loader image

Kako preživeti u disfunkcionalnoj porodici

jun 4, 2024 | O životu | 0 Komentara

Pišu: Valentina Kolevski, porodični savetnik i Katarina Višić, psihoterapeut

Porodica je univerzalna ljudska zajednica, poznata i prisutna u svim kulturama i vremenima.

Porodica je osnovna jedinica društva, sastavljena od ljudi koji su povezani krvnim srodstvom, brakom ili usvajanjem i koji žive u istom domaćinstvu. U različitim kulturama, oblici porodice i njeni ciljevi mogu se razlikovati. Osnovna funkcija porodice je da pruža emocionalnu podršku, sigurnost i osećaj pripadnosti njenim članovima. Osim osnovne funkcije, porodica je takođe važna za prenošenje vrednosti, tradicija i obrazaca ponašanja s generacije na generaciju.

Osim biološke porodice, ljudi mogu formirati i porodice izbora, kao što su prijateljske porodice ili zajednice zasnovane na zajedničkim interesima i vrednostima.

(Photo by That guy craig 000 on Pexels)

Ono što izdvaja porodicu od drugih društvenih grupa je to da ona najviše poštuje potrebe svojih članova, dok druge grupe više daju prednost grupnom interesu.

Kada porodica ne ispunjava svoje osnovne funkcije, već postaje izvor nesigurnosti, straha, zlostavljanja, porodica od sigurnog mesta postaje izvor patnje i trpnje za svoje članove. Takvu porodicu nazivamo disfunkcionalnom.

Funkcionalna vs. disfunkcionalna porodica

 Kada u okviru porodice uglavnom sve dobro funkcioniše, svakom članu je dopušteno da živi i odvojenim životom i životom koji je zajednički celoj porodici. Tu se promene očekuju i podstiču, a ne smatraju se pretnjom. Kada se desi da se usled nekih različitosti jave nesuglasice, ta se situacija ili kriza smatra prilikom za razvoj. Članovi porodice komuniciraju otvoreno, spontano i slobodno, prihvataju drugačije mišljenje i drugačije emotivne odgovore na aktuelna dešavanja. Atmosfera u porodici je protkana brigom, nežnošću, razumevanjem i humorom. Takvi porodični obrasci omogućavaju dostizanje porodičnih ciljeva koje je porodica sebi postavila i čine je funkcionalnom.

 Nasuprot tome su porodični obrasci kojima se ne ispunjavaju ciljevi i zadaci porodice u celini ili njenih članova, usled čega dolazi do pojave nezadovoljstva, neadekvatnog reagovanja i simptoma, i to čini porodicu disfunkcionalnom.

(Photo by Ksenia Chernaya on Pexels)

Šta je disfunkcionalna porodica?

 U toku životnog ciklusa jedne porodice promene su neminovne, a njihov neizostavni pratilac su krize. Ako je porodica disfunkcionalna ona neće biti u stanju da se u dovoljnoj meri prilagodi novonastalim uslovima života, niti će to moći bez većih posledica. U takvim porodicama komunikacija je zatvorena, članovi nisu u stanju da postignu nezavisnost, ali ni istinsku bliskost. Pravila su kruta, ima ih mnogo, neprikladna su za određene situacije i najčešće služe da pokriju nelagodu zbog različitosti. Roditelji u upravljanju porodicom koriste strah, kažnjavanje, nadmoć ili izazivaju krivicu.

 U disfunkcionalnim porodicama odnosi između članova su potcenjivački i napadački uz često proglašavanje jednog člana „crnom ovcom“. Komunikacija je nejasna, konfuzna i kontradiktorna. Poruke se ne slušaju ili ne prihvataju, mogu biti u stalnoj suprotnosti jedna sa drugom ili se koriste „duple poruke“. Cinizam, neprijateljstvo i osuđivanje su česti.

 U takvim porodicama se razvijaju ličnosti koje imaju poteškoća u odvajanju sebe od drugih ljudi i skloni su spajanju sa dominantnim emocionalnim obrascem koji vlada u porodici. Takvi ljudi imaju nizak nivo nezavisnosti, reaguju emocionalno bez prethodne racionalne obrade informacija i ne mogu zauzeti jasan stav po određenim pitanjima. Teško da mogu da biraju hoće li ih u odlukama voditi emocije ili misli. Smanjuje se sposobnost svakog člana porodice da preuzme odgovornost za sebe i da je manje osetljiv na odvajanje i odbijanje, kao i smanjenje stabilnosti pred stresom.

(Photo by Kindelmedia from Pexels)

Kako se ličnost i porodica uvek nalaze u interakciji, što bi značilo da jedno drugo uslovljava, tako  se i neki individualni poremećaji moraju sagledati, između ostalog i kroz funkcionalnost porodice. Disfunkcionalna porodica može dovesti do poremećaja ponašanja ili psihičkog problema kod deteta. Smatra se da je nastanak tog problema često u funkciji održavanja ili regulisanja nefunkcionalnog porodičnog sistema. Primer za to je udruživanje roditelja i prestanak međusobnih konflikata kada se kod deteta pojave simptomi bolesti ili poremećaja.

Ono što ohrabruje je da kada su mnogi od simptoma prepoznati kao mehanizmi preživljavanja u nepovoljnim porodičnim okolnostima, tada je prepoznata i mogućnost tretmana i terapijskog delovanja usmerena u pravcu korigovanja tih porodičnih okolnosti i reakcija članova porodice na njih.

(Photo by Mikhail Nilov from Pexels)

Kako preživeti u disfunkcionalnoj porodici

Američki psihoanalitičar Gerald Schoenewolf ovako opisuje disfunkcionalnu porodicu:

“Sve disfunkcionalne porodice liče jedna na drugu.

Sve disfunkcionalne porodice imaju mentalno poremećene roditelje. Jedan od njih je “vodeći mentalno poremećeni roditelj”, a drugi je onaj koji “omogućava ovom prvom da bude poremećen”. Ponekad, mogu biti dva roditelja koji dele poremećaj.

Ovakvi roditelji zatim osmišljavaju uloge koje će svako dete ponaosob igrati u porodici. Jedno od dece, obično najstarije, igra ulogu znalca (onog koji je intelektualno nadmoćniji, mudriji). Drugi igraju različite uloge koje imaju zajednički imenitelj: svi imaju prihvaćeno mesto u porodici. Konačnu ulogu ima onaj koji je obeležen kao žrtveno jagnje, na kome se istresa većina porodičnog besa i na njega se ne gleda kao na istinskog člana porodice, već kao na otpadnika.

“Prihvaćenim” članovima porodice (u ovom slučaju deci), dozvoljeno je da tretiraju žrtveno jagnje kako žele. Žrtve su demonizovane od strane roditelja i stoga okarakterisane kao deca koja zaslužuju bilo kakav tretman. Ostaloj deci je drago što u porodici postoji neko u čijem društvu mogu da se osećaju superiornim i na koga mogu da prenesu bes kojim su ih  roditelji nesvesno zarazili. Niko iz disfunkcionalne porodice ne izlazi neoštećen, ali točak se zaustavlja kod deteta koje je žrtveno jagnje, tako da je on/ona najoštećeniji.

Teško je preživeti u disfunkcionalnoj porodici, jer ovi roditelji instruiraju decu da gledaju na njih kao na dobre roditelje, i oni obično nauče najstariju decu da ih hvale i da budu na njihovoj strani ukoliko je jedno ili više dece ljuto na njih ili ih kritikuje. Svaka uloga, svakog člana porodice se uči ponavljanjem, tako da su, dok dostignu zrelost, njegove ili njene navike, ponašanje, i osećanja toliko dobro uvežbana da izgledaju normalna. Tako da deluje potpuno normalno da starije dete kinji, šutira, vređa žrtveno jagnje i generalno ga tretira kao inferiorno.

(Photo by Vika Glitter from Pexels)

Iznova i iznova, detetu se govori ko je i u šta treba da veruje. Nakon određenog vremena, on ili ona veruje da je zapravo osoba koju su mu dodelili, i više se i ne trudi da pronađe pravog sebe.

Najveća verovatnoća je da će baš onaj koji je žrtveno jagnje uspeti da izađe iz začaranog kruga, jer je njegova ili njena uloga najnezahvalnija. Međutim, upozorava britanski psihijatar R.D. Leng, „Ako bilo ko u porodici počne da shvata da on predstavlja samo sredstvo (manipulacije), veoma će mudro i pažljivo gledati sa kime će podeliti ovu informaciju.“

Ako žrtveno jagnje, na primer, na glas uzvikne bilo kom članu porodice, pogotovo roditeljima:“ Ovo je ludost! Ova porodica je poludela!“ – biće surovo kažnjen(a). Niko, nikada ne sme da sumnja u porodični mit.

Iz ovog razloga porodice se često osećaju ugroženim, kada jedan od članova krene na terapiju. Plaše se da će se mit o porodici, koji se uvežbavao godinama, porušiti kao niz domina, jedna za drugom. Strah je neosnovan. Čak i kada se ti koji su žrtvena jagnjad ili drugi članovi porodice koji su imali manje značajne uloge u porodici – probude i počnu da opisuju događaje baš onakvima kakvi su zaista bili, tretiraju ih kao da su poludeli i ponekad ih čak i hospitalizuju kako bi ih „smirili“ i kako bi ih „dozvali pameti“ (a to je nazad u ulogu lojalnog člana porodičnog mita).

(Photo by Rdne from Pexels)

Zaista, buđenje i individualizacija (odvajanje) od ovako disfunkcionalnih porodica je mukotrpan i težak posao. Da bi pronašli smisao i sopstveni zdrav rezon  posle dugogodišnjeg ispiranja mozga i hipnoze, osoba prvo treba da ima pomoć – ili od strane prijatelja koji su takođe bili deo te priče, ili od profesionalca koji može da vam sačuva um dok vi nemilice izbacujete iz sebe sećanja na porodično nasilje.

Onima koji su imali ulogu žrtvenog jagnjeta slomljen je ego i jako im je teško da razmišljaju pozitivno o sebi ili da veruju svojim doživljajima.

Porodica i njeni preostali članovi (većina porodice) sramotiće, ponižavaće, omalovažavaće i kažnjavati onog ili one koji su izašli iz njihovog kruga ili će učiniti da se osećaju kao izdajnici. Pokušaće sve da do razdora ne dođe, jer to ugrožava „svetost“ porodice i identitet ostalih članova.

(Photo by fauxels from Pexels)

Disfunkcionalnost porodice nikada neće prestati da postoji i porodica nikada neće ostaviti na miru one koji se „probude“. Na kraju, iz tog razloga, oni koji su se probudili često će morati potpuno da se odvoje iz disfunkcionalne porodice, pa čak i tada, oni će na sve načine pokušati da spreče odlazak, ili ga, s druge strane,  čak i iniciraju. Često će biti grubi i nasilni prema onima koji odu, tako da bi ostatak te porodice mislio da je primarno njihova ideja bila da „oteraju izdajnika“.

Tako da, oni koji konačno uspeju da odu, obično moraju godinama kroz psihoterapiju ili na druge načine da grade svoj ego. Oni će morati da nauče da veruju u prave sebe, suprotno onome u šta su ih drugi ubedili da veruju da jesu. Biće im potrebne godine vežbanja.

I na kraju, oni članovi koji su se probudili, moraće da uzvrate. Najbolji način da to urade je da više ne reaguju na ruganja, omalovažavanja, snishodljivost i demonizaciju od strane disfunkcionalne porodice. Najbolja osveta je, kako kažu, živeti dobro. 

Oni koji su se otrgli, na kraju razumeju i ignorišu disfunkcionalnu porodicu, čak i ako im član te porodice padne pred noge, lažira srčani udar, uzvikujući: „Ubijaš me!“ Tek tada (možda) mogu naći svoj mir.

 Žrtveno jagnje može da nauči kako da prestane da igra tu ulogu u svom odraslom životu, ali neće biti lako.  Svaka nova situacija u njegovom ili njenom životu aktiviraće model žrtve koji je uslovljen u njima od detinjstva. Trebaće godine vežbanja, ali na kraju, oni mogu da oktriju ko su zaista, i počnu da žive život koji odražava njihove sopstvene težnje, a ne frustracije njihovih roditelja.

Izvori:

  1. Leng, R.D. (1969), Politika porodice. Harmondsvort.
  2. Goldner-Vukov, M. (1988.). Porodica u krizi. Beograd – Zagreb: Medicinska knjiga.
  3. Mladenović, M. (1969.). Uvod u sociologiji porodice. Beograd: IP „Rad“
  4. Cory, G. (2004.). Teorija i praksa psihološkog savetovanja i psihoterapije. Zagreb: „Naklada Slap“.
  5. Naslovna fotografija: Vlada Karpovich from Pexels

Autor: Katarina Višić

Psihoterapeut

0 komentara

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezani članci

Kako se rešiti loših navika

Kako se rešiti loših navika

Izgleda kao da svi ljudi u mom okruženju (i ja među njima) imaju izgrađenu neku naviku koju smatraju „lošom“, i koju žele da prekinu. Da li je tako i među Vama bliskim ljudima? Takve navike su...