Razvojne faze čoveka po Eriku Eriksonu

Život Erika Eriksona kao inspiracija za teoriju

Erik Erikson (1902-1994) je bio američko-danski psihoanalitičar. Razvio je mnoge ideje i koncepte koji nam pomažu u razumevanju razvoja ličnosti. Zanimljivo je osvrnuti se na njegovo detinjstvo koje je u bitnoj meri oblikvalo i profesionalni rad.

Biološki otac Eriksona, poreklom Danac, napustio je njegovu majku Karlu pre nego što se Erikson rodio. Nakon trogodišnje samostalne brige o detetu, Karla, poreklom Jevrejka, udala se za dr Teodora Hombergera. Detalje detetovog rođenja čuvali su u tajnosti. U osnovnoj školi Eriksona su ismevali zbog nordijskog izgleda, a u gimnaziji zbog jevrejskog porekla.

Upravo ovakvo detinjstvo mnogi dovode u vezu sa tim što je Erikson uveo pojam „kriza identiteta“. Kasnije, on je na simboličan način izgradio svoj novi lični identitet. Prezime Erikson je sam skrojio, dodajući svom imenu (Erik) sufiks son (sin), što znači Erikov sin.

Ko sam ja?

Erik Erikson je utvrdio 8 stadijuma kroz koje čovek prolazi u toku života. Na svakom traži odgovor na jedno pitanje „Ko sam ja?“, pomoću rešavanja određenih razvojnih zadataka. U zavisnosti od načina njihovog rešavanja, formira se identitet čoveka.

Stadijumi se nadovezuju jedan na drugi i razvojne zadatke ne možemo preskočiti ili im promeniti redosled. Štaviše, ukoliko se jedan razvojni zadatak ne reši adekvatno, osoba će imati poteškoća da uspešno reši i sledeće zadatke. Česta su pitanja koja se odnose na početak i trajanje jednog stadijuma. To nije moguće tačno utvrdti, jer trajanje zavisi od individualnih i kulturoloških karakteristika.

Razvojni stadijumi

1. Poverenje – nepoverenje (od rođenja do 1. godine) / Šta naš čini poverljivim ili nepoverljivim prema svetu?

Na najranijem uzrastu osnovni zadatak čoveka je sticanje osnovnog poverenja. Da li će u tome uspeti zavisi od odnosa sa primarnim starateljem (najčešće je to majka). Isto kao što je detetu potrebna odrasla osoba kada oseća glad ili žeđ, potrebna mu je osoba koja će biti tu kada se oseća uplašeno ili nesigurno. Ukoliko je majka brižna, prisutna, ako prepoznaje i adekvatno odgovara na potrebe deteta, dete će razviti osnovno poverenje prema okruženju. To se kasnije vidi kao poverenje ka drugim ljudima i svetu u celini.

Ako majka ne tumači pravilno signale deteta, ako ne šalje poruku da je tu za njega, dete će osetiti da ne može da se osloni na druge. Tako počinje da se razvija osnovno nepoverenje prema okruženju i strah od prepuštanja drugima i oslanjanja na druge.

2. Autonomija – stid i sumnja (od 1. do 3. godine)/ Da li ja to mogu?

Kada dete oseti da može da zavisi od drugih, novi zadatak je razvijanje autonomije, samostalnosti. Iako i dalje ima malu kontrolu nad stvarima koje ga okružuju, postoje radnje koje je potrebno da obavi samostalno. Motorički razvoj doprinosi sve većem odvajanju od roditelja.

Proces navikavanja na korišćenje noše predstavlja početak razumevanja „zadržavanja“ i „otpuštanja“, odnosno kontrole značajne za dalji život. Samostalno oblačenje je takođe aktivnost potrebna za razvijanje autonomije. Ukoliko uspešno izvrši predviđene zadatke, dete stiče samopouzdanje, osećaj ponosa i moći. Ako odrasli obavlja radnje umesto deteta, jer je tako brže i lakše (oblačenje), ili pak, postavlja previsoke zahteve, kod deteta će se razviti osećanje stida i sumnje u svoje sposobnosti.

3. Inicijativa – krivica (od 3. do 6. godine)/ Izlaženje iz „sigurne zone“

Dete uči da bude nezavisnije od odraslog i da preuzima rizik za odlazak u „svoj svet“ – svet igre. Na taj način razvija inicijativnost, spremnost za istraživanje. Dete kroz igru uspostavlja kontrolu nad dešavanjima oko njega i razvija maštu.

Ipak, neka deca mogu osetiti krivicu što napuštaju dotadašnji veoma intenzivan odnos sa odraslim. Ova krivica se dalje razvija u strah i otpor prema svemu što je novo. Svaki pokušaj izlaženja iz nečeg poznatog je praćen krivicom. Život tada postaje igranje uloga i sakrivanje autentične ličnosti.

4. Marljivost – inferiornost (od 6. do 12. godine)/ Da li sam dorastao/dorasla zadatku?

Nova uloga, uloga učenika, predstavlja prekretnicu u životu deteta i u funkcionisanju porodice. Pored autonomije, čiji je razvoj počeo na prethodnim stadijumima, sada dolazi i do razvijanja odgovornosti. Dete dobija nove obaveze, uči nova pravila i kako da raspoređuje vreme. Učitelj postaje još jedna bitna osoba za razvoj samopouzdanja deteta. Da bi se osetilo dobro i sposobno, značajno je upućivanje pohvala detetu koje se odnose na trud.

Roditelji često, iz straha da dete bude neuspešno, počinju da ga porede sa drugima, da ga prezaštićuju i obavljaju obaveze umesto njega. Zbog toga se kod deteta razvija loša slika o sebi, izbegavanje odgovornosti, nesamostalnost i inferiornost.

5. Identitet – konfuzija identiteta (od 12. do 18. godine)/ Šta je moj identitet?

Adolescencija je najburniji period u životu čoveka. Na ovom stadijumu se pokazuje uspešnost prethodno rešenih razvojnih zadataka. Dolazi do naglih fizičkih promena, mladi se suočavaju sa snažnim seksualnim nagonima, javlja se briga za budućnost, borba za određene vrednosti… Česti su i sukobi sa ranijim uzorima (roditeljima i nastavnicima).

Velike promene imaju za cilj sintetisanje svih promena koje su se dogodile u ranijim razvojnim fazama kako bi se izgradilo stabilno osećanje identiteta i dobio odgovor na pitanje Ko sam ja?.

U ovom periodu se neminovno javljaju određene poteškoće, pa i patnja. Ukoliko se ne nađu odgovori na brojna pitanja i promene, umesto stabilnog identiteta dolazi do konfuzije. Javlja se strah za budućnost, zbunjenost i povlačenje adolescenta.

6. Bliskost – izolacija (od 18. do 40. godine) Gde je granica između „ja“ i „mi“?

U ovoj fazi posebnu važnost imaju intimni odnosi i deljenje sebe sa drugima. Pojedinac se nalazi pred zadatakom nalaženja odgovarajućeg partnera i zasnivanja porodice. Psihološki zadatak na ovom stadijumu odnosi se na postavljanje granica između sebe i drugih. Uspostavljanje bliskosti sa drugom osobom, uz zadržavanje svog „ja“, rezultat je uspešno rešenog prethodnog zadatka.  

Ako nije došlo do razvijanja stabilnog osećanja identiteta, dolazi do izolacije od drugih ljudi i izbegavanja suštinskog povezivanja sa njima. Takođe, može doći do gubljenja svog „ja“ u odnosima. Ovaj proces prati razvijanje straha od napuštanja i neuviđanje svoje vrednosti nezavisno od drugih osoba („Ne mogu sam/a.“, „Ako nema njega/nje, ja ne vredim.“)

7. Plodotvornost – stagnacija (od 40. do 65. godine) Šta će ostati nakon mene?

Odrasli na ovom uzrastu su usmereni ka negovanju odnosa sa drugima (decom, partnerom, prijateljima, kolegama). Počinju razmišljanja šta će ostati iza njih. Javlja se potreba za bavljenjem stvaralačkim aktivnostima, kako bi se stvorilo nešto vredno i korisno za buduće generacije (mentorstvo, aktivizam, podučavanje…). Nasuprot plodotvornosti može doći do stagnacije.

8. Integritet – beznadežnost (od 65. godine do smrti) Šta sam sve postigao/postigla u životu?

Ova životna faza je specifična, jer je njen zadatak procena uspešnosti svih prethodnih zadataka. Vrši se sinteza životnih iskustava i dolazi do refleksije na sve što se postiglo. Kao posledica sveukupne procene može se javiti osećanje integriteta i zadovoljstva, preuzimanje odgovornosti za sopstveni život.

Ili, umesto mirenja sa sobom i načinjenim izborima, može se javiti očajanje, žaljenje za pogrešnim izborima, odlukama, kao i suočavanje sa smrću. Dolazi do ponovnog okretanja sebi i činjenja naknadnih pokušaja u ostvarivanju integriteta. Tada se javljaju hronično nezadovoljstvo, psihosomatske smetnje, depresivne krize. Osoba traga za smislom života, dolazi do odbojnosti prema svemu što je novo, mlado i što se razvija.

Možemo uočiti da su svi razvojni zadaci prisutni tokom celog života, ali su najuočljiviji u navedenim periodima koji su izdvojeni u stadijume. Za svaki stadijum navedena su dva pola (poverenje i nepoverenje, marljivost i inferiornost, inicijativa i krivica..). Iako se u tekstu govorilo o važnosti dostizanja pozitivnog pola, bitno je pronaći balans. To znači da bi trebalo zadržati manje segmente negativnog pola. Odnosno, previše inicijative prelazi u bezobzirnost. Doza nepoverenja nas ponekad štiti. Previše bliskosti može dovesti do promiskuitetnosti.

Literatura:

Razvojna psihologija I – bazična literatura. Beograd: Departman za psihologiju, Univerzitet Singidunum.