loader image

Granični poremećaj ličnosti

jul 14, 2021 | O životu | 0 Komentara

Svi poremećaji ličnosti su trajni obrasci unutrašnjeg iskustva (načina razmišljanja i emocionalnog reagovanja) i ponašanja koji značajno odstupaju od očekivanja kulture pojedinca. Poremećaji ličnosti u globalu dovode do uznemirenosti i otežanog funkcionisanja i kod osobe koja ima poremećaj i kod onih koje su sa njom u interakciji.

Postoji nekoliko tipova poremećaja ličnosti, a mi ćemo se u ovom članku baviti graničnim poremećajem ličnosti. Ukratko, možemo reći da osobe koje boluju od graničnog poremećaja ličnosti iznenađuju sebi bliske ljude svojim naglim i neočekivanim promenama raspoloženja i nepredvidivim postupcima. Njihova osećanja su intenzivnija, teško ih kontrolišu, a i u ponašanju mogu ići iz krajnosti u krajnost. Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti svoju disfukcionalnost i nestabilnost ispoljavaju u nekoliko oblasti, a sve one, šire posmatrano, se mogu svrstati u četiri: afekat, impulsivnost, kognicija i interpersonalni odnosi. Svaka od njih ima svoje karakteristike koje u kombinaciji predstavljaju specifičnu kliničku sliku ovog poremećaja.

Zašto nastaje granični poremećaj ličnosti?

Granični poremećaj ličnosti nastaje u interakciji genetskih, bioloških i organskih faktora (konstitucionalni faktori) i psihosocijalnih faktora (porodica, sredina u kojoj osoba odrasta). Brojna istraživanja pokazuju da osobe sa poremećajima ličnosti imaju visoku učestalost ranih nepovoljnih životnih okolnosti, kao što su zlostavljanje (posebno seksualno), zanemarivanje, neadekvatno roditeljstvo, gubitak roditelja i sl.

Šta je granični poremećaj ličnosti?

Prema definiciji Dijagnostičkog i statističkog priručnika (DSM) Američke psihijatrijske asocijacije,  granični poremećaj ličnosti je dominantan obrazac nestabilnosti međuljudskih odnosa, predstava o sebi i osećanja (raspoloženja) i izražene impulsivnosti, prisutan već u ranom detinjstvu, i u različitim kontekstima, a koji uključuje 5 ili više od ovih ponašanja:

  1. panični pokušaji izbegavanja stvarnog ili umišljenog napuštanja,
  2. obrazac nestabilnih i burnih međuljudskih odnosa, koje karakteriše naizmenična krajnja idealizacija ili omalovažavanje,
  3. smetnje u oblikovanju identiteta: izrazito ili stalno nestabilna slika ili predstava o sebi,
  4. impulsivnost u barem dva područja koja su potencijalno štetna po osobu (npr. trošenje novca, seks, droga, krađa, neoprezna vožnja, prejedanje),
  5. suicidalno ponašanje ili pretnje suicidom ili samoozleđivanje,
  6. nestabilna osećanja izazvana naglim promenama raspoloženja (npr. burni napadi depresije, besa, očaja, razdražljivosti i anksioznosti koji obično traju nekoliko sati i vrlo retko više od nekoliko dana),
  7. hronični osećaj praznine,
  8. neprimereno snažna ljutnja ili teškoće u kotrolisanju ljutnje (npr. česte burne reakcije, stalna ljutnja, stalni fizički sukobi)
  9. prolazne, i sa stresom povezane, paranoidne ideje ili ozbiljni simptomi disocijacije.

Kako se manifestuje granični poremećaj ličnosti?

  1. Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti osećaju intenzivan strah pri pomisli na samoću. Kod njih i najmanja sitnica moze izazvati strah od napuštenosti, koji može voditi različitim reakcijama, od ekstremne ljutnje, do preklinjanja da osoba ostane. Ponekad će vam osoba sa graničnim poremećajem otvoreno reći da se boji napuštanja, ali vrlo često će zapravo taj strah izražavati na druge načine, pre svega besom.
  2. Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti preterano se oslanjaju na druge kako bi im obezbedili ono što ne mogu sami sebi dati, kao što je osećanje samopoštovanja, potvrde i osećanje identiteta. Pre svega tragaju za nekim ko će imati ulogu negovatelja, čija će ljubav i toplina popuniti osećanje praznine koje imaju. Njihovo samopoštovanje je izrazito nisko, tako da ne mogu razumeti zasto bi neko hteo da bude sa njima. Vrlo su oprezne i stalno traže znakove koji bi mogli upućivati na to da ih voljena osoba zapravo ne voli ili da će je ostaviti. Ukoliko se ti strahovi potvrde, mogu se razbesneti, optuživati, plakati, planirati osvetu, povrediti sebe, prevariti partnera ili učiniti nešto drugo štetno.
  3. Osobe sa ovim poremećajem očajnicki žele bliskost, ali ponašanja kojim je pokušavaju zadobiti odbijaju ljude. One vas mogu istovremeno držati na distanci i ne puštati od sebe. Ova protivrečna ponašanja proističu iz dva glavna i protivrečna straha: straha od napuštanja i straha da će se stopiti sa drugima ili će ih drugi kontrolisati.

Kao deca svi doživljavamo strah od napuštanja i imamo potrebu da neko brine o nama, a malo dete bez te brige ne može ni preživeti. Tokom odrastanja potreba za zavisnošću se uravnotežuje sa potrebom za nezavisnošću. Vremenom potreba za nezavisnošću postaje sve dominantnija, a u tinejdžerskim godinama naročito. U idealnom slučaju odraslo doba treba da donese nezavisnost, gde strah od napuštanja i bliskosti ne dominira.

Međutim osobe sa graničnim poremećajem ličnosti se svaki dan bore sa problemima sjedinjavanja i napuštanja. Rastrzani su između potrebe da se sa nekim spoje u jedno i želje za nezavisnošću. Njihovi postupci mogu vas zbunjivati, jer u jednom trenutku žele bliskost, a u drugom vas teraju od sebe. Kada im se ljudi previše približe, mogu se osećati zarobljeno i plašiti se gubitka kontrole. Obzirom da ne znaju kako odrediti zdrave granice intimnost ih plaši i čini ranjivim. U pogledu partnerskih odnosa skloni su brzom upuštanju u veze na osnovu idealizovanih maštanja o drugoj osobi ili o vezi kakvu bi želeli. Paradoksalnost njihove pozicije možemo ilustrovati kroz misao: “Biću srećan samo kada pronađem nesebičnu savršenu osobu koja će me voleti i brinuti se o meni bez obzira na sve. Ali ako me takva osoba voli nešto nije u redu sa njom”.

  1. Osećanje srama može dominirati u njihovom doživljaju sebe, gde sebe vide kao manjkave i nedovoljne. Moguće je da se plaše da ćete otkriti kakvi su zaista, ako im se previše približite, i da ćete ih zbog toga ostaviti. Zbog toga straha mogu početi da se udaljavaju, izazivajući svađe ili reagujući dramatično. Međutim, udaljenost izaziva osećanje usamljenosti, pojačava doživljaj praznine i jača strah od napuštanja. Zbog toga se panično opet zbližavaju i tako u krug.
  2. Osobe sa ovim poremećajem često misle da kada izgube nekoga do koga im je stalo više neće postojati, zbog vrlo nepostojanog osećaja ličnog identiteta. Što je stepen bliskosti u odnosu veći, veća je i ozbiljnost problema napuštanja i bliskosti, što dovodi i do burnijih reakcija. Nejasan doživljaj sebe, odnosno nestalan identitet osoba sa graničnim poremećajem ogleda se u zastrašujućem osećaju da ne znaju ko su. One ne doživljavaju sebe dosledno u različitim vremenima, okruženjima i sa različitim ljudima, odnosno nemaju kontinuitet doživljaja sebe. Umesto toga imaju protivrečne predstave o sebi koje ne mogu pomiriti, često govore da se osećaju prazno iznutra, ništavno, da su različita osoba u zavinosti od toga sa kime su.
  3. Osobe sa ovim poremećajem imaju problem sa postavljanjem granica, i svojim i tuđim.

“Odrastao sam misleći da savršene intimne veze nemaju granice, granice su samo razdvajale ljude, granice su značile da moram biti sam, odvojen, imati svoj identitet. Nisam smatrao da sam dovoljno dobar da imam odvojen identitet. Trebalo mi je ili potpuna isprepletanost ili potpuna odvojenost (iz knjige “Prestanite hodati po ljuskama jajeta).”

Zašto su granice važne? Lične granice govore vam gde vi prestajete i gde drugi počinju. One određuju ko ste, u šta verujete, kako se odnosite prema drugima i kako im dopuštate da se odnose prema vama. Određivati granice znači učiti kako se brinuti za sebe, bez obzira sta se događa, gde smo i sa kim smo. Granice se temelje na našim uverenjima o tome šta zaslužujemo ili ne zaslužujemo, i proizilaze iz dubljeg osećanja naših prava – posebno prava da budemo ono što jesmo. Lične granice ne znače kontrolisanje ili menjanje ponašanja druge osobe, nisu vezane za druge ljude, već se tiču nas samih odnosno onoga što treba da učinimo da bismo se pobrinuli za sebe.

Dobro je ukoliko deca tokom odrastanja dobijaju zdrave poruke u pogledu toga šta su zdrave granice i o njihovoj važnosti. Ali, nažalost, mnoge odrasle osobe rasle su sa narušenim granicama ili ih uopšte nisu imale. Roditelji su redovno prekoračivali granice, kršili prava svoje dece ili ih prisiljavali na neprimerene uloge. Različite vrste nepoštovanja granica uzrokuju različite probleme u odrasloj dobi. Neke osobe sa graničnim poremećajem ličnosti su u detinjstvu bile seksualno ili telesno zlostavljane, što su najgore povrede ličnih granica. Zlostavljanje, ponižavanje i posramljivanje ostavlja velike praznine na mestu povrede. Zlostavljana deca su zbunjena i ne znaju šta trebaju dopustiti drugima da čine sa njihovim telom, kakav su emocionalni odnos spremni da prihvatite i kakvu interakciju da uspostave na društveno prihvatljive načine.

  1. Za osobe sa graničnim poremećajem ličnosti može biti vrlo teško da sagledaju svoju odgovornost u različitim situacijama i često se osećaju kao žrtve. Uloga žrtve je ono što izaziva saosećanje i pažnju, pruža identitet i lišava odgovornosti za svoje postupke. Druga česta uloga je uloga pomagača, koja takođe pruža osećaj identiteta, kontrole i smanjuje osećanje praznine.
  2. Prema istraživanjima, oko 8-10 posto ljudi sa GPL izvrši samoubistvo. Samoubistvo i druga impulsivna ponašanja smatraju se rešenjem za uklanjanje opterećujuće i prekomerne emocionalne boli. Suicidalno ponašanje i pretnje suicidom efikasno izazivaju reakcije okoline koje mogu smanjiti emocionalnu bol. U mnogim slučajevima takvo ponašanje je jedini način na koji pojedinac može privući pažnju na sebe. I samopovređivanje ima istu funkciju kao i pokušaji samoubistva, u smislu da smanjuje stepen uznemirenosti i emocionalne patnje, pre svega osećanja srama, tuge, ljutnje, napuštenosti. Samopovređivanje može osloboditi prirodne telesne opijate, beta-endorfine, koji izazivaju opšti osećaj blagostanja. Može učiniti da se osoba oseti živo, manje prazo i tupo, može služiti i izražavanju besa prema drugima, samokažnjavanju ili izražavanju samoprezira. Usredsređivanje na telesnu bol dovodi do olakšanja od neprijatnih emocija koje osećaju. Samoranjavanje je i način da se drugima demonstrira bol i da se zatraži pomoć.
  3. Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti mogu doživljavati visoki stepen disocijacije, pri kojima se mogu osećati tupo, čudno i izolovano. Mogu, ali i ne moraju zapamtiti šta se tačno dogodilo, dok su bili odsutni. Oni mogu imati različite stepene disocijacije da bi pobegli od bolnih osećanja i situacija. Što je situacija stresnija, veća je verovatnoća da će osoba reagovati disocijacijom. U ekstremnim situacijama mogu, takođe, nakratko izgubiti kontakt sa stvarnošću.

Mehanizmi odbrane

Osobe sa ovim poremećajem ličnosti koriste mehanizme odbane češće i intenzivnije od drugih ljudi. Sklone su korišćenju nezrelih mehanizma, kao što su negacija (neprihvatanje misli i osećanja i negiranje njihovog postojanja), acting-out (dezinhibirano odigravanje misli i emocija), projektivna identifikacija (kada se neprihvatljivi projektovani sadržaj obostrano doživljava kao deo druge osobe) i splitting, koji je centralni mehanizam odbrane svim osobama koje imaju poremećaje ličnosti.

Spliting je osnova za ostale nezrele mehanizme odbrane. To je mehanizam kod koga se nesvesno drže odvojenim pozitivni i negativni aspekti unutrašnje ili spoljašnje realnosti, što za posledicu ima to da osoba vidi druge i sebe alternativno kao potpuno pozitivne ili potpuno negativne (“sve ili ništa” perspektva). To dovodi do nerealistične i nestabilne, crno-bele vizije sebe i sveta, koja otežava uspostavljanje stabilnih ljudskih kontakata i socijalnih veza.  Dakle, druge ljude ove osobe vide ili kao bezgrešne ili kao zle. Teško im je da sagledaju pozitivne strane nekoga na koga su trenutno ljuti ili se ne mogu setiti ničega negativnog kada osobu počnu posmatrati kao idealnu. Za druge ljude misle da su, ili protiv njih, ili na njenoj strani, nema sredine. Skloni su idealizovanju situacija, ili ih vide kao potpunu katastrofu. Sebe vide, ili kao idealnu, ili kao bezvrednu osobu u zavisnosti od situacije. Ne mogu ni sebe ni druge sagledati realno, kao ljude koji imaju svoje dobre i loše strane. Obzirom da ne mogu pomiriti dobre i loše osobine drugih, njihovo trenutno mišljenje o nekome zavisi od njihove poslednje interakcije sa tom osobom.

Osećanja i ponašanja kod graničnog poremećaja ličnosti

U pogledu osećanja, kod osoba sa graničnim poremećajem često dominira osećanje praznine, osećaju se razdražljivo i anksiozno, zanemareno kada nisu u središtu pažnje. Njima je dosta teško da kontrolišu svoja osećanja, raspoloženja su vrlo promenjiva i idu iz krajnosti u krajnost. Često i brzo prelaze iz jednog u drugo suprotno osećanje, pri čemu intenzitet emocija nije proporcionalan uzroku. Obzirom na intenzitet njihovih osećanja teško stavljaju tuđe potrebe, čak i potrebe svoje dece na prvo mesto.

Dominira doživljaj da nikada nije dovoljno ljubavi, nežnosti i pažnje, a najbeznačajniji povod može izazvati osećanje napuštenosti, izdaje i odbačenosti. Prema dugima znaju biti nepoverljivi i sumnjičavi. Njihovu osećajnost Džejn Dreser opisuje na sledeći način: “Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti nalikuju ljudima sa opekotinama trećeg stepena na 90 posto svog tela, njima nedostaje emocionalne kože i osećaju bol zbog najmanjeg dodira i pokreta”. Kada njihova osećanja ne odgovaraju činjenicama one mogu nesvesno promeniti činjenice prema svojim osećanjima. Zbog toga je njihovo tumačenje stvari vrlo često drugačije od tumačenja drugih ljudi. Bes osoba sa graničnim poremećajem je obično vrlo snažan, nepredvidiv i ne može se ukloniti logičnim argumentima, i može nestati brzo koliko se brzo i pojavio. Međutim, neke od njih imaju suprotan problem, ne mogu izraziti ljutnju uopšte, odnosno potiskuju je.

                                                         

Osobe sa graničnim poremećajem imaju tendenciju da kontrolišu druge, jer osećaju da ne mogu kontrolisati sebe. Tako možda pokušavaju učiniti svoj svet predvidljivijim kako bi njime lakše upravljali. Mogu nesvesno pokušavati da kontrolišu druge dovodeći ih u bezizlazne situacije i stvarajući haos. Ono što se kod osoba sa ovim poremećajem često uočava je i manipulativnost, koja ne mora zapravo biti svesna i namerna, već pokušaj izlaska na kraj sa bolnim osećanjima i način zadovoljenja svojih potreba bez namere da se drugima naudi. One pokušavaju podstaći reakcije koje ce im pružiti utehu i pomoći da se osećaju bolje.

                                                          

Za osobe sa ovim poremećajem često je impulsivno ponašanje i sklonost autodestruktivnim radnjama-trošenju previše novca, upuštanju u opasne seksualne veze, tučama, zloupotrebi psihoaktivnih supstanci. One mogu razviti i poremećaje ishrane kao i različite oblike bolesti zavisnosti. U svom ponašanju znaju biti nedosledni i nepredvidivi, menjati svoja očekivanja i stavove pod uticajem drugih ljudi. Često znaju preuveličavati probleme. Obično nisu spremni prihvatiti grešku ili pak smatraju da sve sto rade je pogrešno. Svoja uverenja temelje na osećanjima, a ne na činjenicama. Teško im je da sagledaju kako njihova ponašanja utiču na druge ljude. Teškoće u razumevanju sopstvenih motiva i osećanja, kao i procena tuđih je njihov centralni problem u interpersonalnim odnosima.

Neophodno je naglasiti da je svaka osoba sa graničnim poremećajem ličnosti jedinstena i ne mora ispoljavati sve navedene karakteristike. Isto tako ne znači da svaka osoba koja ima preuveličane reakcije ili reakcije neutemeljene u stvarnosti mora imati granični poremećaj.

Treba napomenuti da se osobe sa graničnim poremećajem ličnosti međusobno razlikuju u pogledu funkcionalnosti i kvaliteta života koji su ostvarile uprkos poremećaju, u smislu sposobnosti da žive normalno, rade, snalaze sa sa svakodnevnim problemima, uspostavljaju odnose sa drugima. Neke od ovih osoba praktično su nesposobne za rad, provode mnogo vremena u bolnici zbog samoozleđivanja, ozbiljnih poremećaja u ishrani, zavisnosti ili pokušaja suicida. Druge osobe sa ovim poremećajem uspevaju da održe visok kvalitet života i ponašaju se potpuno normalno, odnosno samo oni koji ih dobro znaju znaju koliko zapravo njihovo ponašanje i funkcionisanje nije u granicama onoga sto bismo označili kao uobičajeno.

 

Tretman graničnog poremećaja ličnosti

Za granični poremećaj ličnosti možemo reći da je jedna od najčešće pogrešno shvaćenih psihijatrijskih dijagnoza. Naročito je pogrešno uverenje da se stanje osoba sa ovim poremećajem ne može poboljšati. Terapija graničnog poremećaja podrazumeva kombinaciju farmakoterapije i psihoterapije. Dok farmakoterapija ublažava ekstremna, ometajuća osećanja i ponašanja, stabilizuje raspoloženje i uspostavlja povoljniji teren za psihoterapijski rad, psihoterapija omogućava sazrevanje ličnosti i razvoj kapaciteta za bolja adaptivna rešenja i menja internalizovane koncepte o sebi i svetu.

Izvori:

  1. Mason, P i Kreger, R: Prestanite hodati po ljuskama jajeta
  2. Divac-Jovanović, M., Švrakić, D.: Granična ličnost i njena različita lica, Beograd, Clio, 2017.
  3. Bogojević, G., Žiravac, Lj., Panić, M., Pavić, U. Rano traumatsko iskustvo, granični poremećaj ličnosti i agresivno ponašanje. Engrami 2012; 34:3.

Autor: Milica Nenadović

Psiholog i TA psihoterapeut u edukaciji

0 %s Comments

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Povezani članci

Poremećaji ličnosti

Poremećaji ličnosti

Poremećaji ličnosti su grupa mentalnih poremećaja i predstavljaju karakteristične nezdrave obrasce ponašanja, emotivnog reagovanja, mišljenja i odnosa prema sebi, kao i odnosa sa drugim ljudima. Ovi...