Zašto su neka deca neuspešna u školi?

Školski neuspeh je tema koja ne pogađa samo decu, već i njihove roditelje, nastavnike ili druge osobe koje su u okruženju deteta. Neuspeh učenika se često izjednačava sa niskom ocenom, međutim školski neuspeh je mnogo složeniji i prethode mu brojni uzroci.

Kada je u pitanju neuspeh u školi, najčešće ,,krivca” vidimo u nedostatku motivacije za učenje. Čini se da najviši stepen motivacije za učenje imaju upravo mala deca, koja u svojim prvim kontaktima odraslima postavljaju pregršt pitanja i time ,,hrane” svoju radoznalost. Međutim, često se onda zapitamo gde nestane radoznalost iz ranog perioda i kako se ,,ljubopitljivost” pretvori u nedostatak motivacije. U periodu adolescencije, učenik je u stalnoj potrazi za svojim interesovanjima, vrednostima, ciljevima, identitetom, kontaktima, zbog čega se susreće sa određenim kriznim periodima, što se neretko može odraziti i na školski uspeh.

Često se dešava da adolescent pred sebe postavlja prevelika očekivanja, odnosno ciljeve koje nije u mogućnosti da ostvari, ili ciljeve koji nisu jasno i precizno definisani, što za posledicu ima da učenje samo po sebi deluje uzaludno i besmisleno. Nije redak slučaj da naiđemo na stavove adolescenata o tome kako ne vide smisao obrazovanja, kako su pojedini predmeti bespotrebni i da im to znanje neće trebati u kasnijem životu, kako su diplome beskorisne, itd.

Adolescent koji gaji ovakav stav prema učenju i školi uopšte, ne samo da sebi ne postavlja jasne ciljeve, već sa time gubi i određena interesovanja, koja su ključna za razvijanje unutrašnje motivacije. Na nedostatak motivacije utiču i očekivanja koja drugi postavljaju pred učenika. Dešava se da roditelji pred učenike postave previsoke zahteve, što utiče na stvaranje otpora kod deteta i gubitak motivacije. Roditelji se tada često služe uslovljavanjem nekom materijalnom nagradom, na primer: ,,Ako dobiješ visoku ocenu, povećaću ti džeparac.” ili ,,Ako budeš uspešan, uplatiću ti letovanje.”, i sl.

Međutim, motivisanje na ovaj način nije dugotrajno i drugačije se naziva spoljašnja, tj. ekstrinzična motivacija. Unutrašnja, odnosno intrinzična motivacija, sa druge strane, zasnovana je na potrebama učenika da uči, saznaje i istražuje. U tom slučaju, ne postoji potreba za nagradom od strane drugih, već je samo znanje samo po sebi nagrada, što dalje utiče na bolje rezultate.

Nisko samopouzdanje se takođe neretko pokazuje kao razlog za neuspeh učenika. S obzirom na to da učenik nema poverenja u svoje sposobnosti, on se povlači i ne želi da se izlaže ponovnim pokušajima i eventualnim ponovnim neuspesima. Na času se ponaša pasivno, ne postavlja pitanja ukoliko je nešto nejasno, ne komentariše i ne učestvuje u diskusijama. Kao posledica se pojavljuje i intenzivan strah od usmenih odgovaranja koji blokira učenika i on ne može da pruži zadovoljavajući odgovor. Suprotno navedenom, neki učenici se neadekvatno ponašaju na času i ometaju druge takođe iz sopstvene nesigurnosti. Oni čine pokušaje da pažnja, na neki drugačiji način, bude usmerena ka njima.

Još jedan od razloga koji utiče na nedostatak motivacije za učenje, jeste nedovoljno razvijena radna navika koja vuče korene još od detinjstva i osnovne škole, a koja bitno utiče na školski uspeh u kasnijim razredima, kada se obim gradiva i zahtevi samo povećavaju.

Ukoliko je učenik doživeo negativno iskustvo sa nekim predmetom, postoji potencijalna opasnost da i u budućnosti rezultati iz istog predmeta budu lošiji. Tada, neretko kod adolescenata srećemo stav da uspeh ne zavisi od uloženog truda, već od nekih spoljašnjih okolnosti na koje oni ne mogu da utiču. Ovakav stav rezultira sve manjim ulaganjem napora i pokušaja da se uči, dok u isto vreme dolazi do zanemarivanja prethodnih uspeha.

Pored nabrojanog, ne treba izgubiti iz vida ni porodični kontekst učenika, kao i opštu klimu koja vlada u porodici. Nepovoljna i disfunkcionalna atmosfera u porodici, nemogućnost zadovoljenja primarnih potreba, razvod ili gubitak roditelja, stres, nedostatak podrške i loši uslovi za učenje, odražavaju se na školski uspeh i motivaciju učenika, jer se prednost daje rešavanju porodičnih problema i ,,nošenju” sa istim, a ne učenju.

U svakodnevnom govoru, kao jedini razlog za školski neuspeh navodi se nedovoljno učenje. Međutim, kao što se može videti, potrebno je razgovarati sa učenikom o drugim mogućim razlozima. Neuspeh učenika nije samo posledica nekih od navedenih uzroka, već on dalje utiče na povećanje nivoa stresa, još veći nedostatak motivacije, kao i sticanje još veće nesigurnosti. Nekada je potrebna samo minimalna pomoć od strane odraslih, kako bi se učeniku pružila podrška u situaciji neuspeha, dok je nekada potreban intenzivniji rad sa učenikom koji će rezultirati boljim školskim uspehom. Svakako da etikete: „U školi je veoma loš/a.“ ili „Nije on za knjigu.“ obeshrabrujuće deluju na učenike i razvijaju osećaj bespomoćnosti.