Iako mnoga istraživanja govore o negativnim učincima razvoda roditelja na dete, praksa pokazuje da deci ne šteti sam čin razdvajanja roditelja, nego roditeljski sukob, koji je često prisutan pre, tokom braka i nakon razvoda.
Ni jedan drugi faktor ne predviđa adaptaciju deteta na razvod roditelja tako uspešno kao stepen roditeljskog konflikta.
U savremenim teorijama razvodi se dele upravo prema stepenu konflikta, odnosno, prema uspešnosti komunikacije među roditeljima. Prema tim kriterijumima razvod može biti:
(1) prijateljski (roditelji zadržavaju prijateljski odnos);
(2) poslovni (roditelji se korektno dogovaraju, kao poslovni partneri, iako nisu bliski) i
(3) visokokonfliktni (nastavlja se, i čak ojačava sukob roditelja).
Šta je visokokonfliktni razvod?
Visokokonfliktni razvod ima brojne definicije koje opisuju odnos bivših partnera poput ranije navedene, no Hetherington i Kelly predlažu definiciju koja fokus stavlja na decu.
Prema njima visokokonfliktni razvod je takav razvod u kome se ne prekidaju svađe između partnera s protokom vremena, a deca se nalaze u središtu njihovog sukoba.
U visokokonfliktnom razvodu roditeljska neslaganja idu tako daleko da se deca nađu u središtu sukoba samih roditelja i postaju predmet manipulacije roditelja tokom razvoda. Cilj je isključenje roditelja iz života deteta i otuđivanje deteta od tog roditelja, iako za to ne postoji razlog koji proizilazi iz odnosa deteta i roditelja. Znači, roditelj koji se pokušava otuđiti NIJE LOŠ RODITELJ, iako se pokušava predstaviti kao takav. Manipulativna ponašanja se mogu videti i kod roditelja sa kojim dete živi, i kod roditelja sa kojim dete ne živi.
Šta je otuđenje deteta od roditelja?
Otuđenje deteta od roditelja predstavlja niz roditeljskih ponašanja koja utiču na narušavanje odnosa deteta s drugim roditeljem. Razlikuju se opravdano odbacivanje roditelja (koji je npr. seksualno zlostavljao dete) i otuđenje koje može biti čisto (odbačeni roditelj je adekvatan i ima dobre roditeljske kompetencije) i hibridno (odbačeni roditelj ima neke deficite roditeljskih sposobnosti, čime se otuđujući roditelj koristi da bi otuđio dete).
Iako je intenzivna polemika struke oko definisanja koncepta otuđenja, postoji konsenzus oko opisa patološkog ponašanja deteta pod uticajem roditelja. Osnovni simptomi otuđenja kod deteta su (po Gardneru):
(1) ocrnjivanje odbačenog roditelja koje ima karakter kampanje;
(2) razlozi za odbacivanje roditelja su apsurdni i banalni (Ne dozvoljava mi da gledam TV, Tera me da perem zube svako veče, Tatin stan je manji od maminog);
(3) dete ne pokazuje ambivalenciju u odnosu na roditelje: jednog vidi apsolutno negativnim (otuđenog roditelja), a drugog apsolutno pozitivnim (roditelja koji otuđuje);
(4) prisutan fenomen nezavisnog mislioca: dete insistira da je sve što govori isključivo njegovo mišljenje (Tata me nikada nije želeo; Posao mu je najvažniji na svetu; Mrzela me je dok sam još bio u stomaku);
(5) dete koristi pozajmljene scenarije, odnosno koristi fraze identične frazama otuđujućeg roditelja bez razumevanja konteksta i stvarnog značenja (Izbacio nas je iz kuće; Jedva je čekala da nađe novog dečka i pobegne od nas; Uvek je više voleo babu i dedu od nas);
(6) dete ne pokazuje nikakvu krivicu, ni empatiju prema odbačenom roditelju;
(7) dete je uvek na strani otuđujućeg roditelja;
(8) dete počinje da odbacuje proširenu porodicu odbačenog roditelja, kućne ljubimce i sve ostalo što ima veze s njim.
Postoji celi niz otuđujućih ponašanja kojima se roditelji mogu koristiti, a najčešća su:
- preterano udovoljavanje detetu radi zadobijanja naklonosti,
- izostavljanje drugog roditelja iz razgovora i konteksta detetovog života (posebno lepih iskustava sa njim),
- prenaglašavanje manjih propusta drugog roditelja,
- preterano kontrolisanje i zadiranje u vreme koje dete provodi s drugim roditeljem,
- sabotiranje kontakata deteta i drugog roditelja,
- zabranjivanje kontakata deteta i drugog roditelja,
- pokazivanje tuge/brige kad je dete s drugim roditeljem,
- negativno opisivanje drugog roditelja,
- lažno optuživanje drugog roditelja za zlostavljanje.
- ograničavanje i preterana kontrola poziva i poruka koje dete razmenjuje s drugim roditeljem,
- ograničavanje i preterana kontrola simboličkog kontakta deteta i drugog roditelja (kupovina poklona),
- uskraćivanje informacija o detetu (vezanih za školu, zdravlje deteta, život deteta u celini),
- ogovaranje drugog roditelja prijateljima, učiteljima, lekarima i drugim stručnjacima uključenim u brigu o detetu,
- stvaranje konflikta između deteta i drugog roditelja,
- uveravanje deteta da ga je drugi roditelj odbacio,
- ograničavanje stvari koje dete sme da ponese kod drugog roditelja.
Otuđenje može biti blago, umereno i snažno, ali retko će se zadržati na blažim oblicima ako se aktivno ne uključi sistem zaštite dece. Otuđenje se može lako identifikovati prema detetovom ponašanju.
Znakovi otuđenja su posledice psihološkog splitinga (crno-belog doživljaja sebe, drugih i sveta) kao detetove odbrambene reakcije na neizdržive okolnosti razvoja. S neprirodnom mržnjom prema roditelju, kojoj se konstantno podučava dete i njom se uslovljava ljubav otuđujućeg roditelja, dolazi do mržnje prema sebi, te detetu postaju potrebni odbrambeni mehanizmi da bi se odbranilo od te mržnje. Odbrambeni mehanizam, koji obeležava otuđenje je psihološki spliting (cepanje) i ogleda se u idealizaciji jednog roditelja, nasuprot potpuno negativnoj slici o drugom roditelju. U kontekstu otuđenja, spliting se odnosi na kognitivnu strategiju pomoću koje dete klasifikuje osećaje, emocije i misli o svojim roditeljima u dve odvojene polarizovane kategorije, pri čemu se jedan roditelj doživljava apsolutno savršenim, a drugi apsolutno negativnim, što ne odgovara realnoj detetovoj percepciji o roditeljima. Međutim, spliting predstavlja kognitivno iskrivljenje i kao takav se ne zadržava samo na jednoj temi; u ovom slučaju ne zadržava se samo na doživljaju roditelja. Spliting je jasno odeljivanje stvari, događaja, slike o sebi i drugima na način „sve ili ništa“.
Posledice otuđenja su višestruke: 1. nisko samopoštovanje, depresija i mržnja prema samome sebi, 2. narušen socioemocionalni razvoj: povlačenje, izolacija, socijalna anksioznost, 3. teškoće da funkcionišu sami; nedostatak autonomije; zavisnost od roditelja, 4. slabije akademsko postignuće, 5. lošija kontrola impulsa; teškoće opšteg mentalnog zdravlja, zavisnosti i samopovređivanje.
Posledice koje imaju deca izložena dugotrajnim roditeljskim sukobima, a posebno otuđena deca, odgovaraju posledicama koje trpe deca zlostavljana na druge načine. Hronična izloženost roditeljskom konfliktu ima jednake posledice kao fizičko zlostavljanje i zanemarivanje.
Otuđena deca osećaju se nevredna ljubavi, njihov osećaj lične vrednosti zavisi od zadovoljavanja tuđih potreba, osećaju potpunu zavisnost od tuđih uticaja, što isto odgovara posledicama drugih oblika zlostavljanja.
Glavni zaštitni faktor za otuđenje je što ranije uspostavljena ravnoteža moći između roditelja, odnosno približno podjednaka uključenost roditelja u detetov život i vaspitanje.
Literatura:
Buljan Flander, G., Tuščić, S.J., Matešković, D. (2014). Visokokonfliktni razvodi: djeca u središtu sukoba. U: Brajša Žganec, A., Lopižić, J. i Penezić, Z.: Psihološki aspekti suvremene obitelji, braka i partnerstva (str. 375-394). Zagreb: Naklada Slap i Hrvatsko psihološko društvo.
Bilić, V., Buljan Flander, G., Hrpka, H. (2012). Nasilje nad djecom i među djecom / Matešić, Krunoslav (ur.). Jastrebarsko: Naklada Slap.
Roje Đapić, M., Buljan Flander, G. (2019). Prevencija emocionalnog zlostavljanja djece u visokokonfliktnim razvodima roditelja: Analiza stanja u Hrvatskoj. Kriminologija i socijalna integracija, 27 (2), 256 — 274.
Baker, A.J., Ben-Ami, N. (2011). To turn a child against a parent is to turn a child against himself: The direct and indirect effects of exposure to parental alienation strategies on self-esteem and well-being. Journal of Divorce & Remarriage, 52(7), 472-489.
Gottlieb, L. (2012). The parental alienation syndrome. Springfield: Charles C. Thomas Publisher.
Gardner, R., Sauber, S.R., Lorandos, D. (2006). The international handbook of parental alienation syndrome. Springfield: Charles C. Thomas Publisher.
Buljan Flander, G., Roje Đapić, M. (2020). Dijete u središtu (sukoba). Razvod roditelja, visoki konflikt i otuđenje: Znanost, teorija i kliniška praksa. Sveta Nedelja: Geromar.
Pošto sam ograničen dužinom komentara, samo ću ukratko napisati da sam svim mogućim i nemogućim akcijama majke onemogućen da vidim svoje dete punih 14 godina, praktično od rođenja. Par viđanja ranom detinjstvu su sav naš kontakt. Sve naknadne prijave CSR, sudu, uspešno su bile izbegavane, čak je majka i plaćala kaznu, a onda se učlanila u jednu političku partiju i sve je dobilo potpuno drugi tok. Ta uzaludna zakonita borba je traja do detetove pete godine, nakon čega sam doživeo blaži infarkt i povukao sam se, kako bih sačuvao zdravlje. Dosta razgovora sa psiholozima su mi pomogli da trenutnu situaciju razumem, delimično tj. privremeno prihvatim i probam da nastavim dalje, da se ojačam i budem spremniji da se suočim sa izmenjenim okolnostima, ako ih bude.
Danas naša ćerka ima skoro 15 godina i pre izvesnog vremena sam smogao snage da je potražim na društvenim mrežama. Na moj pokušaj da joj napišem poruku na instagramu, dobio sam projavu za uznemiravanje i odgovor pun mržnje koju kao da je pisala majka. Kako me mrzi, kao sam zao, kako sam joj uništio život, kako možda jesam njen biološki otac ali samo to, „parče lošeg genetskog materijala“, kako je zbog mene nesrećna i kako mi želi sve najgore. Ni reči o našem nepostojećem odnosu, ni pitanje, ništa, samo salva uvreda i zaštitnički stav prema majci sa kojom živi, a koju niko ni spomenuo nije. Usledila je zatim blokada na svim društvenim mrežama.
Da spomenem, mada nije i nema veze sa temom ali zbog komentara koji možda uslede, dete je nastalo u avanturi, čak ne ni u vezi, majka je pošto-poto želela da rodi (za sebe, kako reče) i to je i učinila bez mog znanja. Kada me je suočila sa već rođenom bebom, ja sam istog momenta dete priznao i počeo da plaćam najveću moguću zakonsku alimentaciju – 50% od plate koja nije mala (preko 2000€ trenutno, IT struka), a model viđanja je bio određen „po dogovoru“. Sve smo, naravno, završili sudski, zvanično.
Nekada pomislim kako nemam rešenje i kako ga nikada neću imati, kako sam bio previše slab i pošuštao raznim ucenama, kako sam pa opet bio previše strog i tražio na sve moguće načine da dete i ja uspostavimo odnos, kako nije bilo vredno da mi zbog toga strada zdravlje i kako je ostala samo neka bleda nada da će se nešto nekada rešiti.
Hvala Vam na deljenju iskustva. U ovom trenutku na stotine roditelja u Srbiji prolazi kroz slično iskustvo i sličnu patnju, a na stotine dece biva uvučeno u proces manipulacije koja ostavlja trajne emocionalne posledice. Samo podrškom, deljenjem i edukovanjem roditelja možemo da utičemo na to da posledice budu manje i da ih ohrabrimo da ne odustaju.
„Samo podrškom, deljenjem i edukovanjem roditelja možemo da utičemo na to da posledice budu manje i da ih ohrabrimo da ne odustaju“ – ovo je delimičan odgovor. Pun odgovor je da država i ceo socijalni sistem stranu uz oba roditelja a pre svega uz dete. Da se dete ne dodeljuje jednom roditelju na staranje i svako odlučivanje nego zakon stiti to dete od manipulacije (najčešće) roditelja sa kojim živi. Kada dete bude dodeljivano i jednom i drugom roditelju 50/50 samo tada će drugi roditelj imati šansu da izgradi roditeljski odnos sa detetom. Sve manje od toga, ona vidjanja tip svaki drugi vikend i slično je premalo da bi se izgradio kvalitetan odnos roditelja i deteta.
******
Otuđenje deteta je zlostavljanje istog ali takođe i roditelja sa kojim ćete ne živi kao i detetovih srodnika.
Statistički najviše otudjuju decu majke.
Da li je vredno borbe… Za svoje dete sve je vredno ali najčešće strada psihofizičko zdravlje alijenisanog roditelja pa na kraju nisi dobar ni sebi a kamoli deci i drugima.
Zakon mora da se menja i prepoznaje brze i prevenira alijenaciju.
Ne bih joj placao vise alimentaciju niti bih trazio vise cerku. Pozdrav
Postovani Tomo, trenutno sam u fazi razvoda i prolazim kroz identicnu situaciju koju ste opisali. Poslije 7 mjeseci prestanka bracne zajednice, kontakti sa djecom su sve rjedji. Od samoga pocetka majka zajedno sa radnicom Centra za socijalni rad u Bijeljini intenzivno radi na otudjivanju. Roditelju koji zeli da odrzi koliko-toliko odnos sa djecom u ovakvim slucajevima su vezane ruke. Na pocetku sam gajio nadu da ce neko uzeti obzir sta je najbolje za djecu, a sada vidim da je to samo floskula. Da sam Vas komentar procitao prije godinu dana, ne bih vjerovao. Sada sam nazalost svjestan, da Vasu i moja sudbina djeli mnogi, mnogi ocevi. A Centri za socijani rad, sredine u kojima zivimo … smatraju ovakav odnos sasvim normalnim.
Odlično ste definisali problem. Kao da pišete o mojoj bivšoj ženi, deci i meni.
Samo ne vidim nigde savet kako taj problem rešiti, ako uopšte rešenje postoji.
Ovo ko nije proživeo i ko se nije susreo sa alijenacijom ne zna kakav je to roditeljski bol i šok. Sistem mora da prepozna svo vreme odrastanja deteta oba roditelja deteta kao podjednake i ravnopravne i da im u većini slučajeva dodeljuje zajedničko starateljstvo i podjednako provođenje vremena sa detetom / decom osim u slučajevima dokazanog nasilja nad detetom ili bivšim bračnim partnerom. Čak i slučajevima kada jedan roditelj ne želi da provodi podjenako vreme sa detetom izgraditi sistem podrške i edukacije takvog roditelja kako bi dete imalo kontakt i vaspitanje i učenje od oba roditelja. Najlakše je dete dodeliti jednom roditelju i staviti svu odgovornost na jednog a dete koje je i najbitnije uskratiti za drugog roditelja. Dugoročno sistem samohranih, samoživih i samodovoljnih roditelja neće uspeti.
Bolna tema ali mi je drago što se sve više o njoj govori.
Ja jo sve prezivljavam u Italiji. Borim se i ne odustajem ali jako je tesko. Majke su zasticene i tolerisu se mnogi postupci. U Americi je kazna za takve roditelje cak i zatvor, i oduzimanje starateljstva.
A šta kada drugi roditelj ne želi da učestvuje u odrastanju svoje dece konkretno otac.
Po meni bi žene trebalo da se bore da takvog čoveka na sve moguće načine privedu ulozi oca. I to da se bore dva puta jače nego što se bore za alimentaciju. Čitam prvi post ovde, tragična situacija u kojoj su svi izgubili – na prvom mestu dete koje je moglo da ima oca ceo period života, onda otac kome je stradalo i zdravlje i novac, a na kraju i majka koja deluje da će ostati sa razvaljenom životnom pričom iza sebe umesto bar neke normalne.
U današnje vreme masovne otuđenosti po svim živim i neživim nivoima, zakon bi trebao da bude potpuno naopak – da se surovo kažnjava otac koji ne želi da bude otac, majka koja sprečava oca da bude otac (i obrnuto, mada su te situacije retke), a da pare detetu obezbedi država i da ona ganja onog koji neće da plati a ne da to radi roditelj koji prima novac za dete. I da se oboje stalno zovu na obavezne obuke za roditeljstvo dok im se ne smuči da se isteriju i shvate da je najbolje i najlakše da budu normalni i deluju u zajedničkom interesu deteta ili dece.
Možda će novije generacije imati želje da iz svojih tragičnih sudbina iznađu neku snagu i promene ovaj negativni vrtlog.
Postovani,
Majka deteta tj.bivsa supruga posle razvoda braka,ne postuje odluku suda o vidjanju deteta sa drugim roditeljem – ocem.Ukljucio se i Centar za socijalmi rad oko aiatencije i vidjanja deteta u centru,medjutim bivsa i dalje nije htela da saradjuje.Sud je u poslednjem momentu doneso odluku o novcanoj kazni.Medjutim posto bi izbegla da i dalje placa novcane kazne,bivsa sada je okrenula dete protiv oca gd ene zeli da se vidja sa ocem „sindrom otudjenja od roditelja“.Zanima me sada da li to da sudu prezentiram i zanima me da li sud ima takodje mehanizam za sankcionisanje bivse supruge koja na indirektan nacin instruise dete protiv oca i onemogucava vidjanje.Hvala na odgovoru.