Psihološke igre su česte u interakcijama između ljudi.
To su obrasci ponašanja koje stalno ponavljate u odnosima sa drugima. Uvek se završe na isti način – zbunjeni ste, ponovo odbačeni, potvrdili ste da ste nesposobni, neko vas je opet izdao, ponovo ste dokazali da se nikome ne može verovati… Ukratko, opet ste potvrdili neko negativno uverenje o sebi, drugima ili svetu oko sebe.
I za to krivite drugu osobu. Prosto ne znate kako ste se opet našli u istoj situaciji.
Psihološke igre vode poreklo iz nesvesnog dela naše ličnosti
Svesne igre su manipulacija i nisu igre užem smislu. Prestaćete da igrate igre kada ih postanete svesni i kada shvatite koje nezadovoljene potrebe stoje iza njih. Igranje psiholoških igara sa sobom nosi dosta snažnih interakcija i uzbuđenja. Zato je nekim ljudima teško da se odreknu psiholoških igara, jer se tako osećaju manje živo. Ipak, odustajanje od njih vodi ka većoj autentičnosti i bliskosti u odnosu sa drugima.
Uloge u psihološkim igrama: Žrtva, Progonilac i Spasilac
U svakoj situaciji u kojoj postoji drama u odnosima među ljudima, ona će se manifestovati kroz tri uloge: Žrtva, Progonilac i Spasilac.
Osoba u ulozi Žrtve otpisuje svoje sposobnosti da reši neki problem. Od drugih stalno očekuje da se pobrinu za nju, jer smatra da ona to sama ne može. Polazi iz inferiorne pozicije, oseća se bespomoćno, potlačeno, posramljeno, izgleda kao da ne može donositi odluke, uživati u životu ili postići bilo kakav uvid. Njena pozicija je: „Jadna ja“. Kada se osećamo preplavljeno, depresivno, kada želimo da se izolujemo i osećamo da ne možemo da se nosimo sa situacijom, ulazimo u ulogu Žrtve.
Sa druge strane osoba u ulozi Progonioca kritikuje, omalovažava, naređuje, primorava druge na nešto, smatra da su drugi ispod nje. Osoba u ovoj ulozi se ponaša kontrolišuće, kritikujuća je, optužujuća, ljuta, autoritarna, rigidna, vođena osećajem superiornosti. Kada zauzmete ovu ulogu otpisujete sposobnost drugih ljudi i vidite ih kao manje vredne. Pozicija Progonioca je: „Za sve si ti kriv!“
U ulozi Spasioca nalazi se onaj ko brani osobu koja je trenutno u poziciji Žrtve. Spasilac pomaže više nego što je potrebno, radi stvari umesto drugih, stalno ih izvlači iz neprijatnosti, rešava tuđe probleme, čak i kada oni to ne traže. Oseća se krivim ako ne pomaže. On pomaže drugima, jer smatra da oni ne mogu pomoći sami sebi, i tako takođe zauzima superiornu poziciju. Njegovo spašavanje ostavlja Žrtvu u zavisnoj poziciji. Takođe, ova uloga usmerava energiju Spasioca na rešavanje tuđih problema, ne na rešavanje svojih. Njegova omiljena rečenica je „Dozvoli da ti pomognem!“
Ljudi su skloniji preuzimanju inicijalno jedne uloge. Obično je to ona uloga za koju su u detinjstvu naučili da im donosi najviše.
Kako počinje psihološka igra?
Kada postoji nešto što je za jednu osobu okidač, onda će ona stupiti u jednu od ovih uloga i pokušaće da uvuče druge u neku od preostalih uloga. Poznati transakcioni analitičar Karpman kaže: „Kada god ne preuzmemo odgovornost za svoja osećanja i od sebe napravimo žrtvu, pripremamo scenu za pojavu drame.“ Dakle, za započinjanje psihološke igre potrebna je nekakva slabost, a zatim se baca mamac kojim se pecaju drugi učesnici. Dalje se psihološka igra odvija tako što se svaka osoba pridržava svoje uloge.
Pitate se: „Gde je tu drama?“
Drama nastupa u trenutku kada jedna od osoba promeni ulogu koju ima. U Igri dolazi do Obrta i stvari se menjaju. Žrtva se može pobuniti i kazniti Progonioca koji će se sada osećati kao Žrtva. Spasioca mogu napasti da radi previše toga ili pak nedovoljno, čime može zauzeti uloge Progonioca ili Žrtve. Kako Progonilac i Spasilac menjaju svoje uloge, i uloga prvobitne Žrtve se menja. Dakle, dolazi do nove podele uloga. Svi se osećaju zbunjeno, pitaju se šta se desilo i iznova doživljavaju dobro poznata neprijatna osećanja.
U psihološkim igrama drama zamagljuje prave probleme, i rešenja nam više nisu u fokusu.
Dramski trougao
Tri uloge u psihološkim igrama su u transakcionoj analizi predstavljene pojmom dramskog trougla, koji je uveo Stiven Karpman. On je želeo grafički da prikaže interakcije koje se odvijaju u konfliktnoj situaciji. Igra se može odvijati između dve ili više osoba i ono što karakteriše svaku od Igara je smena uloga, odnosno kretanje igrača u okviru trougla. Karpman na slikovit način govori o Obrtima u psihološkim igrama: „Da bismo dovršili psihološku igru, mora da dođe do Obrta. Obrti pojačavaju dramu, utoljavaju glad za uzbuđenjem i usložnjavaju Igru. Kada više igrača pravi Obrte i prelazi iz uloge u ulogu, krajnji rezultat je željena zbunjenost i nerešivost! Što je više Obrta, to je više drame.“
U komunikaciji možemo razlikovati dva nivoa – socijalni i psihološki. Socijalni nivo odnosi se na ono što je rečeno, a psihološki na to šta rečeno zaista znači. Socijalni nivo je vidljiv, a psihološki skriven. U psihološkim igrama se socijalni i psihološki nivo uvek razlikuju. Dok se na socijalnom nivou ispoljava jedna od tri uloge, druge dve uloge deluju na psihološkom nivou.
Primer psihološke igre „Da, ali…“
Česta psihološka igra, koju ćete verovatno lako prepoznati, a u koju se možda i sami upuštate je igra „Da, ali…“
U ovoj Igri jedna osoba se žali na svoje probleme i poziva drugu osobu da joj pomogne. Dakle, ona je u ulozi Žrtve i peca Spasioca koji će preuzeti odgovornost za rešavanje njenih problema. Sve što Spasilac predloži Žrtva odbije sa opravdanjem: „Da, mogla bih to da uradim, ali…“ i onda nađe izgovor zbog čega joj predlog ne odgovara.
Dok na socijalnom nivou Žrtva traži pomoć, ono što na psihološkom nivou radi je dokazivanje da je njena situacija bezizlazna, i da joj nema pomoći. Obrt u ovoj Igri nastupa kada Spasilac odustane od pokušaja da joj pomogne. On tada može početi da kritikuje osobu kojoj je do tada pomagao, prelazeći u ulogu Progonioca. U sebi se oseća bespomoćno i frustrirano, kao Žrtva. Nije uspeo u svojoj nameri da spase drugu osobu, čime verovatno potvrđuje svoja uverenja da nije dovoljno dobar prijatelj, da je nesposoban da rešava probleme, ili svoje generalno osećanje neadekvatnosti. Isplata za Žrtvu je to što je dokazala da joj niko ne može pomoći i ima opravdanje za svoju pasivnu poziciju. To je verovatno praćeno osećanjima besa ili tuge, osećanjima za koje je osoba naučila da su prihvatiljiva njenim starateljima u detinjstvu.
Moguće je da ovakav obrazac stalno ponavljate sa različitim ljudima. Lako se upecate na njihov mamac nesposobnosti ili nemoći. Prvo im pomažete, savetujete, a onda se osećate iskorišćeno i frustrirano. Najteži deo prekidanja ovakvog obrasca je uočavanje da se on dešava. Kada ga jednom prepoznate, možete uraditi nešto povodom njega.
Zašto učestvujemo u psihološkim igrama?
Igranje Igara je jedan od načina koji smo usvojili kao mali da bismo od spoljašnjeg sveta dobili ono što želimo. Međutim sada kada smo odrasli na raspolaganju su nam mnogo efikasnije strategije. U Igrama niko ne pobeđuje, niko ne dobija ono što želi i što mu je potrebno.
Reference:
Karpman, S., Živeti bez igara – dramski trougao u međuljudskim odnosima, Psihopolis, Novi Sad, 2014
https://medium.com/@duncanr/transforming-group-dynamics-by-diffusing-the-drama-triangle-fe408ab8646b
0 komentara