loader image

Granični poremećaj ličnosti i roditeljstvo

sep 29, 2021 | O deci i roditeljstvu

Pišu: Milica Nenadović, psiholog i Katarina Višić, psihoterapeut

Nemaju sve osobe sa graničnim poremećajem ličnosti ispade pred decom, niti su svi neadekvatni roditelji. Naprotiv, mnoge svesno ulažu napor da zaštite decu od ponašanja karakterističnog za granični poremećaj i u tome, uz stručnu pomoć, ili pomoć drugog roditelja, i uspevaju.

Osobe sa ovim poremećajem koje su svesne svog problema i pokušavaju da ga reše mogu biti odlični roditelji – bolji čak i od onih koji ne boluju od mentalnih poremećaja.

Međutim, neke osobe sa graničnim poremećajem ne mogu ili ne žele da prilagode svoje ponašanje čak ni zbog svoje dece i o tome će biti više reči u daljem tekstu.

Ovde ćemo navesti neke probleme koje osobe sa graničnim poremećajem mogu ispoljiti u odnosu sa svojom decom, pri čemu treba imati u vidu da su to česte teškoće u roditeljstvu, i da nisu svojstvene samo roditeljima sa graničnim poremećajem.

Mnogi previše kritikuju svoju decu, previše viču na njih, ili osećaju depresiju koja ih onemogućuje da se bave svojom decom onoliko koliko je potrebno. Roditelji sa graničnim poremećajem ličnosti mogu zlostavljati ili zanemarivati svoju decu. Njihovo ponašanje prema deci može biti različitog intenziteta, zavisno od situacije ili drugih ljudi.

                                    

Osoba sa ovim poremećajem možda neće moći pravilno oceniti detetove potrebe, osećanja i želje. Ona može biti toliko obuzeta svojim emocionalnim problemima da će zanemarivati emocionalne potrebe svoje dece. Može biti ogorčena zato što su potrebe i osećanja njene dece različita od njenih, pa im se mogu rugati, obezvređivati ili odbacivati ih. Ako je dete srećno kada je roditelj tužan, to se može shvatiti kao znak izdaje ili bezosećajnosti.

(Majina priča: kada je moja baba, mamina mama umrla, usledila su dva meseca pakla u kući. Iz ove perspektive, perspektive odrasle osobe, znam da je tuga neminovna, ali ono što smo mi proživeli je bilo daleko od žalovanja i tuge. Nismo smeli da se nasmejemo, budemo raspoloženi, išta pitamo ili tražimo, imamo neku želju ili pokažemo nezadovoljstvo. Nismo imali pravo da živimo! Jer, bilo šta od ovoga je dovodilo do izliva besa kod naše majke, optuživanja da smo sebični, nezahvalni ili bezosećajni. Moja mlađa sestra, koja je uvek bila osetljivija, je kao posledicu razvila autoimunu bolest, i to je tek vratilo stvari u porodici u normalu. Kao da je njena bolest bila neophodna da opet „normalno“ funkcionišemo.)

Neke osobe sa graničnim poremećajem teško odvajaju odnose sa svojom decom od problema sa drugim osobama. Na primer, možda će teško prihvatiti da njihova deca imaju dobre odnose sa osobama koje one ne vole (npr. baba i deda) ili se mogu svetiti preko dece (npr. bivšem supružniku). Neke osobe sa ovim poremećajem teraju dete da bira između odnosa s njima i ličnog razvoja: na primer, prebacuju detetu da je sebično, jer želi da se druži sa prijateljima.

(Ivanova priča: moja majka se, u mom detinjstvu, mnogo bavila nepravdama koju su joj/nama nanete. Nikada nisam smeo da se zbližim sa babom i dedom sa očeve strane, jer „nam nisu dovoljno pomagali“. Pritom, nikakvu pomoć nismo dobijali ni od njenih roditelja, ali je to bilo opravdavano. Osećao sam se krivim ako se dobro provodim kod očevih roditelja, kao da je izdajem.)

Drugi roditelji sa graničnim poremećajem nedosledni su u gajenju svoje dece. Ili se o njima previše brinu, ili ih zanemaruju, zavisno od trenutnog raspoloženja i emocionalnih potreba. Možda će obraćati pažnju na decu samo kada ona zadovoljavaju njihove potrebe. Neki roditelji pokušavaju da umanje svoj osećaj neadekvatnosti zahtevajući od svoje dece da budu savršena (najbolji đaci, visoka postignuća u vannastavnim aktivnostima).

                        

(Vanjina priča: uvek se podrazumevalo da moram da budem dobar đak. Stalno su bila poređenja sa drugima, šta je ko dobio, kako je on dobio 5, a ja 4 i sl. Razvila sam takav strah od škole, da sam povraćala pred kontrolni i neutešno plakala ako dobijem 4. Jednostavno, nisam mogla da se kontrolišem. Ubrzo mi ni 5 nije bilo dovoljno, to je morala da bude briljantna petica, da su svi zadivljeni. Čak i godinama kasnije, kada je mama prestala da se bavi mojim uspehom jer je videla posledice, nisam mogla da se oslobodim tog straha i samoprebacivanja ako rezultati nisu izvanredni.)

Neke osobe sa ovim poremećajem ponašaju se prema deci crno-belo: kao da su ona samo dobra ili samo loša. To može narušiti detetovo samopoštovanje i usporiti razvoj stabilnog identiteta. Roditelji sa graničnim poremećajem mogu uskraćivati i pokazivati svoju ljubav u zavisnosti od svog trenutnog stanja, pa njihova deca nauče da im ne veruju (a često, da ne veruju nikome).

Ponašanje ovih roditelja može biti tako nepredvidivo da se dete usmeri na stabilizaciju roditelja, čime se narušava normalni razvoj deteta. U ovim porodicama zato često vidimo parentifikovano dete ili dete koje je roditelj svome roditelju, i koje brine o roditelju i njegovom zdravlju na načine koji ne odgovaraju detetovom uzrastu.

                        

(Andreina priča: oba moja roditelja su imala velike probleme. Mama je živela kao bespomoćna devojčica, a otac nije bio u stanju da preuzme odgovornost ni za šta. Stalno mi se vraćaju scene iz detinjstva gde ja čuvam malog brata, sređujem kuću, kuvam ručak, perem veš; dok otac u svojoj sobi „radi“, odnosno planira svoj veliki posao koji će nam promeniti život, a mama provodi vreme na poslu, i posle toga nema snage da se bavi nama, kućom, brakom, već provodi vreme sa ocem u maštanjima o njegovim velikim projektima, uspehu ili šta je već bila tema.)

Neki roditelji sa graničnim poremećajem ponekad preuzimaju premalo odgovornosti, a ponekad previše.  Nekada mogu normalni razvoj deteta shvatiti kao pretnju. Kako deca rastu i postaju samostalnija, roditelj sa graničnim poremećajem može se osećati napušteno, postati depresivan ili se čak ljutiti se na decu. On može nesvesno da pokušava da poveća zavisnost svoje dece od sebe. Takva deca će se teško odvajati od roditelja (ili će se odvajati uz ekstreman osećaj krivice što napuštaju roditelja kada su mu „najpotrebniji“) ili se neće osećati sposobna da upravljaju svojim životom i vode život koji je u skladu sa njihovim godinama (velika anksioznost oko donošenja odluka, partnerskih odnosa, pronalaženja posla ili uklapanja u kolektiv).

(Draganina priča: sada vidim da je najgore kada roditelji žive za svoju decu, jer su moji (bar majka, a otac je pratio)  tako živeli. Majka je uvek bila previše emotivna, osetljiva, nestabilna, usmerena jedno na nas, bez prijatelja, hobija ili ikakvih ambicija vezano za posao. Mnogo puta sam čula „da kada bi se nama nešto desilo, da bi se ubila“ i da „joj to pomaže da manje brine“. Naš odlazak iz kuće na fakultete doveo je kod nje do takve depresije, da nije mogla da radi i normalno funkcioniše godinama. Kroz terapiju sam uvidela da je to bio nesvesni mehanizam da mi, deca, nikada ne odemo, već da stalno budemo tu, kraj nje, da bi mogla da nas „štiti“ i da ona sama ne bi brinula.)

Neki roditelji sa graničnim poremećajem možda žele da im deca budu onakva kakva oni očekuju i ne mogu da ih vole i prihvate bezuslovno. Njima su potrebna savršena deca kako bi kompenzovali sopstveno osećanje manje vrednosti i doživljaj neuspešnosti i životne promašenosti. Kad su deca neposlušna ili „nedovoljno dobra“ po kriterijumima roditelja, roditelj sa ovim poremećajem može da se oseća nevoljeno, izdano, ljuti se ili postaje depresivan i uskraćuje ljubav detetu ili deci. Tako deca nauče da je roditeljska ljubav uvek nečim uslovljena. Roditelju sa graničnim poremećajem ličnosti može trebati dete koje će biti isto kao i oni i možda se osećaju ugroženo kad dete ima različite stavove i osećanja. On može vređati decu ili im otvoreno reći da su loši, glupi i bezvredni. To narušava detetovu sliku o sebi, samopoštovanje i pozitivno samovrednovanje (ili bar, izostanak negativnog samovrednovanja). Roditelji koji verbalno zlostavljaju svoju decu uzrokovaće emocionalnu štetu, čija će ozbiljnost zavisiti od mnogo faktora (temperamenta deteta i njegove psihološke otpornosti, količine ljubavi i empatije koju detetu pružaju druge odrasle osobe, uzrasta deteta – mlađa deca su ranjivija, intenziteta zlostavljanja i dr).

(Vukašinova priča: u pubertetu sam video da postoje i drugačije porodice, i da porodica može i drugačije da funkcioniše, a da su ipak svi u njoj srećni. Video sam da se, uprkos tome što je neko vrlo dobar đak može normalno živeti i biti srećan i da sreća ne zavisi od uspeha u školi, da postoje ljudi koji ne razmišljaju non-stop o tome šta će drugi reći, da roditelj ne mora u svakom trenutku da proverava i zna gde mu je dete, da deca mogu da imaju svoje mišljenje i da roditelji to poštuju. Video sam i da se drugi ne plaše svojih roditelja, da im se poveravaju i dobijaju savete. Iskreno, nisam znao šta bih sa tim. Ljutio sam se na svoje što sve to nemam i nisam dobio, a opet, osećao sam se krivim što se ljutim na njih, jer ih izdajem.)  

Većina roditelja sa graničnim poremećajem ipak jako vole svoju decu i zabrinuti su zbog posledica svog ponašanja. Mnogima spoznaja da bi mogli da povrede svoju decu daje hrabrost i odlučnost da traže pomoć i da istraju u procesu lečenja. Međutim, ukoliko osoba sa graničnim poremećajem odbija da prizna da je njeno ponašanje štetno za decu ili ako nisu spremni da se promene, neophodno je da drugi roditelj zauzme odlučniji stav. Ponašanja karakteristična za granični poremećaj posebno su teška za decu. Ona imaju nedovoljno iskustva, ne mogu intelektualno da shvate ovaj poremećaj i da „stvari ne shvataju lično“, a zavisna su od roditelja, koji bi trebalo da zadovolje njihove osnovne fizičke i emocionalne potrebe.

 

 

Ponašanje je važnije od reči

Deca uglavnom uče opažanjem. Ukoliko vi budete brinuli o sebi, postavljali jasne granice i naučili da efikasnije komunicirate bićete dobar uzor i njima. Naravno, važi i obrnuto: ako su vaše reakcije nezdrave, oni će oponašati i njih. Bitno je da ne odustajete od svojih granica pred decom. Ukoliko je vaš supružnik sa graničnim poremećajem sklon čestim i nepredvidljivim promenama raspoloženja, ne dopustite da njegovo raspoloženje utiče na druge ili pokvari planove. Pokažite deci da je u redu biti srećan i zabavljati se, čak i kad se roditelj oseća loše. Nemojte odlagati zabavne aktivnosti s vašom decom kad je vaš partner uznemiren. Vrlo je bitno da slušate decu, ne osuđujete ih, pomozite im da počnu da veruju u svoje stavove. Podstaknite ih da razgovaraju o svojim neprijatnim osećanjima. Moguće je da će se nekada ljutiti i na vas – možda zato što je to sigurnije nego ljutiti se na osobu sa graničnim poremećajem. Recite im da su njihova osećanja normalna. Bitno je da ste dosledni u odnosu prema njima, da se na vas mogu osloniti, da ste tu za njih. Podstaknite njihove dobre odnose i sa drugim odraslim rođacima, koji takođe mogu biti važan izvor podrške detetu.

 

 

Većina dece veruje da su oni krivi za sve: šta drugi roditelj treba da uradi

Deci se mora pomoći da ne shvate ponašanje roditelja sa graničnim poremećajem lično – posebno ako on otvoreno optužuje decu. Deca ne mogu odrediti granice za sebe – drugi roditelj mora to učiniti za njih. Fizičko i emocionalno zlostavljanje dece mora da se shvati vrlo ozbiljno prvi put kad se uoči ili sazna za njega. Ako ga zanemarite, osoba sa graničnim poremećajem može to protumačiti kao dopuštanje da se to ponovi. Kad odredite granice u vezi s decom, dosledno ih poštujte. Udaljite decu iz svih nasilnih i potencijalno opasnih situacija. Podstaknite ih da se uključe u različite vannastavne aktivnosti, jer će tako dolaziti u kontakt i sa drugim odraslim osobama i razvijati svoje samopoštovanje i samopouzdanje.

Ukoliko kod dece primetite učestale i snažne emocionalne reakcije, promene u ponašanju, navikama vezanim za spavanje, ishranu ili pojačanu hiperaktivnost potražite stručnu psihološku pomoć za dete.

 

 

Literatura: Mejson, P. i Kreger, R.: Prestanite hodati po ljuskama jajeta. PDF

 

Autor: Milica Nenadović

Psiholog i TA psihoterapeut u edukaciji

0 %s Comments

Povezani članci