Razvojni strahovi kod dece, anksioznost i fobija

feb 15, 2021 | O deci i roditeljstvu | 0 Komentara

Strah je, pored ljutnje i ljubavi, urođena emocija. Uloga straha je da nas upozori i zaštiti od opasnih i ugrožavajućih situacija, tako što povećava reaktivnost organizma i mobiliše snage za adekvatan odgovor. Kada ugledamo medveda u šumi, oči nam se šire, srce počinje ubrzano da lupa, i automatski se aktivira “bori se ili beži“ reakcija u mozgu. Strah nije sam po sebi loš. Do problema dolazi kada svakodnevne situacije ili objekte doživljavamo kao preteće, ili kad postoji preterana reakcija straha kod deteta, odnosno kada se strah pretvara u anksioznost ili fobiju.

Strahovi kod dece se javljaju, jer nemaju dovoljno razvijene kognitivne sposobnosti, i zato dete može neku situaciju doživeti kao potencijalno opasnu, iako ona to objektivno nije. Na taj način komšijski pas koji vama i ne izgleda tako opasno kod deteta može izazvati preteranu reakciju straha, vrištanje i plakanje na sred ulice.

Važno je u ovom kontekstu naglasiti da intenzitet straha ne zavisi samo od objektivne situacije, već i od karakteristika samog deteta (njegove osetljivosti, temperamenta, kognitivne zrelosti i tumačenja situacije), ali i od situacionog konteksta (da li je prisutna odrasla osoba koja deluje umirujuće ili druga deca), od detetovog trenutnog stanja (umor, glad, bolest i dr.).

Razvojni strahovi su strahovi koji su uobičajeni i normalni u određenom uzrastu:

Od rođenja do 2 godine: neposredno po rođenju bebe pokazuju urođene reakcije straha koje provociraju glasni i iznenadni zvuci, bol, padanje. Na uzrastu od 8-9 meseci bebe mogu da prepoznaju i razlikuju poznate osobe od nepoznatih i tada se prvi put javlja strah od nepoznatih osoba. Nova lica bebama izgledaju strašno, bez obzira da li je to baka koju dugo nisu videle, ili nova dadilja ili rođak. U periodu između 10 meseci i 2 godine javlja se separacijska anksioznost, mnoga deca ne žele da se odvoje od roditelja, ne žele da idu u vrtić, i da spavaju sama u krevetu.
Između 4. i 6. godine: javlja se strah od pasa i drugih životinja, strah od mraka, strah od noćnih mora postaje aktuelan čim dete počne da razlikuje realnost od mašte. Pred polazak u školu se javljaju strah od neuspeha, ismevanja, strah od usvajanja akademskih znanja.
Školski period, od 7. godine: deca počinju da se plaše stvari koje se mogu desiti u realnosti, plaše se provalnika, saobraćajnih nesreća, požara, telesnih povreda. Strah od neuspeha se pojačava kao i drugi strahovi vezani za akademska postignuća. Strahovi od miševa i zmija prevazilaze realnu opasnost.

Anksioznost je emocionalna reakcija na mogući (negativni) ishod događaja. Kod dece se javlja jer deca ne mogu zbog kognitivnih ograničenja da sagledaju realno situaciju, i na taj način im nešto što objektivno nije opasno izaziva strah. Anksioznost može biti zdrava i nezdrava. Zdravu anksioznost svi osećamo, ona nam govori da budemo oprezni u situacijama koje mogu biti realno opasne (kretanje po neosvetljenim ulicama noću, odlazak u stan osobe koju smo tek upoznali, vožnja sa osobom koja je pod dejstvom alkohola i sl,). Kada je nezdrava anksioznost u pitanju, dete oseća strah u situacijama koje nisu stvarno opasne, ali ih ono tako doživljava . Dete se uplaši kada vidi psa na ulici, jer veruje da će ga svaki pas ujesti, za šta postoji verovatnoća, ali je ona realno mala. Nezdrava anksioznost je loša jer dete sputava da se pravilno razvija i da se suoči sa izazovima koji su neophodni kako bi raslo i prešlo u narednu zonu razvoja.

Fobije su iracionalni strahovi koji su preplavljujući za dete. Strah je toliko intenzivan da potpuno ometa detetovo svakodnevno funkcionisanje. Na primer, šestogodišnjak može imati fobiju od pasa, i ne želi uopšte da izađe napolje jer se plaši da će sresti psa na ulici koji može da ga ujede. Socijalne fobije se mogu manifestovati kao izrazita stidljivost kod dece. Tada deca izbegavaju rođendane, teško sklapaju nova prijateljstva, teško im je da razgovaraju sa bilo kim ko nije član uže porodice.

Kako pomoći detetu koje se plaši?

Utešite dete. Možete mu reći ,,Vidim da se plašiš i da ti je ovo jako strašno, tu sam, uz tebe sam, ovo će proći i biće sve ok“. Podelite sa detetom da ste tu da ga zaštitite. Zagrlite dete i dajte mu podršku kako bi se osećalo sigurno.
Nemojte ismevati dete koje se plaši, pogotovo pred vršnjacima ili drugim ljudima. Ismevanje i nazivanje pogrdnim imenima neće motivisati dete da prevlada strah, već če mu samo poslati poruku da sa njim nešto nije u redu.
Kako dete odrasta slušajte ga i pričajte sa njim (sa akcentom na slušajte). Budite podržavajući i smireni. Pomozite svom detetu da iskaže osećanja rečima.
Pomozite svojoj bebi da se navikne na osobe koje prvi put vidi, dok je držite u rukama i dok se oseća sigurno. Pratite njen tempo i upoznavanje neće biti stresno.
Započnite odvajanje kratkim vremenskim intervalima. Kada krećete (na posao, u kupovinu, ili kada se razdvajate od bebe), kažite da ćete se vratiti, zagrlite dete, nasmejte se i idite. Tako će dete naučiti da se uvek vraćate po njega.
Detetu koje se plaši mraka je potrebna ustaljena rutina pred spavanje. Pevajte uspavanke i čitajte priče, pokažite detetu da je sigurno i voljeno. Koristite malo noćno svetlo u sobi ili odškrinite vrata detetove sobe sve dok dete ne savlada strah.
Pomozite detetu da se suoči sa svojim strahovima, ali bez pritiska, prateći detetov razvoj. Možete da upalite baterijske lampe i proverite zajedno da li su čudovišta ispod kreveta, ili svi prozori u sobi i ulazna vrata osigurani. Budite uz dete, podržite ga i dopustite mu da samo shvati da nema čega da se plaši.
Ograničite gledanje strašnih serija, filmova i emisija.
Pripremite dete za stresne situacije (pomozite mu oko učenja ako se plaši provere znanja, provežbajte kako da uspostavi kontakt na rođendanu ako se stidi). Pokazite mu da verujete u njega.

Najbolji način da se smanji anksioznost kod dece je da ih postepeno izlažemo situacijama koje oni doživljavaju kao opasne. Anksiozni roditelji mogu sprečiti dete da se izlaže situacijama koje oni doživljavaju kao potencijalno opasne, i na taj način potkrepljivati dečiju anksioznost.

Uz bezuslovnu ljubav roditelja deci je potrebna i adekvatna doza frustracije koja je primerena uzrastu, kako bi mogli da izađu iz zone komfora, da rastu i da se razvijaju. Detetu je potrebno da veruje da je doraslo novim izazovima, da je sposobno da pokuša nešto novo, čak i ako ima izvesnu dozu straha. Čak i kada se dete plaši jer seda prvi put na bajs bez pomoćnih točkića, važno je da veruje da će uspeti i da mi kao roditelji budemo tu da mu pružimo podršku, i da se pored nas oseća sigurno.

Reference: