Traumatske reakcije kod dece

Reakcije na traumatske događaje su neizbežne i univerzalne. Postoje dve vrste reakcija na traumatske događaje kod dece:

1. Traumatske reakcije
2. Posttraumatske reakcije

Traumatske reakcije

Traumatske reakcije su skup telesnih senzacija, osećanja, misli i postupaka koji se javljaju za vreme trajanja traumatskog događaja i neposredno nakon njega. Cilj reakcije je zaštita, odnosno ublažavanje efekata takvog iskustva. Traumatska reakcija se javlja neposredno po događaju ili odloženo (posle par dana, nedelja ili čak meseci), što može biti zbunjujuće za roditelje i dete, sa fluktuacijama u intenzitetu i prirodi simptoma. Uobičajeno traje par nedelja do tri meseca. Ukoliko i posle šest meseci simptomi traumatske reakcije perzistiraju i utiču na fizičko i psihološko zdravlje deteta govorimo o postojanju dečjeg traumatskog stresa, odnosno hronične traumatske reakcije. Deca koja pate od dečjeg traumatskog stresa su imala najmanje jedno traumatsko iskustvo u toku svog života. Ona su razvila fiziološki i psihološki odgovor na to iskustvo koji se održava i utiče na svakodnevni život deteta i pošto je događaj završen. Simptomi dečjeg traumatskog stresa su različiti i uključuju: intenzivnu i stalnu uznemirenost, simptome depresije, anksioznost, promene u ponašanju, teškoće sa regulacijom emocija, probleme u interpersonalnim odnosima i formiranju sigurnog atačmenta, regresiju na ranije stadijume razvoja i/ili gubitak prethodno stečenih veština, noćne more, problem u obrascu spavanja i hranjena, i brojne somatske simptome, najčešće u formi bolnih stanja. Starija deca i adolescenti mogu zloupotrebljavati psihoaktivne supstance ili alkohol, biti uključena u opasne aktivnosti ili se ponašati promiskuitetno. Ne postoji uzrast u kome je dete imuno na traumatska iskustva. Čak i odojčad i jako mala deca mogu da iskuse traumatski stres. Traumatska iskustva, koja su teška već sama po sebi, dodatno pokreću kaskadu promena u životu deteta koje za dete mogu biti izazovne i vrlo teške. To uključuje promene boravišta, škole, okruženja i dnevne rutine. Traumatski događaj ostavlja svoje podsetnike dugo pošto je završen i to stanje može trajati godinama. Ovi podsetnici mogu biti vezani za sam događaj, okolnosti u kojima se događaj desio ili život posle događaja. Decu na traumatsko iskustvo mogu podsećati ljudi, mesta, stvari, situacije, godišnjice, osećanja, kao što je obnovljeni strah ili tuga, ili čak i telesne senzacije (lupanje srca, knedla u grlu, znojenje dlanova i sl.). Identifikacija detetovog odgovora na traumu i traumatskih podsetnika su jako važno oruđe u razumevanju distresa koji dete oseća, detetovih ponašanja i izmenjenog načina funkcionisanja koji se može javiti s vremena na vreme i meta su terapijskog rada sa detetom. Trauma i traumatski podsetnici mogu se prenositi među članovima porodice, prijateljima, u školi i široj društvenoj zajednici i otežavati oporavak deteta od traume.

Posttraumatske reakcije

Posttraumatske reakcije su skup osećanja, misli i postupaka vezanih za sećanje na traumatski događaj i njegove posledice. Ovo sećanje javlja se obično u vidu prisilnog sećanja na događaj („Ne mogu to da izbacim iz glave“) praćenog brojnim promenama na emocionalnom, kognitivnom, telesnom i ponašajnom planu. Ove promene menjaju funkcionisanje osobe koja se suočila sa traumatskim događajem i utiču na njeno mentalno zdravlje. Kako su ove promene veoma neprijatne – kako za osobu koja ih doživljava tako i za njenu okolinu, ona se protiv njih bori na različite načine (Vlajković, 2014), a najčešće ponašanjima iz izbegavajućeg spektra. Kod dece je to sanjarenje, isključivanje do disocijacije, prekomerno provođenje vremena na internetu, u igranju igrica, gledanju televizije, prejedanju, a kod starije dece i adolescenata se pridružuje zloupotreba psihoaktivnih supstanci, pijenje alkohola, pušenje cigareta, promiskuitetno ponašanje. Tada govorimo o postraumatskom stresnom poremećaju (PTSP), koji se može razviti i kod dece i kod odraslih.

Faktori rizika i protektivni faktori za razvoj dečjeg traumatskog stresa

Na sreću, čak i kada dete iskusi traumatski događaj ne razvija se nužno traumatski stres ili PTSP. Posttraumatska simptomatologija zavisi od barem tri faktora (Briere & Scott, 2006, prema Profaca, 2016): o karakteristikama koje je pojedinac imao pre događaja, ali koje su povezane i s verovatnoćom pojave posttraumatskih reakcija, zatim o karakteristikama samog traumatskog događaja, te o reakcijama okoline i socijalnoj podršci koje mogu delovati na slabljenje posttraumatskog stresa. Iako se reakcije okoline ne mogu odvojiti od međudejstva ranije spomenutih faktora (karakteristika pojedinca i događaja), većina istraživanja naglašava važnost socijalne podrške u delovanju na učinke traumatskog događaja na pojedinca. Više faktora utiče na pojavu i ozbiljnost simptoma:

Ozbiljnost događaja

Neki događaji utiču svojom ozbiljnošću (seksualno zlostavljanje, požar, poplava, ratna dejstva, teroristički akt), dok se drugi ne odvijaju u jednom intenzivnom aktu, već uticaj vrše svojom repetitivnošću i prolongiranim trajanjem (vršnjačko nasilje, fizičko nasilje, zanemarivanje deteta). To zapravo odgovara podeli trauma na one sa “velikim T”- događaji koje osoba opaža kao životno ugrožavajuće (fizički napadi, kidnapovanja, silovanje, prirodne katastrofe, rat i sl.) i traume sa “malim t”- uznemirujuća iskustva koja se svakodnevno mogu dešavati, ali nisu životno ugrožavajuća (Shapiro, 2012, prema Veljković, 2015) i koja kao krajnji rezultat daju kompleksne ili kumulativne traume.

Neposredna blizina događaja

Po pravilu su sklonija razvoju traumatskog stresa deca koja se nalaze u neposrednoj blizini događaja kao učesnici ili očevici. To su primarne žrtve događaja. Deca koja su o događaju slušala, gledala na televiziji ili su posredno povezana sa žrtvama su u manjem riziku i predstavljaju sekundarne žrtve događaja.

Reakcija roditelja/staratelja

Kod ovog faktora najbitnije su tri stvari: 1) Kako roditelji zadovoljavaju detetove potrebe i kako se nose sa traumatskim događajem oni sami? Pod uslovom da roditelj ne traumatizuje dete činjenjem (zlostavljanje) ili nečinjenjem (zanemarivanje) svaka detetova trauma je i roditeljeva trauma. Roditeljev brz oporavak je ključan za oporavak deteta, jer roditeljske reakcije u velikoj meri oblikuju reakcije deteta na traumatski događaj. Roditelj koji je miran i stabilan u teškoj situaciji i zadovoljava potrebe deteta smanjuje svojim interakcijama sa detetom verovatnoću nastanka dečjeg traumatskog stresa ili PTSP-a. 2) Da li detetova porodica veruje da dete govori istinu? Ovo je poseban problem kod seksualnog zlostavljanja deteta gde je počinilac drugi roditelj, brat/sestra ili bliski rođak. Dete kome se ne veruje se retraumatizuje i ne uspeva da integriše traumatsko iskustvo na zdrav način. 3) Da li roditelji uzimaju detetove reakcije za ozbiljno? Minimiziranje, odbacivanje, negiranje, kritikovanje nisu od velike pomoći traumatizovanom detetu, jer ono ne može „jednostavno da na to ne misli”, „prestane da bude uplašeno”, „razume da ima i gorih stvari i da ga u životu svašta čeka”. Tako se klinička slika samo komplikuje i dete počinje da se stidi sebe i svoje „slabosti” ili da se oseća krivim što roditelji brinu ili uplašenim što se ljute na njega.

Istorija traume

Faktor rizika za razvoj traumatskog stresa je istorija traumatskih događaja u detetovom životu. Traumatski događaji mogu biti jednokratni, ali i ponavljajući. U drugom slučaju, govorimo o kompleksnoj traumi koja je povezana s prolongiranim, ponavljajućim traumatskim iskustvima, npr. fizičko i seksualno nasilje, emocionalno zlostavljanje i zanemarivanje najčešće od strane žrtvi poznate osobe (Sanderson, 2013, prema Profaca, 2016) ili kumulativnoj traumi, tj. različitim oblicima traumatizacije i različitom broj traumatskih događaja tokom odrastanja koji su u vezi sa kompleksnošću kasnijih simptoma (Hodges et al., 2013, prema Profaca, 2016).

Porodica i šira društvena zajednica

Povezanost porodice i šire društvene zajednice može da bude snažan protektivni faktor za preveniranje traumatskog stresa kod deteta. Bolja povezanost znači i bolju podršku i bolje zadovoljavanje detetovih potreba u posttraumatskom periodu, posebno ako je i sam roditelj traumatizovan. Uključivanje sistema podrške omogućava bržu stabilizaciju roditelja ili adekvatnu zamenu do trenutka oporavka. S druge strane, diskriminacija, siromaštvo, nisko obrazovanje roditelja povećava rizik za pojavu simptoma dečjeg traumatskog stresa.