Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) je problem mentalnog zdravlja koji neki ljudi razvijaju nakon što su doživeli ili bili svedoci nekog traumatskog događaja, koji je bio pretnja po život (rat, pretnje smrću, iznenadne smrti, prirodne katastrofe, saobraćajne nesreće, nasije, zlostavljanje, silovanje i sl.).
Šta je traumatski događaj?
Ono što je tipično za traumatski događaj je da ne postoji nikakva kontrola nad onim što se dešava, ljudi su preplavljeni i osećaju se često veoma uplašeno, nesigurno i bespomoćno. Uvereni su da je njihov život ili život drugih u opasnosti. Svako ko je prošao kroz ovako nešto može da razvije PTSP.
Prva reakcija na traumatski događaj je šok i neverica, “Zašto ja, zašto se ovo meni događa?” To je iskustvo sa kojim se ne mirimo, koje je neshvatljivo i nepojmljivo i neizrecivo. Kao takvo nije integrisano sa ostalim sećanjima koja imamo.
Ko oboleva od posttraumatskog stresnog poremećaja?
Svako može razviti PTSP u bilo kom uzrastu. Neko se bolje, a neko lošije nosi sa traumatskim događajem. Ali ono što intrigira je zašto se neko spontano oporavi, a neko ne?
Ono što za sada znamo je da je za razvoj posttraumatskog stresnog poremećaja neophodno postojanje interakcij više faktora. Neki od njih mogu povećati šansu da neko razvije PTSP, od kojih mnogi nisu pod kontrolom same osobe.
Na primer, veoma intenzivan ili dugotrajan traumatski događaj, ili povreda tokom događaja može povećati verovatnoću da će osoba razviti PTSP. PTSP je takođe češći nakon određenih vrsta traume, poput seksualnog napada. Najviši je rizik kod silovanja, gde čak oko 50% žrtava razvije PTSP (Bisson, 2007).
Lični faktori – kao što su prethodna traumatska izloženost, godine i pol, postojanje psihijatrijske istorije, niski obrazovni nivo – mogu uticati na to da li će osoba razviti PTSP ili ne. Takođe je važno šta se dešava nakon traumatičnog događaja. Posttraumatski stres može učiniti PTSP verovatnijim, dok socijalna podrška može učiniti manje verovatnim.
Simtomi posttraumatskog stresnog poremećaja
Simptomi PTSP-a obično počinju ubrzo nakon traumatskog događaja, ali se mogu pojaviti i nekoliko meseci ili čak godina kasnije. Ukoliko simptomi uzrokuju klinički značajnu patnju i oštećenje socijalnih i/ili radnih funkcija tokom najmanje jednog meseca, smatraju se značajnim za dijagnostikovanje PTSP-a.
To su najčešće sledeći simptomi:
– Intruzivni simptomi: nevoljno, neželjeno prisećanje na događaj; disocijativne reakcije (npr. flešbekovi); noćne more; intenzivna uznemirenost na unutrašnje i spoljašnje podsetnike na traumatski događaj
– Izbegavanje uznemiravajućih sećanja, misli ili osećanja povezanih sa traumatskim događajem/ spoljašnjih podsetnika traume (mesta, aktivnosti…)
– Negativne promene u kognicijama, raspoloženju i pobuđenosti; nemogućnost prisećanja nekog važnog aspekta traumatskog događaja; način na koji razmišljate o sebi i drugima može postati negativniji zbog traume.
Na primer: Možda se osećate ukočeno — ne možete da imate pozitivna ili ljubavna osećanja prema drugim ljudima — i izgubili ste interesovanje za stvari u kojima ste nekada uživali.
(Photo by RODNAE production from Pexels)
Možda ste nervozni ili uvek budni i u potrazi za opasnošću i imate ekstremna, negativna razmišljanja (“Nikada se neću oporaviti”, “Nikome ne možeš verovati”), negativna emocionalna stanja (npr. depresija, anksioznost, bes, krivica, stid), osećaj otuđenosti, promene u pobuđenosti i reaktivnosti, razdražljivo ponašanje i izlive besa, preterane reakcije trzanja i/ili probleme sa spavanjem. Česti su i suicidalne misli i pokušaji suicida i štetna ponašanja, kao što je pušenje, zloupotreba droga ili alkohola, ili agresivna vožnja.
Vrste PTSP-a
Postoje dve vrste posttraumatskog stresnog poremećaja:
- PTSD sa disocijativnim crtama – izraženi su depersonalizacija i derealizacija. Osobe sa disocijativnom podvrstom imaju veći broj psihijatrijskih poremećaja (npr. udruženu depresiju i anksioznost) i češće imaju istoriju dečjeg zanemarivanja i zlostavljanja.
- Odloženi PTSP – ukoliko nisu zadovoljeni puni kriterijumi tokom 6 meseci nakon traumatskog događaja.
Poremećaji udruženi sa posttraumatskim stresnim poremećajem
Oko 80% osoba sa PTSP takođe ima druge poremećaje i trajno “negativno raspoloženje”, ili nesposobnost da osete pozitivna osećanja (Spence et al., 2011). Najčešće su prisutni depresija, anksiozni poremećaji i zloupotreba supstanci. Mnogo ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti ima PTSP i istoriju dečjeg fizičkog i seksualnog zlostavljanja (Cash, 2006).
Kako su depresija i trauma povezane?
Ponekad se čini da depresija dolazi iz vedra neba. Takođe, može biti uzrokovana stresnim događajem kao što su razvod ili trauma. Problemi u suočavanju sa bolnim iskustvima ili gubicima često dovode do depresije. Na primer, veterani koji se vraćaju iz ratne zone mogu imati bolna sećanja i osećanja krivice ili žaljenja zbog svojih ratnih iskustava. Neki su bili povređeni ili su izgubili prijatelje. Preživeli u katastrofi su možda izgubili voljenu osobu, dom ili su bili povređeni. Osobe koje su preživele nasilje ili zlostavljanje mogu se osećati kao da više ne mogu verovati drugim ljudima. Ovakva iskustva mogu dovesti i do depresije i PTSD-a.
Bes i trauma
Bes je često veliki deo odgovora preživelih na traumu. To je ključni deo odgovora na preživljavanje kod ljudskih bića. Ljutnja nam pomaže da se nosimo sa životnim stresovima dajući nam energiju da nastavimo da se suočavamo sa problemima ili preprekama. Ipak, bes može stvoriti velike probleme u ličnom životu onih koji su doživeli traumu i onih koji pate od PTSD-a.
Zašto je ljutnja uobičajena reakcija na traumu?
Jedan način razmišljanja je da su visoki nivoi besa povezani sa prirodnim instinktom preživljavanja. Kada se suoče sa ekstremnom pretnjom, ljudi često reaguju besom. Ljutnja može pomoći osobi da preživi pomeranjem svog fokusa. Osoba svu svoju pažnju, misli i akciju usmerava ka preživljavanju.
Ljutnja je takođe uobičajena reakcija na događaje koji izgledaju nepravedno ili u kojima ste žrtva. Ljutnja je česta ako su vas drugi izdali. Ovo se najčešće vidi u slučajevima traume koje uključuju eksploataciju ili nasilje. Trauma i šok i zlostavljanja u ranom detinjstvu često utiču na to koliko dobro preživeli nauči da kontroliše svoje emocije. Problemi u ovoj oblasti dovode do čestih izliva ekstremnih emocija, uključujući i bes.
PTSP kod dece i tinejdžera
Trauma utiče na decu školskog uzrasta i tinejdžere drugačije nego na odrasle. Ako se dijagnostikuje PTSP, simptomi kod dece i tinejdžera takođe mogu izgledati drugačije. Kod mnogo dece simptomi PTSP-a nestaju spontano nakon nekoliko meseci.
Deca mogu imati simptome poput gore navedenih, i kako deca postaju starija, njihovi simptomi su sličniji onima kod odraslih. Evo nekoliko primera simptoma PTSD-a kod dece i tinejdžera:
- Deca mlađa od 6 godina mogu da se uznemire ako njihovi roditelji nisu u blizini, imaju problem sa spavanjem ili odigravaju traumu u igri.
- Deca uzrasta od 7 do 11 godina mogu ponavljati traumatski događaj kroz igru, crteže ili priče. Neki imaju noćne more, ili postaju razdražljiviji ili agresivniji. Oni takođe mogu da izbegavaju školu, ili da imaju probleme sa školskim obavezama ili prijateljima.
- Deca uzrasta od 12 do 18 godina imaju simptome slične odraslima: depresiju, anksioznost, povlačenje ili impulsivno ponašanje poput zloupotrebe supstanci ili bežanje iz škole, od kuće.
Lečenje posttraumatskog stresnog poremećaja
U lečenju PTSP-a se sa velikim uspehom koristi nekoliko tretmana:
– Teorija emocionalnog procesiranja i terapija prolongiranog izlaganja. Koristi se traumatskim sećanjima (izlaganje u imaginaciji) i situacijama povezanim sa traumom koje klijent izbegava (izlaganje in vivo). Takođe, koriguju se i pogrešna uverenja kod klijenta. Neki od mehanizama uključenih u izlaganje su ponavljano oživljavanje traumatskog sećanja koja dovode do navikavanja i vremenom do odbacivanja prethodno negativne procene sebe i stvarnosti kao nerealistične.
– Desenzitizacija i reprocesiranje pokretima očiju – EMDR. Cilj EMDR-a je da se efekti traumatskih sećanja redukuju angažovanjem adaptivnih mehanizma mozga koji služe za procesiranje informacija. Fokusiranje na uznemiravajuća sećanja uz primenu bilateralne stimulacije preko vizuelne (pokreti očiju) ili taktilne stimulacije (tapkanje) olakšava pristup i procesiranje maladaptivno pohranjenih informacija. Tokom terapije takođe se radi na neprijatnim situacijama iz dalje prošlosti. Klijent zamišlja uznemirujući događaj (koji prate odgovarajuće kognicije i osećanja), dok fokusira pažnju na horizontalne pokrete terapeutovih prstiju u setovima od oko dvadesetak pokreta. Između ovih setova izveštava o trenutnim senzacijama, kognicijama i osećanjima, sve dok se ne smanji tenzija tokom prisećanja. Klijentu se zatim daje instrukcija da negativnu disfunkcionalnu kogniciju u vezi sa događajem (defektnost/opasnost/nekontrolabilnost) zameni pozitivnom, funkcionalnijom kognicijom (npr. „dovoljno sam bezbedan“), što se dalje učvršćuje novim setovima pokreta očiju.
– Kognitivno-bihejvioralna terapija kroz Izlaganje u imaginaciji i posete mestima traume. Ova terapija ima kao prvenstveni cilj kognitivno restrukturiranje: u imaginaciji se identifikuju trenuci sa najsnažnijim emocionalnim nabojem i iskrivljenim kognicijama („hot spots“), koje se zatim kognitivno restrukturiraju; alternativna gledišta se inkorporiraju u naredno oživljavanje, u vežbama izlaganja testiraju se preterane generalizacije opasnosti (klijenti se fokusiraju na ono što je različito između „sada“ i „onda“). Posebno se radi na modifikovanju problematičnih interpretacija posledica traume, kao i na modifikaciji bihejvioralnih i kognitivnih strategija održavanja emocionalnih poremećaja (npr. ruminacija, zaštitna ponašanja itd.).
Terapija medikamentima se pokazala korisnom u lečenju simptoma PTSP-a, a neki od ovih lekova se takođe koriste za simptome depresije i anksioznosti. To su antidepresivi koji se nazivaju SSRI (selektivni inhibitori ponovnog uzimanja serotonina) i SNRI (inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina-noradrenalina). SSRI i SNRI utiču na nivo hemikalija koje se prirodno pojavljuju u mozgu zvanih serotonin i/ili norepinefrin. Ove supstance igraju ulogu u komunikaciji moždanih ćelija i utiču na to kako se osećate.
https://ptsd.va.gov/PTSD/understand/what/more_topics.asp
Vukosavljević Gvozden, T.: PTSP. PowerPoint prezentacija.
Naslovna fotografija: blowup on Unsplash
0 komentara