Tretman anksioznosti iz ugla racionalno-emotivno bihejvioralne terapije

Racionalno-emotivno bihejvioralna terapija (skraćeno REBT) je terapijski pravac koji pripada grupi kognitivno-bihejvioralnih terapija i nastao je krajem pedesetih godina prošlog veka. Tvorac REBT-a je Albert Elis, američki psiholog i psihoterapeut. Elis u kreiranju filozofije ovog pravca polazi od tvrdnje koju je formulisao grčki filozof Epiktet, da “ljudi nisu uznemireni događajima samim po sebi, već svojim viđenjem tih događaja”. To znači da nas ne čine nesrećnim, ljutim ili zabrinutim događaji koji nam se dešavaju u životu, već način na koji vidimo i tumačimo date događaje.

(Photo by Nik Shuliahin 💛💙 on Unsplash)

Dva načina reagovanja

Racionalno-emotivno bihejvioralni terapeuti se drže jedinstvene pozicije kada je reč o emocionalnom reagovanju ljudi. Pored uobičajene podele emocionalnih reakcija – na prijatne i neprijatne emocije – oni prave još jednu značajnu podelu. Dele neprijatne emocije na one koje nam idu u korist i na one koje nam nisu od velike koristi, a ponekad su i veoma štetne. Prve možemo da nazovemo funkcionalne neprijatne emocije, a druge nefunkcionalne neprijatne emocije.

Klijenti koji dođu prvi put na terapiju kod REBT terapeuta, između ostalog, bivaju upitani kojim povodom se javljaju za pomoć, koje probleme žele da reše pomoću terapije. Po pravilu iznose mešavinu svojih praktičnih (razni problemi; prepreke na putu ka ostvarenju ciljeva; teške situacije…) i emocionalnih problema (osećanja depresije, krivice, besa, anksioznosti, stida, ljubomore, zavisti, itd.). Sve ono što im stoji na duši.

Praktičan problem može da bude nezaposlenost klijenta, a emocionalni problem depresija povodom nezaposlenosti. Praktičan problem može da bude neprimereno ponašanje klijentovog deteta, a emocionalni problem klijentov bes povodom takvog detetovog ponašanja. Depresija motiviše osobu da se povuče i da bude pasivna, što nije od velike pomoći da se nađe posao. Bes motiviše na agresivno ponašanje, što nije najbolji način da se dete usmerava. Zbog toga ove emocije nazivamo nefunkcionalnim – ne pomažu osobi da postigne svoje ciljeve i da reši probleme.

Jedan od prvih zadataka terapeuta jeste da ukaže klijentu na činjenicu da će prvobitnim rešavanjem svojih emocionalnih problema biti spremniji da na optimalan način rešava svoje praktične probleme. Sa „hladnom glavom“ smo sposobniji da objektivno sagledamo situaciju i da izaberemo najkorisnije rešenje.

(Photo by Kateryna Hliznitsova on Unsplash)

Šta znači rešiti emocionalni problem?

Kada terapeut upita klijenta šta bi želeo da oseća umesto nefunkcionalne neprijatne emocije (u gornjim primerima, depresije ili besa), često kao odgovor dobija da bi klijent želeo da ga to ne dotiče. Voleo bi da bude ravnodušan povodom sopstvene nezaposlenosti ili detetovog neprimerenog ponašanja. Da bi bio ravnodušan, tj. bez ikakve emocionalne reakcije, morao bi da bude u potpunosti nezainteresovan. Ipak, to nije moguće. I te kako je zainteresovan. Zbog toga se postizanje ravnodušnosti ne postavlja kao cilj terapije.

Osim ravnodušnosti, klijenti često požele da osećaju neku od prijatnih emocija kada su suočeni sa nepovoljnim događajem. Nije, međutim, moguće da budemo srećni ili zadovoljni povodom nečega što procenjujemo nepovoljnim po nas, kao što je, na primer, nezaposlenost.

Ljudi ne žive u emocionalnom vakuumu. Skoro uvek osećamo neku emociju. Funkcionalne (one koje nam pomažu) neprijatne emocije postoje sa dobrim razlogom. One nas motivišu da pokušamo da rešimo praktičan problem (na optimalan način) i da se bolje adaptiramo na uslove sredine, kako bi imali veće šanse da postignemo svoje kratkoročne i dugoročne ciljeve. Emocionalna reakcija povodom nečega što procenjujemo nepovoljnim treba da bude neprijatna, ali bi bilo dobro da je funkcionalna.

Stoga je jedan od bitnih ciljeva REB terapije da pomogne klijentu da, umesto dosadašnjeg nefunkcionalnog emocinalnog reagovanja na nepovoljne događaje u svom životu, počne da reaguje na takve događaje funkcionalnim (iako neprijatnim) emocijama. To znači rešiti emocionalni problem.

Pošto je u ovom tekstu reč o jednoj od nefunkcionalnih neprijatnih emocija – anksioznosti – fokusiraćemo se na pisanje o njoj i o drugoj, funkcionalnijoj emociji, koju ćemo ovde nazvati zabrinutost. Zabrinutost je korisnija alternativa anksioznosti. Ako je osećanje anksioznosti problem, osećanje zabrinutosti je cilj koji želimo da postignemo. Da ne bi došlo do zabune, želimo da napomenemo da je zabrinutost funkcionalna emocija (osećanje), dok je briga misaoni proces.

(Photo by charlesdeluvio on Unsplash)

Anksioznost i zabrinutost

Da bi osoba osećala neku od ove dve emocije, neophodno je da misli da joj se sprema nešto što procenjuje kao pretnju, opasnost, moguću štetu, neprijatnost, ugroženost. Pretnja nije neposredna (sada i ovde), već se pretpostavlja da je moguće da se desi u bližoj ili daljoj budućnosti. Pretnja ne mora da bude stvarna, dovoljno je da osoba misli da postoji mogućnost pretnje, pa da oseti neku od ove dve emocije.

Pretnje mogu da budu najrazličitije prirode. Osoba može da se pribojava javnog nastupa (gde može da se osramoti), neuspeha na ispitu, odbijanja osobe kojoj planira da priđe, gubitka zdravlja, saobraćajne nesreće… Bilo čega što može da se desi, a što bi ugrozilo nešto od onoga što osoba smatra dragim i značajnim.

Povodom mogućnosti iste pretnje moguće je osećati i funkcionalnu zabrinutost i nefunkcionalnu anksioznost. Koju od ove dve emocije će osoba da oseća, ne zavisi toliko od same pretnje, već od onoga šta osoba misli o toj pretnji. Dakle, ključni su njeni stavovi, pogledi i uverenja o mogućoj pretnji. Ako razmišlja na pomažući način o određenoj pretnji, osećaće zabrinutost. Ako razmišlja na nepomažući način, osećaće anksioznost.

Kako to izgleda u praksi? Klijent dolazi na REB terapiju i žali se na problem anksioznosti povodom neke pretnje (npr. mogućnosti gubitka posla; raskida sa devojkom; bolesti…). Objektivno gledano, takve i druge pretnje postoje u svačijem životu. Nije moguće živeti u ovom svetu bez postojanja neke pretnje.

Anksioznost je izuzetno neprijatna i klijent želi da je se reši. Želeo bi da se oseća prijatno ili makar ravnodušno, ali to nije moguće ako misli da mu se sprema nešto loše. Šta mu preostaje? Preostaje mu da se potrudi da reaguje funkcionalnom emocijom – zabrinutošću, a ne anksioznošću – na mogućnost pretnje. To se postiže, pre svega, promenom stavova, pogleda i uverenja o mogućoj pretnji, a kasnije i promenom ponašanja koja održavaju anksioznost.

Postojanje emocije kao što je zabrinutost, a ne anksioznost, nova je ideja za većinu klijenata. Uglavnom do sada nisu razmišljali o toj mogućnosti. Mislili su: ili parališuća anksioznost s jedne strane ili hladnokrvnost Džejms Bonda s druge. Na terapiji su stekli novi uvid.

(pexels-cottonbro-studio-4098148)

Tada po pravilu sledi pitanje:

U čemu je razlika između anksioznosti i zabrinutosti?

Kao prvo, subjektivni doživljaj ove dve emocije se veoma razlikuje. Anksioznost osoba doživljava kao oblik patnje, dok kod zabrinutosti to nije slučaj. Dalje, na telesnom nivou, anksioznost prate intenzivniji i neprijatniji simptomi. Svakome ko je osetio anksioznost biće poznati neki od telesnih simptoma: drhtanje ruku ili glasa, čvor u stomaku, prekomerno znojenje, knedla u grlu, plitko disanje, ubrzan rad srca, itd. Kod zabrinutosti ovi simptomi ne postoje ili su znatno nižeg inteziteta.

Osoba koja oseća anksioznost sklona je da na nerealističan i ekstreman način misli o pretnji, dok je kod zabrinutosti mišljenje objektivnije. Anksiozna osoba misli da je velika verovatnoća da se pretnja obistini (npr. da ne bude prihvaćena od strane novih kolega), uveličava negativne karakteristike pretnje (neće biti samo neprihvaćena, već u potpunosti odbačena i izopštena; neće da bude odbačena od jednog ili dvoje kolega, već od svih ljudi u kolektivu), potcenjuje mogućnosti da se nosi sa pretnjom (ne pomišlja da bi sa nekim od kolega ipak mogla da uspostavi odnos). Kada bi osećala zabrinutost, osoba bi mislila da je moguće da je neko ne prihvati, ali ne svi; da bi to neprihvatanje bilo umereno i da bi moglo da se promeni na bolje; ako ne bi moglo da se promeni, onda bi ona mogla da živi sa tim što je neko od kolega ne prihvata.

Poslednja i ključna razlika između anksioznosti i zabrinutosti ogleda se u ponašanjima na koja ove dve emocije motivišu osobu koja ih oseća. Anksioznost motiviše osobu da izbegava pretnju. Osoba može da izbegava celu situaciju ili može da izbegava nešto u situaciji – može da uđe u situaciju, ali da izbegava da, na primer, priča o sebi ili da gleda druge ljude u oči. Pored izbegavanja, anksioznost motiviše osobu na razna zaštitna ponašanja (npr. izlazak iz kuće samo uz pratnju drugog; pijenje alkohola; prekomerno proveravanje; razuveravanje…). Sva ova ponašanja održavaju anksioznost. Kod zabrinutosti, ona ne postoje. Osoba se izlaže pretnji, bez zaštitnih manevara.

(Photo by cottonbro studio on pexels)

Kako da pomognete sebi da osećate zabrinutost, a ne anksioznost?

Ako ste skloni osećanju anksioznosti, možete da pokušate da pomognete sebi prateći sledeće korake:

• Odredite razloge zbog kojih je anksioznost problem za vas i zbog čega želite promenu

Iako se anksioznost posmatra kao emocionalni problem, o čijim negativnim karakteristikama je u ovom tekstu bilo reči, ovde je dobro da napišete svoje lične razloge za promenu. Oni će imati veću motivišuću vrednost.

• Preuzmite odgovornost za svoju anksioznost

Ne želimo da kažemo da ste vi krivi zbog toga što osećate anksioznost. Želimo samo da ukažemo na činjenicu da ljudi svojim načinom razmišljanja velikim delom utiču na to kako će da se osećaju. Nepovoljni događaji, sami po sebi, nemaju moć da nas učine anksioznima. Mi sebe činimo anksioznima usled načina na koji razmišljamo o tim nepovoljnim događajima. Dobra vest je da možemo da promenimo svoje stavove, poglede i uverenje. Tu leži naša odgovornost.

• Otkrijte povodom kojih pretnji činite sebe anksioznima

Za svakoga postoje neke pretnje na koje je posebno ranjiv. Otkrijte svoje. Neke od veoma rasprostranjenih su: mogućnost neuspeha; odbijanja ili neprihvatanja od značajnih drugih; gubitka socijalnog statusa; gubitka kontrole; doživljavanja neprijatnosti; gubtka reda u svom životu; doživljavanja neprijatnih unutrašnjih stanja (neželjenih misli, osećanja, senzacija ili poriva). Veoma česta pretnja je sama neizvesnost budućih događaja (osoba misli da mora da bude sigurna kako će stvari da se odvijaju, i čini sebe anksioznom jer nije sigurna).

• Prepoznajte izbegavajuća i zaštitna ponašanja na koja Vas anksioznost motiviše. Onda postavite ciljeve u odnosu na svako od prepoznatih ponašanja

 Na primer, neko može da prepozna da izbegava da upoznaje potencijalne romantične partnere jer je anksiozan (izbegavajuće ponašanje). Pored toga, može da prepozna da svaki put kada odluči da priđe nekome, mora da popije nekoliko alkoholnih pića (zaštitno ponašanje). Ako neka osoba ipak stupi u kontakt s njim dok nije pod uticajem alkohola, sklon je da se povuče iz te situacije ili da ćuti (ponašanje povlačenja). Povlači se zbog anksioznosti, a ne zbog toga što je autentično nezainteresovan.

Ciljevi koji bi mogli da se postave u odnosu na ovakva ponašanja su sledeći: da (iako je u početku anksiozan) priđe osobi koja ga privlači i započne razgovor; da to uradi bez upotrebe alkohola; ako neka osoba (potencijalni romantični partner) stupi u kontakt s njim, da ne napušta situaciju i da pokuša da razgovara, uprkos neprijatnosti.

• Otkrijte svoje nepomažuće stavove, poglede i uverenje u vezi moguće pretnje i pokušajte da preispitate njihovu realističnost, logičnost i korisnost

Ovaj korak je ključan, ali je i najteži da se uradi samostalno. Verovatno je neophodna pomoć REBT terapeuta. Potrebno je otvorenom eksploracijom svojih dubokih uverenja doći do onih koja stoje u osnovi osećanja anksioznosti i onda ih kroz zajedničku diskusiju preispitati, i promeniti tako da budu korisna a ne štetna. Često je potreban kontinuiran rad na menjanju načina na koji smo mislili tokom većeg dela svog života.

Na primer, nepomažuće uverenje u osnovi anksioznosti može da glasi: „Osoba kojoj priđem ne sme da me odbije. To bi za mene bilo nepodnošljivo. Dokazalo bi da sam manje vredan i da nikada neću naći devojku“. Alternativno pomažuće uverenje bi glasilo: „Iako bih želeo da ne budem odbijen od osobe kojoj priđem, to sme da se desi. Ne postoji zakon prirode koji kaže da svako kome priđem mora da me prihvati. Odbijanje bi za mene bilo teško, ali svakako ne i nepodnošljivo. Preživeo bih. Odbijanje ne bi značilo da sam manje vredan, već da sam, kao i svako drugi, ljudsko biće, koje može da se svidi nekome, a drugome ne mora. Ne znači, takođe, da nikada neću naći devojku. Samo znači da ova jedna osoba ne želi da se upozna sa mnom. Sledeća će možda želeti“.

• Suočite se sa pretnjom u imaginaciji

Zamislite situaciju povodom koje ste anksiozni. Fokusirajte se na pretnju. Zamislite sebe kako se suočavate sa pretnjom, držeći se pomažućih uverenja do kojih ste došli u prethodnom koraku. Takođe, zamislite sebe kako se suočavate sa pretnjom bez upotrebe bilo kog zaštitnog ponašanja koje ste do sada koristili. Ovo je dobra vežba za sledeći korak.

• Suočite se sa pretnjom u stvarnosti

 Onako kako ste zamišljali da se suočavate sa pretnjom, sada treba da tako postupite u stvarnom životu. Izaberite situaciju u kojoj je verovatno da pretnja bude prisutna. Razmišljajte na pomažući način. Uklonite sva zaštitna ponašanja. Izložite se pretnji uprkos anksioznosti. Ne napuštajte situaciju. Anksioznost će opasti u jednom trenutku. Kada opadne, možete da napustite situaciju. Dakle, suština je da osetite anksioznost i da ostanete u situaciji. Ako niste osetili anksioznost, niste se ni izlagali.

• Osvrnite se na ono što ste naučili tokom izlaganja

Odgovorite na sledeća pitanja: da li sam se suočio sa pretnjom, i ako nisam, zbog čega? Da li sam razmišljao na pomažući način tokom izlaganja? Da li sam koristio neko od zaštitnih ponašanja? Da li sam se povukao iz situacije pre nego što je anksioznost opala?

• Generalizujte naučeno

Ono što ste naučili tokom izlaganja u specifičnoj situaciji, prenesite i u druge situacije u vašem životu povodom kojih ste anksiozni.

(pexels-cottonbro-studio-4098232)

Na kraju…

Ukratko smo opisali način na koji REBT terapeuti vide rešenje problema anksioznosti. Rešenje se sastoji u promeni nepomažućeg načina mišljenja i samoosujećujućih ponašanja. Emocionalna promena prati promenu na misaonom i ponašajnom nivou.

Ne želimo da podstaknemo čitaoce da pomisle da je anksioznost zanemraljiv problem, koji je moguće rešiti čitanjem jednog teksta. Rad na problemu anksioznosti je često dugotrajan i zahteva stručnu pomoć kako bi se na optimalan način došlo do rešenja. Suočavanje sa svojim strahovima nije nimalo lako, ali iza tog suočavanja stoji slobodniji i srećniji život.

Literatura:

1. Dryden, W (2011). Dealing with Emotional Problems Using Rational-Emotive Cognitive Behaviour Therapy_A Client’s Guide. London: Routledge.
2. pexels-cottonbro-studio-4101137 (naslovna fotografija)