loader image

Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP)

okt 16, 2022 | O životu | 0 Komentara

Pišu: Nataša Milinković i Aleksandra Stamenković, psiholozi

Zamislite da morate da operete ruke par puta zaredom samo da biste se osetili dovoljno „čistim“ da odete u krevet ili da treba da proverite desetak puta ringle na šporetu pre nego što poverujete da su zaista isključene. Zamislite da vas često preplavljuju neželjene  slike zbog kojih se preispitujete da li je sve u redu sa vama. Kakav bi osećaj bio biti bombardovan opsesivnim mislima i prinuđen na kompulzivne radnje paralelno sa pokušajima da svakodnevno funkcionišete  i nosite se sa svakodnevnim odgovornostima?

Možda znate kakav je ovo osećaj ili znate nekog ko to zna?

(Photo by Ba Tik on Pexels)

Šta je opsesivno-kompulzivni poremećaj?

Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP, OCD) karakterišu opsesivne (nametnute, neprijatne, ponavljajuće) misli i kompulzivno (ritualno) ponašanje, koji su praćeni visokim intenzitetom anksioznosti.

Milioni ljudi u svetu pate od ovog poremećaja.

OKP je četvrti po učestalosti javljanja među mentalnim poremećajima i javlja se kod svih starosnih grupa, ali najčešće kod mlađih.  Ljudi koji imaju problem sa OKP-om mogu imati simptome različitog stepena ozbiljnosti, ali mnogi nisu ni svesni da postoji ova dijagnoza ili da je lečenje dostupno. Stid koji osećaju povodom svojih simptoma može ih sprečiti da potraže pomoć i da otkriju šta se stvarno dešava.

(Photo by Liza Summer on pexels)

Šta su opsesivne misli?

Opsesivne misli se mogu javiti u obliku reči, slika ili impulsa. Njihova osnovna karakteristika je da se nameću svesti uprkos intenzivnom opiranju. Osoba ih doživljava kao veoma uznemirujuće i plaši se da ih podeli sa drugima. Takođe, prepoznaje ih kao preterane i besmislene, svesna je da su produkt njenog razmišljanja, a ne nametnute spolja.

Sadržaj opsesija je, uglavnom, neprijatan po osobu koja ih doživljava, a najčešće se odnosi na:

  • strahove od zaraze, kao što je infekcija nastala dodirivanjem prljave odeće ili površine (npr. „Klice sa kvake se mogu se preneti na predmete u kuhinji. Treba je odmah očistiti“; „Moram ponovo oprati tu košulju, jer je dodirnula gomilu prljavog veša“);
  • strahove od previda koji mogu biti potencijalno opasni (kao što je zaboravljanje da se isključi električni uređaj ili zaključaju ulazna vrata – „Da li sam ostavio/la peglu uključenu?“ „Da li sam ostavio/la kuću otključanu?” ili “Da li sam nekoga pregazio na putu?“).
  • preokupiranost pravilima, savršenstvom, redosledom (da sve stvari moraju biti složene po nekom redu – „Svi predmeti na stolu moraju biti u istoj ravni“, „Čaršavi ne smeju da imaju nabore“.);
  • strahove od nekontrolisanih i neprimerenih radnji, kao što su psovanje u javnosti, seksualno ili agresivno ponašanje ( „Šta ako podignem taj nož i posečem nekoga?“, „Šta ako gurnem nekog sa terase?“).

Kada intruzivna misao postaje opsesija?

Razlikujemo dve vrste „nametljivih” misli: intruzije (misli uljezi) i opsesije.

Intruzija je ugrožavajuća misao, jer otkriva nešto značajno o ličnosti i kosi se sa vrednosnim sistemom osobe. Svaka osoba ima intruzije i u periodima velikog stresa, umora, fizičke i emocionalne iscrpljenosti, njihova učestalost je veća. Tipične intruzije su vezane za ideju povređivanja drugih (majci koja drži bebu na terasu prolazi misao da će je baciti), seksualnog napastvovanja nemoćnih lica ili osoba sa kojima seks nije primeren (deca, roditelji, stara i nemoćna lica – npr. tinejdžeru se javljaju slike seksa sa majkom). Intruzije same po sebi nisu problem i znak su normalnog funkcionisanja mozga.

(Photo by cottonbro on pexels)

Međutim, intruzije prelaze u opsesije kada se pogrešno protumače i kada se upotrebljavaju disfunkcionalne strategije za kontrolu misli i anksioznosti koju te misli proizvode (neutralizacija, izbegavanje, supresija).

Šta su kompulzije?

Kompulzije ili zaštitna ponašanja, podrazumevaju pojavu ritualnih, ponavljajućih, stereotipnih radnji ili ponašanja. Osoba ih doživljava kao preterane i besmislene. Ipak, uprkos brojnih pokušajima, nije u stanju da im se odupre. Najčešća zaštitna ponašanja su:

  • motorički rituali: npr. čišćenje, proveravanje i ponavljanje radnji;
  • kognitivne radnje: neutralisanje „loših“ misli razmišljanjem o drugim stvarima (npr. molitve, čarobne reči ili „dobre“ misli);
  • izbegavanje situacija, ljudi ili objekata koji aktiviraju opsesivne misli;
  • traženje razuveravanja od porodice, lekara, prijatelja;
  • supresija (potiskivanje, suzdržavanje) misli.

Kompulzije se, uglavnom, javljaju kao posledica opsesivnih misli (npr. višesatno pranje ruku koje je povezano sa nametnutom idejom da su ruke prljave). Odnosno, nastaju iz pokušaja da se ove misli ignorišu ili da se neutrališu nekim drugim mislima i akcijama. Imaju za cilj prevenciju ili smanjenje anksioznosti i/ili sprečavanje nekog strašnog događaja ili situacije. Dovode do trenutnog, ali kratkotrajnog olakšanja. Osoba, upravo zbog toga, ima tendenciju da ih stalno ponavlja. Na primer, može ponavljati cikluse pranja ruku ili čišćenja dok se ne iscrpi. Može se vraćati nekoliko puta da proveri da li su vrata zaključana i da li su svetla ugašena.

(Photo by Andrea Piacquadio on pexels)

Većina osoba sa OKP-om ima motorne rituale, ali neke osobe mogu imati pretežno kognitivne rituale, sa malo ili nimalo motornih radnji – takozvana „čista opsesija“.

Najčešće opsesije i prateće kompulzije

Kod osoba koje imaju OKP, opsesije i kompulzije mogu biti usredsređene na određenu temu, koja je za osobu posebno značajna – zdravlje, bezbednost, moralnost, religioznost, partnerski odnos, seksualnost. U skladu sa tim, razlkujemo različite podtipove OKP-a. Među najučestalijima su:

  • strah od kontaminacije koji prati preterano pranje, čišćenje;
  • potreba za simetrijom, redom, pa je osoba sklona ispravljanju dok ne bude „kako treba“, uređivanju;
  • neželjene seksualne i/ili agresivne misli i slike. Osobe najčešće pribegavaju proveravanju, molitvi, radnjama za poništavanje, samorazuveravanju i traženju razuveravanja od drugih;
  • sumnje (da li je isključen šporet/pegla, da li su vrata zaključana). Da bi se oslobodila preplavljujuće anksioznosti, osoba proverava više puta, slika, pravi video zapise, ali čak i to kod nekih ne smanjuje anksioznost, pa u proveravanju provodi sate ii ma poteškoća da napusti kuću.
  • zabrinutost povodom bacanja nečeg vrednog te osoba ništa ne baca i sve sakuplja (stare novine, ambalažu i sl.). Ovakve osobe nazivamo horderima po engleskom izrazu hording, sakupljanje.

Svima se ponekad dešava da proverava da li su zaključana  vrata ili da li je isključena pegla. Međutim, kod osoba koje imaju OKP, opsesije i kompulzije oduzimaju mnogo vremena (nekada i veći deo dana) i značajno remete funkcionisanje u svim značajnim oblastima života (socijalno, profesionalno funkcionisanje).

(Photo by MART PRODUCTION on Pexels)

Ključne pretpostavke kod OKP-a

Kod ljudi sa ovim poremećajem prisutan je specifičan način razmišljanja, koji je odgovoran kako za nastanak, tako i za održavanje poremećaja. To su:

  • fuzija misli i akcija: ideja da „loše“ misli mogu dovesti do „loših“ posledica (npr. „Ako pomislim da će neko biti povređen, to može uticati da se to stvarno desi“, „Ako se ne oblačim određenim redom, roditelji će umreti, i ja ću biti kriva za to“); ili da su „loše“ misli jednako moralno loše, kao i izvršavanje loših radnji;
  • preterana odgovornost: pretpostavka da osoba ima moć i obavezu da spreči da se dese loše stvari;
  • uverenja o mogućnosti kontrole nad mislima: npr. uverenje da bi osoba trebalo da bude sposobna da kontroliše „loše“ misli;
  • perfekcionizam: pretpostavka da je efikasno ili prihvatljivo samo ono što je najbolje;
  • precenjivanje opasnosti: koja je često povezana sa neizvesnošću;
  • nepodnošenje neizvesnosti: uverenje da stvari mogu i moraju biti izvesne (npr. „Trebalo bi da budem sposoban da sa sigurnošću znam da li je neko ponašanje bezbedno.“).

Kada se OKP najčešće javlja i kakav tok ima?

Opsesivno-kompulzivni poremećaj najčešće se javlja u adolescentnom periodu, obično nakon nekih stresnih događaja.

Obično počinje pojavom opsesivnih simptoma-misli (npr. stalno ponavljajuća ideja da su ruke zaprljane) kojih osoba ne može da se oslobodi. Ti opsesivni simptomi onda uslovljavaju pojavu anksioznosti, koju osoba pokušava da umanji kompulzivnim ponašanjem (npr. dugotrajnim pranjem ruku). U početku to pomaže i dovodi do rasterećenja. Međutim, kako vreme prolazi, prvobitne kompulzije postaju nedovoljne da se anksioznost umanji, pa se one dalje komplikuju (npr. pranje ruku se produžava, koriste se sredstva za dezinfekciju, nose se rukavice i ništa se ne dodiruje rukama). Osoba postaje satima angažovana u svojim kompulzijama, onemogućeno je njeno svakodnevno funkcionisanje, a svako uverevanje da su njeno razmišljanje i ponašanje preterani je bez uspeha. Vremenom poremećaj dobija hroničan tok, i uz povremene fluktuacije, može da traje godinama ukoliko se ne leči.

(Photo by Mikhail Nilov on Pexels)

Tretman opsesivno-kompulzivnog poremećaja

U tretmanu OKP-a, primenjuje se psihoterapija i lekovi, najčešće oba u isto vreme. Kognitivno – bihejvioralna terapija se, do sada, pokazala kao najefikasnija za osobe koje imaju OKP.

Na psihoterapiji, klijenti se uče da se izlažu svojim strahovima. Cilj tretmana je da se osoba izloži situaciji koje se plaši, a da ne koristi svoja uobičajena zaštitna ponašanja.

Na primer, osoba koja se plaši kontaminacije i preterano brine oko nečistoće u kući, izlaže se nečemu što je „zaraženo“ – dodiruje pod kupatila bez pranja ruku. Ili, osoba koja stalno proverava da li je isključila šporet mora napustiti kuću bez da proveri bilo koji uređaj. Tokom izlaganja, klijent se uči da njegove opsesivne brige nisu opravdane i da može da toleriše anksioznost koja se javlja, bez primene kompulzivnih ponašanja koja samo kratkotrajno ublaže osećaj nelagode. Izlaganje je postepeno, po hijerarhijskoj listi osobe (od najmanje opasne situacije, do najopasnije), dok osoba uči da toleriše neizvesnost, frustraciju i anksioznost.

(Photo by Ketut Subiyanto on pexels)

Evo kako opisuje svoje iskustvo klijentkinja koja je bila na ovom tretmanu: „U početku mi se činilo zastrašujućim, kao da se bacam u vodu, a ne znam da plivam. Suočavanje sa mojim manjim strahovima mi se činilo kao da sam se našla u bazenu, suočavajući se sa većim strahovima. Imala sam osećaj kao da sam u dubokom delu bazena, pa potom u jezeru. Kada sam stigla do okeana, najvećih strahova na mojoj listi, osećala sam se kao da sam se vratila u bazen, da sam ojačala. Naučila sam da sam sve vreme mogla da plivam, mogla sam da budem anksiozna, da bi na kraju ta anksioznost nestala.”

Reference:

  1. American Psychiatric Association (2013). Diagnostic and statistical manual of mental disorders (5th Ed.). Washington, DC: Author.
  2. Jašović Gašić, M. i Lečić Toševski, D. (2010). Psihijatrija: Udžbenik za studente medicine. Beograd: Medicinski fakultet u Beogradu.
  3. Vukosavljević-Gvozden, T. Uvod u kognitivno-bihejvioralnu terapiju (zbirka prevedenih tekstova iz KBT-a)
  4. Marić, Z. (2012). OCD. PPT
  5. Vlahović, M. (2012). Opsesije: procena i tretman iz ugla KBT-a. PPT
  6. https://www.centerforanxietydisorders.com/treatment-programs/obsessive-compulsive-disorder/hocd/
  7. https://www.psychologytoday.com/us/blog/compassion-matters/201810/what-we-need-know-about-ocd
  8. Photo by Ketut Subiyanto on pexels (naslovna fotografija)

Autor: Nataša Milinković

Psiholog i edukant REBT psihoterapije

0 komentara

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezani članci

Poremećaj čeprkanja kože

Poremećaj čeprkanja kože

Mnogi ljudi kada su napeti ili pod stresom nesvesno grickaju nokte, grizu usne ili čeprkaju po koži. Kod većine ljudi razmere toga nisu klinički značajne, prolaze kada osoba osvesti svoje ponašanje...