loader image

Kako preživeti gubitak voljene osobe – uloga porodice

dec 3, 2020 | O životu | 0 Komentara

Porodica i gubitak

Gubitak značajne osobe, pored toga što rezultira ličnim iskustvom bola, utiče i na odnose sa drugim ljudima, na percepciju porodice i na naš celokupni pogled na svet. Kada se desi neki gubitak, svaka osoba se nalazi pred određenim zadacima koje je potrebno da uspešno prevaziđe kako bi nastavila sa životom na zdrav način.

Bolbi je proces žalovanja i suočavanja sa gubitkom podelio na 4 faze:

  1. Šok i utrnulost – Često se može primetiti da osoba nakon gubitka ostaje „zaleđena“, „isključena“ i bez jasnih emocija. Ovu fazu karakteriše stanje šoka i neprihvatanja da se gubitak dogodio. Utrnulost može trajati kraće ili duže kod različitih osoba. Povremeno se mogu javiti jake emocije, ali i dalje ne postoji potpuna svesnost o tome šta se desilo i kontakt sa tužnim događajem.
  2. Čežnja i traganje – Ovu fazu karakteriše bolno stanje u kojem osoba pokušava da se vrati na ono što je izgubljeno, na stanje kakvo je bilo pre gubitka. Različite emocije od ljutnje do razočarenja polako dolaze na red.
  3. Dezorganizacija i očaj – Gubitak se postepeno prihvata i osoba postaje svesna posledica gubitka. Uviđa se da nije moguće vratiti se na staro. U fazi prihvatanja dolazi do potištenosti i bezvoljnosti.
  4. Reorganizacija i oporavak – Nakon prihvatanja da se gubitak dogodio, osoba uviđa da se život nastavlja. U fazi oporavka, dolazi do reorganizacije načina funkcionisanja i postavljanja novih ciljeva. Osoba je pred zadatkom prihvatanja novih uloga i nastavljanja funkcionisanja po nekim, možda, drugačijim vrednostima.

Pred osobom se u ovim fazama nalaze zadaci čije uspešno rešavanje će joj omogućiti da na zdrav način prođe kroz proces žalovanja, da očuva svoje mentalno zdravlje i nastavi sa ostvarivanjem svojih životnih ciljeva. Ne postoji tačno određeno trajanje jedne faze i potrebno vreme za oporavak.

 

Žalovanje u porodici

Ono što u velikoj meri utiče na lično iskustvo bola pojedinca, jeste porodica. Kada se desi gubitak nekog člana porodice, individualni odgovor na gubitak se čvrsto prepliće sa odgovorom ostalih članova. Odgovor porodice na gubitak može olakšati proces oporavka svakog člana, ali ga može i u velikoj meri usporiti. Porodica tada zapravo deluje kao jedinka.

Smrt člana porodice u velikoj meri pogađa njen prethodni način funkcionisanja, navike i ustaljene obrasce. Menjaju se uloge članova, njihova komunikacija, međusobni odnosi, porodični identitet, svrha porodice. Zato je veoma važno razumeti na koji način je gubitak uticao na svakog člana, ali i na celu porodicu. Takvo uviđanje predstavlja put zdravijeg i bržeg individualnog i porodičnog oporavka.

Uobičajeno je da se u periodu nakon gubitka aktiviraju mehanizmi kojima smo i ranije bili skloni. Ukoliko je u porodici postojala distanca između njenih članova u pogledu otvorenog deljenja emotivnih stanja, strahova i razmišljanja, takvi mehanizmi će se u ovako stresnoj situaciji još više intenzivirati. Tada prvi i glavni zadatak porodice postaje da se održi stabilnost, da se što pre nastavi sa uobičajenim funkcionisanjem, dok emocije ostaju u senci.

Kod svih članova porodice prethodno navedene faze žalovanja različito traju, i to bi trebalo uvažiti. Svako ima svoj način suočavanja sa gubitkom, ali su svi pred istim zadatkom/zadacima.

 

„Teške emocije“ i deca

Kada je reč o stresnim događajima, posebna pažnja se posvećuje pitanju – Kako dete suočiti sa gubitkom i pomoći mu da prebrodi težak period?

Često se dešava da članovi porodice, iz želje da zaštite druge članove, izbegavaju svaku priču o gubitku i bolu koji on izaziva. Tema gubitka postaje poput „slona u sobi“ kog niko ne primećuje. Otvoreno izražavanje bola vremenom kao da postaje „nedozvoljeno“. Svaki pomen događaja koji je zadesio porodicu predstavlja opasnost za erupciju jakih, teških emocija i strahova.

Dete koje se vidi kao slabo, osetljivo, „još uvek malo da bi razumelo“, neretko najviše pati kada dođe do gubitka. Upravo zato što odrasli članovi porodice procenjuju da neće moći da podnese težinu tog tereta, trude se da dete vraćaju u uobičajenu svakodnevnicu i nepromenjen način funkcionisanja. U radu sa decom, često se može čuti kako im je gubitak saopšten rečenicom: „Nastavi da spavaš, danas nećeš ići u školu.“ I nakon toga, kao da se više nije ukazivala mogućnost za otvoren razgovor i otvaranje prostora da se gubitak obradi, a promena prihvati.

Pokazivanje tuge pred decom je višestruko korisno. Ispoljavanjem emocija koje nisu prijatne, odrasli pružaju deci model ponašanja u teškim situacijama i u suočavanju sa stresom. Na taj način deca uče da su gubici i tuga sastavni deo života, i da neće biti odbačeni ukoliko se osećaju tužno. Najvažnije od svega, otvoreni razgovori sa decom, u skladu sa njihovim uzrastom i razvojnim mogućnostima, šalju detetu poruku – da je sposobno da prebrodi i podnese jedan bolan i težak proces.

 

Koliko žalovanje traje?

Ne postoji univerzalan odgovor. Potrebno vreme se razlikuje u zavisnosti od različitih osoba, kao i od različitih kultura. Ono što je univerzalno, jeste da sposobnost članova porodice da slušaju jedni druge i otvoreno razgovaraju o ličnom iskustvu bola i sopstvenom gubitku predstavlja ključni faktor koji može olakšati proces žalovanja. Iako deluje da ovakvi razgovori mogu pokrenuti lavinu neprijatnih emocija i osećaj gubljenja kontrole, razgovori o bolnom doživljaju gubitka zapravo ujedinjuju porodicu.

Razvijanje svesnosti i razumevanja kako gubitak utiče na svakog člana ponaosob, može predstavljati najveću podršku u ovom procesu. Otvorena komunikacija i deljenje utiče na razvijanje kapaciteta za nošenje sa stresom i čini porodicu pripremljenijom za buduće krize koje će se neizbežno dešavati.

Therese Rando je izdvojio faktore koji mogu uticati na suočavanje sa gubitkom:

  1. Jedinstvena priroda i značenje gubitka
  2. Individualni kvalitet relacije sa umrlim
  3. Uloga koju je umrli imao u porodičnom i socijalnom sistemu
  4. Količina nezavršenih poslova između umrlog i živih članova
  5. Individualna percepcija o tome koliko je umrlom život bio ispunjen
  6. Priroda smrti
  7. Dobra umrlog
  8. Individualni doživljaj da se smrt mogla sprečiti
  9. Individualni socijalni sistem podrške, prihvatanje i pomoć članova
  10.  …

 

Neki gubici su vidljiviji, a neki…

Najčešća asocijacija na gubitak jeste smrt neke osobe. Ipak, u životu svake osobe su prisutni i drugi gubici. Možemo govoriti o gubitku zdravlja, posla, prijateljstva, imovine, prekid bliskog odnosa, pobačaj… Prelazak iz jednog životnog stadijuma u drugi predstavlja gubitak određene uloge koju smo prethodno imali. Invaliditet se takođe na određen način razume kao gubitak. Osoba se oprašta od određenih svojih nada i očekivanja.

Neka deca se suočavaju sa gubitkom u ranom detinjstvu kada izgube kućnog ljubimca. Ponekad se prvi gubici dešavaju u adolescenciji, kroz proživljavanje prvih raskida i usamljenosti. Važno je da odrasli ne minimiziraju značaj ovih gubitaka za decu i adolescente.

Neki gubici su manje vidljivi, ali je za sve njih potrebno je da pojedinac prođe kroz određene faze, od šoka i utrnulosti do reorganizacije života i oporavka. Gubitak je potrebno „obraditi“, jer duža „zaleđenost“ može imati negativne posledice na fizičko i mentalno zdravlje. Ipak, važno je znati i da proces žalovanja nije lineran. Oporavak ne podrazumeva stavljanje tačke na gubitak. Uobičajeno je da se i nakon oporavka osobe, u različitim okolnostima, jave sećanja i slike koje izazivaju tugu i setu.

U procesu suočavanja sa gubitkom, osoba upoznaje sebe, uviđa svoje snage za koje prethodno nije bila svesna da ih ima. Iako veoma težak i bolan proces, žalovanje pruža mogućnost da osoba uči o sebi. Najlekovitije jeste ispoljiti svoju ranjivost, podeliti emocije, strahove i brojna pitanja koja se pokreću, o kakvom god gubitku da je reč, u društvu sigurnih osoba.

 

Literatura:

Michael Lomardo, D. Min. Porodice i tuga.

Autor: Jelena Janjić

Pedagog i sistemski porodični psihoterapeut

0 komentara

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezani članci

Poremećaj čeprkanja kože

Poremećaj čeprkanja kože

Mnogi ljudi kada su napeti ili pod stresom nesvesno grickaju nokte, grizu usne ili čeprkaju po koži. Kod većine ljudi razmere toga nisu klinički značajne, prolaze kada osoba osvesti svoje ponašanje...