Sindrom sagorevanja na radu – burn out

Profesionalna sfera našeg života bitna je jer na poslu provodimo veliki deo vremena tokom dana. Posao je nešto što nam obezbeđuje egzistenciju, ali i zadovoljavanje mnogih drugih potreba. Međutim, često možete čuti žalbe koje se odnose na posao ili neke njegove aspekte. U nekim slučajevima te žalbe ukazuju na izrazito nezadovoljstvo, kada ljudi kažu da mrze svoj posao, da im se sve smučilo, da se osećaju kao izduvan balon i da jedva čekaju da pronađu drugi posao. Upravo ovakve žalbe ukazuju na sindrom sagorevanje na radu.

O sindromu sagorevanja objavljeno je poslednjih godina mnogo istraživanja, koja su pokazala da dolazi do značajnog opadanja osećaja mentalnog blagostanja među zaposlenima, kao i da se javlja sve više problema sa mentalnim zdravljem, koji se mogu dovesti u vezu sa uslovima rada i zahtevima posla. Prema nekim podacima, više od polovine zaposlenih ima simptome rane faze sagorevanja, dok čak svaki deseti zaposleni doživi krajnju fazu sagorelosti, koja trajno pogoršava radne sposobnosti. Svetska zdravstvena organizacija je iz tog razloga još pre 20 godina upozorila da treba preduzimati mere kako bi se sprečilo sagorevanja na radnom mestu.

Sagorevanje na radu javlja se kod osoba koje su kontinuirano bile posvećene svom poslu, izložene mnogim stesorima i iscrpljivane, a njihovo zalaganje nije bilo dovoljno da bi se postigli željeni ciljevi.

Iako se sagorevanje na radu može javiti na svakom poslu, najčešće se javlja u pomagačkim profesijama i onim profesijama gde ima dosta kontakta sa ljudima.
Svetska zdravstena organizacija je definisala sindrom sagorevanja kao rezultat hroničnog stresa na radnom mestu koji nije uspešno rešen i navodi da sindrom sagorevanja ima tri dimenzije:
– osećaj iscrpljenosti ili gubitka energije;
– povećana mentalna distanca od posla, ili osećanja negativizma ili cinizma u vezi sa poslom; i
– smanjena profesionalna efikasnost.

Emocionalna iscrpljenost javlja se onda kada osoba oseća da su se njene emocionalne rezerve iscrpile i da više nije u stanju da daje drugima. Usled toga osoba se distancira od posla, manje se posvećuje njegovim zahtevima i počinje da ga obezvređuje. To se ogleda u načinu na koji se odnosi prema korisnicima svojih usluga, gde se često razvija bezosećajnost i ravnodušan odnos prema njima. Takav negativan stav može čak prerasti u vrlo grubo i neosetljivo ponašanje ili povlačenje od drugih. To dalje vodi smanjenom ličnom postignuću, odnosno opadanju osećaja kompetencije i manjoj uspešnosti u radu s ljudima. Osoba koja je „sagorela” menja sliku o sebi, smatrajući da se trajno promenila, da je „pukla”, postala slaba i bezvredna osoba. Osoba u sagorevanju razvija snažno unutrašnje samooptuživanje i samoprezir i reaguje depresivno.

Jasno je da su zadovoljstvo poslom i sindrom sagorevanja na radu u inverznom odnosu. Što ste više sagoreli manje ćete biti zadovoljni svojim poslom. Iako je sindrom sagorevanja posledica izloženosti stresu, treba ga razlikovati od proste reakcije na stres. Stres je privremeno stanje, a sindrom sagorevanja na radu ima sliku hroničnog poremećaja i rezultat je dužeg procesa. Takođe, sindrom sagorevanja na radu treba razlikovati i od depresije, jer se sindrom sagorevanja odnosi na domen radnog mesta i povezan je sa sadržajem posla, a depresija može biti povezana sa svim oblastima čovekovog života. Inače, zapaženo je da su osobe sklone depresiji osetljivije na pojavu burn-out sindroma.

Kako se ispoljava sindrom sagorevanja?

Sagorevanje na radu ispoljava se kroz čitav niz simptoma.
Fizički simptomi uključuju: dugotrajan zamor, malaksalost, nesanicu, glavobolje, neodređene fizičke bolove, stomačne tegobe. Sindrom sagorevanja u ponašanju ispoljava se kroz razdražljivo, eksplozivno i impulsivno ponašanje, pogoršavanje komunikacije i odnosa sa kolegama i u privatnom životu (sa porodicom i prijateljima), čak i zloupotrebu psihoaktivnih supstanci. Kognitivno-afektivni simptomi sindroma sagorevanja uključuju: emocionalnu krutost, preosetljivost, zatvorenost, tugu, pesimizam, bespomoćnost, osećaj beznadežnosti, loše raspoloženje.

Faze sindroma sagorevanja

Burn-out sindrom manifestuje se u 4 faze:
Prva faza je faza preteranog, odnosno neumerenog radnog entuzijazma. Tada osoba ima previsoka očekivanja i idealizuje posao koji radi. Potpuno je posvećena poslu, ima visok nivo energije, vrlo često samostalno prihvata dodatne obaveze. Ponekad oseća da mora sve sama da reši, vrlo često meša privatni i poslovni život. Ima nerealistična očekivanja u pogledu radnog učinka i dobro postignuće. Zbog maksimalne posvećenosti poslu ne dopušta sebi odmor.
Druga faza je faza stagnacije, kada se javlja nezadovoljstvo poslom i početni znaci sagorevanja. Javljaju se prvi znaci telesnog i mentalnog umora, frustriranost, dosada, smanjen radni moral, produktivnost i zainteresovanost za posao. U ovoj fazi mogu se javiti i teškoće u komunikaciji sa kolegama, ali i narušavanje odnosa sa porodicom i prijateljima. Osoba postaje emocionalno ranjiva i nepoverljiva. Rad se svodi na minimalno i neophodno.
Treća faza sagorevanja podrazumeva emocionalno povlačenje, izolaciju i povećanje znakova stresa. Osoba izbegava kontakte sa drugim saradnicima, javljaju se veće teškoće u komunikaciji, negativizam i depresivnost. Osoba je ispunjena besom i neprijateljski raspoložena prema svima. Oseća se telesno i mentalno iscrpljeno i povećava se broj psihosomatskih tegoba koje oseća.
Četvrta faza je faza apatije i gubitka životnih interesa, uz ozbiljno produbljivanje znakova stresa. Osoba ima nisko lično i profesionalno samopoštovanje. Hronično ima negativan stav prema poslu i nezadovoljna je svojim postignućima. Komunikacija sa kolegama je ozbiljno narušena, javlja se potpuni cinizam. Rad se odvija samo rutinski. Osoba postaje anksiozna i depresivna. Učestalo izostaje sa posla. Osoba koja dospe u četvrtu fazu ili se odlučuje na promenu posla ili ostaje na tom radnom mestu, ali potpuno bez motivacije.

Šta sve utiče na pojavu sindroma sagorevanja na radu?

Na pojavu sagorevanja na radu utiču različiti faktori, od kojih su neki vezani za samu radnu situaciju, a drugi za ličnost osobe.
Određene karakteristike samog posla i radnog mesta pogoduju razvijanju sindroma sagorevanja: poslovi sa visokim radnim normama, gde se radi pod pritiskom, gde su radnici preopterećeni dužinom radnog vremena i obimom posla, kao i gde je radna atmosfera ispunjena konfliktima i nedostatkom podrške kolega. Direktan rad sa ljudima, naročito onaj gde je učestalost kontakata sa klijentima velika, gde rad podrazumeva suočavanje sa ljudskom nesrećom, bolestima, smrću, gde se zahteva saosećanje i velika briga o drugima, sve su to faktori koji doprinose sagorevanju.
Određene karakteristike same osobe mogu je učiniti podložnom burn-outu. To su:
1. godine i neiskustvo, jer mlađe osobe i manje iskusne više izgaraju na poslu, usled nerealističnih očekivanja i slabijeg poznavanja samog posla.
2. crte ličnosti. Osobe koje su anksiozne, niskog samopoštovanja, pasivne i izbegavajuće, češće oboljevaju od ovog sindroma. Razvoju sindroma izgaranja sklonije su osobe sa visokim standardima u pogledu ličnog i profesionalnog funkcionisanja. Burnout je vrlo čest među onima koji su jako predani poslu, spremni da preuzmu previše odgovornosti, skloni da spašavaju druge, što kad-tad dovodi do iscrpljenosti i frustriranosti. Takođe, perfekcionizam i zahtevi da se posao obavlja bez greške, kao sklonost kojom se zapravo mnogi ljudi ponose, dovodi da preteranog i nepotrebnog iscrpljivanja. Perfekcionisti teže podnose situacije u kojima nisu u stanju da donesu određenu odluku, neizvesnost i osećanje nekompetencije, što se nužno javlja tokom rada sa ljudima. Takođe, oni su skloniji da određene neuspehe pripišu sebi, gubeći iz vida da postoje određene okolnosti koje su van njihove kontrole, kao i da određeni klijenti nisu u stanju da prime pomoć. Ono što vodi sindromu izgaranja jeste stalan unutrašnji pritisak u pogledu radnog funkcionisanja, koje ukoliko nije u skladu sa očekivanjima osobe, budi osećanje krivice, inferiornosti, neadekvatnosti. Ukoliko je osoba sklona da zanemaruje simptome umora koje oseća, kao i ukoliko je navikla da trpi i ne žali se, ukoliko smatra da je slabost tražiti pomoć od drugih, može jako dugo ostati u lošim i nepovoljnim uslovima rada, čime postaje i podložnija sagorevanju.
3. idealistična očekivanja od radne sredine i razočaranje takođe mogu da dovedu do sindroma izgaranja.

Prevencija sindroma sagorevanja

I ovde važi zlatno pravilo „Bolje sprečiti, nego lečiti“. Upravo zato se i govori dosta o značaju sindroma sagorevanja, posledicama koje on ostavlja na pojedinca i efikasnost radnog kolektiva, kao i o faktorima koji dovode do njega.
Kako bismo uspešno prevenirali pojavu sagorevanja na poslu pre svega bitno je da prihvatmo njegovo postojanje i postanemo senzitivni na rane simptome sagorevanja. Mnogi simptomi burn-outa pogrešno se interpretiraju kao odraz patologije ličnosti osobe (depresivnost, iritabilnost, konfliktnost) ili kao izraz nesavesnosti u obavljanju posla (kašnjenje na posao, odsustvovanje, pad radne efikasnosti). Vrlo često se na ove znake sagorevanja reaguje pojačanim pritiskom, što dodatno pogoršava problem.
U prevenciji sagorevanja na radu jako je bitno, na nivou radnih organizacija, dobro organizovati i raspodeliti posao, obezbediti dovoljno odmora i pružiti podršku zaposlenima, kroz dodatne edukacije, superviziju, uvažavanje njihovog mišljenja, davanje povratnih informacija i negovanje dobrih međuljudskih odnosa.
Međutim, mnogo je stvari koje sama osoba može učiniti za sebe kako bi minimizirala šanse da sagori na poslu ili kako bi pomogla sebi kada se to već desi u nekom stepenu. Naravno u nekim slučajevima oporavak od sindroma sagorevanja zahteva stručnu psihoterapijsku pomoć. Lečenje će svakako zavisiti od uzroka koji su doveli do sagorevanja.

Lečenje sindroma sagorevanja

Oporavak od sindroma sagorevanja podrazumeva menjanje navika u mišljenju i ponašanju, kako bi se osoba konsolidovala i pronašla nove veštine koje bi ojačale njenu otpornost na sindrom sagorevanja.
Ono što sama osoba može učiniti kako bi sprečila pojavu sindroma sagorevanja jeste da se stalno stručno usavršava, razvije svest o sopstvenim osećanjima i prihvati ih bez samoosude, napravi dobar balans između poslovnog i privatnog života.

Neophodno je da postavi dobre granice u odnosu sa klijentima, što istovremeno znači da ima empatiju prema njima, ali da poštuje i svoja ograničenja u pogledu toga koliko im može pomoći. Razvijanje realističnog pogleda na zahteve posla, prepoznavanje šta sve može biti i jeste izvor stresa može osobu pripremiti za različite stresogene situacije.
Vrlo je važno da osoba stekne uvid u to kako različite stresne situacije na poslu zapravo utiču i na druge oblasti njenog funkcionisanja, kako se negativno odražavaju i na spavanje, odnose u porodici, dovode do problematičnog odnosa sa hranom, zloupotrebe alkohola i sl. Takođe, kada god je to moguće, osoba sama treba da organizuje svoj rad tako da dobro preraspodeli časove stresogenog posla, čime će smanjiti pritisak kome je izložena. Svoje profesionalne ciljeve treba da formuliše tako da oni budu jasni, realni i ostvarivi.

Važno je negovati i realistično optimističan pogled na svet, uz samoohrabrivanje i promenu negativnog unutrašnjeg dijaloga („ne znam kako“, „ne mogu“, „nisam sposoban“) u samoafirmišući unutrašnji govor („naći ću način“, „mogu da se snađem“, „imam potrebne veštine“…). Potrebno je raditi i na zaustavljanju ruminirajućeg toka misli (stalno iznova razmišljanje o stresnim situacijama), koje čine osobu zarobljenom u prošlim stresnim situacijama. Korisno je distancirati se od tih stresnih situacija, uz fokusiranje na ovde i sada.

Način na koji se strukturiše slobodno vreme, uz ostavljanja dovoljno vremena da se osoba bavi stvarima koje voli i u kojima uživa, kao što su različiti hobiji, važno je i u prevenciji sagorevanja, ali i kasnije u lečenju ukoliko do njega dođe. Neophodno je održavati odnose sa bliskim ljudima van posla koji su nam glavna mreža podrške, ali i negovati dobre međuljudske odnose sa kolegama, jer su oni jedan od faktora prevencije sagorevanja. Zbog toga je neophodno razvijati i unapređivati komunikacijske veštine. Praktikovanje različitih tehnika relaksacije (mindfullness, meditacija, vežbe disanja) značajno mogu doprineti većoj opuštenosti, kao i različite fizičke aktivnosti koje doprinose rasterećenju od fizičke napetosti.
I na kraju, najvažnija stvar – ODMOR. Svaki rad dovodi do umora, koji nam signalizira da nam je potreban odmor. Kada se odmorimo naše rezerve energije se obnavljaju i ponovo možemo da radimo. Međutim, kod ljudi koji su skloni iscrpljivanju, koji od sebe očekuju da uvek mnogo rade i koji se trude da uvek budu jaki vrlo često izostaje to prepoznavanje da im je potreban odmor. Kada se čovek ne odmara dovoljno umor prerasta u premor, gde se osoba čak i nakon sna i odmora i dalje oseća umorno. Mnogi ljudi nastavljaju da maksimalno rade uprkos hroničnom premoru i iscrpljenosti, čak pojačavaju svoje napore kada osete umor. Upravo takvi su najbolji kandidati za razvijanje burn-out sindroma. Kako ne bismo izgoreli treba da naučimo da brinemo o sebi na adekvatan način, prepoznajemo znake umora i premora, i dozvolimo sebi dovoljno odmora u toku dana i nedelje, kao i sezonske godišnje odmore.

Literatura:

1. Dedić, G. (2005). Sindrom sagorevanja na radu. Vojnosanitetski pregled, str. 851 – 855.
2. https://www.who.int/news/item/28-05-2019-burn-out-an-occupational-phenomenon-international-classification-of-diseases