koliko je takav kontakt isceljujući.
Meni su klijenti par puta vratili: “Vidim kako me slušate”. Tako su i mene vratili na to da je iznad svake intervencije i “pravog pitanja” važno koliko smo tu i kako slušamo. Vratili su me na to da je u njima dublji trag ostavilo to što sam ih slušala nego što sam im rekla nešto na šta sam možda i ja bila ponosna u tom trenutku. Zaista sam uvidela da promena započinje da onom mestu na kom osetimo da nas neko sluša, da nas pušta da govorimo priče o svom životu i da je zajedno sa nama u njima.
Veliko je bogatstvo kada sa nama sedi naša draga osoba, čvrsto, nepokolobljivo, prisutno i u onim najtežim i uznemirujućim trenucima. U tom prostoru možemo biti ranjivi u miru.
Naslovna fotografija: Yankrukov from Pexels
0 komentara