U našoj kulturi se požrtvovanost roditelja, a posebno majke visoko vrednuje. Biti majka je često sinonim za veliku žrtvu, bezrezervnu posvećenost, patnju, zanemarivanje sebe, stavljanje dece ispred sebe i partnera.
Požrtvovana majka
Sam termin požrtvovana majka je višeznačan i može da se tumači na različite načine, sa pozitivnom, ali i manje pozitivnom, čak i negativnom konotacijom. Sve zavisi od konteksta. Ako je dete životno ugroženo ili teško bolesno, i roditelj radi sve da ga spase ili nađe lek, požrtvovanost je pozitivna, pa čak i poželjna. Tu se od roditelja žrtva očekuje, pa i podrazumeva.
Ali, u redovnim situacijama i u svakodnevnom životu, ako je majka (odnosno roditelj) stalno u službi deteta ili porodice, i sve što radi je zarad deteta ili porodice, a uz zanemarivanje ličnih želja, ciljeva ili individualnosti, požrtvovanost ima negativnu konotaciju. Tada se, pojednostavljeno, radi o majci (roditelju) koja potrebe deteta stavlja ispred svojih.
U tim slučajevima bi, možda bilo ispravnije, da govorimo o samožrtvujućoj majci, da bismo razlikovali prvi i drugi kontekst. Samožrtvovanje roditelja je oblik prezaštićivanja dece.
(Photo by Alexander Grey on Unsplash)
Da li požrtvovanost roditelja dobra za decu?
Sada već imamo dovoljno dokaza da je stalno stavljanje detetovih potreba u prvi plan, a zanemarivanje roditeljevih, štetno kako za detetov razvoj, tako i za mentalno i fizičko zdravlje roditelja. U celini ne doprinosi blagostanju članova porodice, i skopčano je sa više negativnih nego pozitivnih ishoda.
Takva deca odrastu u nesnađene, zavisne, preterano anksiozne ili, pak, privilegovane odrasle osobe koji smatraju da se svet okreće oko njih.
Ukoliko se roditelj ili konkretno, majka, kontinuirano ponaša prema detetu na ovakav, prezaštićujući način, dete obično dobija dovoljno ljubavi i pažnje, nege i zaštite, ali se druge, jednako životno važne, potrebe osujećuju, a to je pre svega potreba za adekvatnim granicama, realističnim očekivanjima i samostalnošću.
(Photo by Oleksandr Pidvalnyi on Pexels)
Da li postoje razlike u ponašanju roditelja prema deci u odnosu na pol?
Iako se naše društvo i dalje smatra vrlo tradicionalnim, ipak je sve manje primera da se priželjkuje dete određenog pola ili da se favorizuje dete u porodicama sa više dete isključivo zbog svog pola.
Razlike u ponašanju roditelja prema deci, u porodicama sa više dece, su obično vezane za lične preferencije roditelja o poželjnom ili nepoželjnom ponašanju dece. Obično je roditelj upadljivo naklonjeniji detetu koje poseduje osobine koje roditelj visoko vrednuje. Tako, ako roditelj visoko vrednuje borbenost, može razviti vrlo kritikujuć i odbacujuć stav prema detetu bojažljivog temperamenta, ili, ako mu je važno postignuće, manje će biti naklonjen detetu koje nije dobar đak ili sa nekim posebnim talentom.
(Photo by Vidal Balielo Jr. on Pexels)
Roditeljska uloga ne sme da bude jedina
Žena postoji i van svoje uloge majke, odnosno, trebalo bi da bude tako. Problem je što neke žene pre majčinstva ne osećaju da njihov život ima svrhu i smisao, i rođenje i odgajanje deteta dožive kao životnu misiju.
Dete postaje i projekat, i nešto kroz šta se živi, ostvaruju snovi, postiže uspeh, oseća ispunjenost.
To je veliki teret i za dete, jer može da razvije krivicu ako želi da bude samostalno i ostavi majku, makar simbolično, tako što vreme provodi sa vršnjacima. Nije retko da i odrasla deca, sada već i sa svojom decom, osećaju veliku zahvalnost, ali i predimenzioniranu krivicu prema majci koja se žrtvovala, mučila ili napatila zbog njih, posebno ako je brak roditelja bio loš ili su uslovi života bili nepovoljni. Jedan poseban oblik samožrtvovanja je ostajanje u jako lošim, često i nasilnim brakovima, zarad dece, odnosno, “da bi dete imalo oca”. Ovakve žene su doživljavane od strane svoje dece kao svetice i mučenice, jer su trpele zarad njih.
Naravno, o svemu ovome možemo da pričamo i iz perspektive oca, odnosno muškarca.
(Photo by Elina Fairytale on Pexels)
Sindrom praznog gnezda
U brakovima kod kojih je jedan od roditelja (češće majka) bio preterano usmeren na decu, velika životna i bračna kriza nastupa kada deca napuste porodični dom. Tada nastaje takozvani sindrom praznog gnezda, gde mnogi supružnici shvate da im je partner stranac, a da njihov život, bez dece o kojoj brinu, nema svrhu i smisao. Tada nastupaju i razvodi, može da se razvije i depresija, a ovakve žene se osećaju napušteno, beskorisno ili čak iznevereno i izdato, često i od strane sopstvene dece.
(Photo by Pavel Danilyuk on pexels)
Kod žena koje ulaze u samožrtvovanje zarad svoje dece, trpi partnerska uloga, jer se dominantno nalaze u roditeljskoj. U ovakvim brakovima supružnici kada postanu roditelji, prestaju da budu i partneri, gubi se bliskost i intimnost. Ovakvi brakovi se i nazivaju roditeljskim brakovima. Često se čuje da se i međusobno oslovljavaju sa mama i tata, čime iznova potvrđuju svoju roditeljsku ulogu i jedno pred drugim i pred okolinom.
Već u prvim danima po rođenju deteta otac može da se oseti zapostavljeno, ali kasnije osećaj odbačenosti i zanemarenosti sve više preovlađuju odnosom. To može da dovede ili do udaljavanja partnera ili do pojave konflikata.
Posledice žrtvovanja roditelja po dete
Kakve posledice će žrtvovanje roditelja po dete imati, zavisi od temperamenta deteta.
Temperament je sklop predispozicija za emocionalno doživljavanje i reagovanje. Temperament u kombinaciji sa vaspitnim uticajima, okolinom u kojoj odrastamo i eventualnim traumatskim iskustvima, daje kao krajnji proizvod odraslu osobu sa svojim crtama, uverenjima, psihološkim poteškoćama, navikama i sl.
(pexels-rodnae-productions-8419485)
Postoje deca koja su otpornija na negativne vaspitne uticaje u koje spada i prezaštićivanje, pa će ono što je eventulno propušteno u ranijim razvojnim fazama nadoknaditi. Ali uopšteno govoreći, posledica prezaštićivanja je lošija regulacija emocija kod dece, javljaju se problemi sa uklapanjem u vršnjačku grupu, teškoće sa usvajanjem pravila. Neretko se javlja i psihomotorni zastoj ili kašnjenje u razvoju kod dece koja nisu uključivana u kolektiv u ranom uzrastu ili su roditelji sprečavali ili zaustavljali razvoj deteta preteranom zaštitom.
Da li dobra majka znači i požrtvovana majka?
Iz psihološke i psihoterapijske prakse je davno izbačen termin dobra majka, jer je poistovećivan sa savršenom majkom, a radi se o idealu koji je nemoguće postići. Čuveni psihoanalitičar Donald Vinikot je uveo pojam dovoljno dobra majka, jer je to jedino čemu žena u svojoj roditeljskoj ulozi može da teži, ali i da objektivno postigne. Svaka dovoljno dobra majka jeste požrtvovana, ali nije i samožrtvujuća.
Kultura određuje mnoge naše društvene i porodične uloge, pa i odnos roditelja prema deci. U našoj kulturi se generalno neguje kult deteta i naše porodice su jako usmerene ka deci i dečjim potrebama. Taj trend poslednjih tridesetak godina ne jenjava, naprotiv, sa dostupnošću informacija se i pojačava. Naše porodice su dosta usmerene i ka već odrasloj deci. Prisutan je i trend kasnog osamostaljivanja i odlaska iz roditeljske kuće, i za to nisu odgovorni isključivo ekonomski razlozi. Veliki broj naših porodica funkcioniše po principu umreženosti, gde je međusobna uključenost velika, a povezanost među članovima jaka. U našoj zemlji se, posebno na jugu, dosta vrednuje, ali i neguje mučeništvo kod žena u roditeljskoj ulozi i majčinstvo izjednačava sa velikom žrtvom, trpljenjem, patnjom, brigom. O tome govori i termin sa juga Srbije “pusta majka”.
(Photo by Pixabay on Pexels)
Savet za kraj
U samožrtvovanje i prezaštićivanje se ulazi iz najbolje namere, ali kako kaže izreka “put do pakla je popločan dobrim namerama”. Upravo toga majke koje su u službi svoje dece, kojima su deca uvek prioritet, koje žive za svoju decu moraju biti svesne. Iako je njihova namera, a i mnogi postupci, dobri, ovakav roditeljski stil daje mnogo negativnog i za decu i za ovakvog roditelja.
Roditelj treba da gradi život i van svoje roditeljske uloge. Ono što sprečava roditelja u tome su obično preterana briga za dete i potreba za kontrolom (“Ja najbolje znam šta mom detetu treba”) i osećanje krivice i dužnosti (“Ja sam loša majka, ako se zabavljam bez svog deteta ili što moje dete čuvaju drugi”). Osećanje krivice je često nametnuto i spolja. U našoj sredini postoji ne samo ideal, već i jasno izrečeno očekivanje kako bi dovoljno dobra majka trebalo da se ponaša u svojoj ulozi. U praksi se sreću majke koje su se osećale krivima zato što ne doje, žele da se vrate na posao pre navršenih detetovih godinu dana, žele da unajme pomoć oko deteta, a ne rade, i sl. Kod njih se osećanje krivice aktiviralo upravo zato što su njihove želje ili postupci naišli na otvorenu osudu okoline, pa čak i samih partnera.
Da biste bili dovoljno dobra majka morate da brinete i o sopstvenim potrebama. Tako učite i svoju decu da brinu o sebi i dajete dobar primer, jer deca uče i po modelu. Znači, druženja, hobi, vreme provedeno bez dece, ne provođenje svakog slobodnog trenutka sa detetom, vraćanje odgovornosti detetu, pa i drugom roditelju, utiče pozitivno na vaše mentalno zdravlje i u krajnjem slučaju, neophodno je. Jedino tako i možete da budete dovoljno dobra majka.
(članak je objavljen u časopisu Politika Bazar)
(naslovna fotografija: Photo by Anna Shvets on Pexels)
0 komentara