Tikovi predstavljaju brze, ponavljajuće, nesvrsishodne pokrete mišića ili ispuštanje /pravljenje zvukova.
Vrste tikova
U odnosu na lokalizaciju dele se na motoričke (tikovi koji uključuju pokret) i vokalne (tikovi koji uključuju zvuk). Tikovi iz obe grupe se dalje dele na jednostavne i složene.
Jednostavni motorički tikovi se najčešće ispoljavaju kao žmirkanje, namigivanje, kolutanje očima, oblizivanje, mrdanje nosa, pućenje usana, zabacivanje glave, istezanje vrata, sleganje ramenima. Tada je aktivirana samo jedna grupa mišića, često nisu upadljivi za okolinu i dugo ostaju neprepoznati. Složeni motorički tikovi nastaju kada je aktivirano više mišićnih grupa i najčešće se manifestuju kao složene radnje poput klaćenja, poskakivanja, mahanja rukama, grimasiranja, specifičnog načina hodanja koje odudara od uobičajenog, dodirivanja ili mirisanja objekata iz okoline. Oni su za okolinu upadljiviji od prethodne grupe i povod su za zabrinutost i reakciju okoline deteta.
Jednostavni vokalni tikovi su najčešće u formi kašlja ili nakašljavanja, čišćenja grla, zevanja, udaha, izdaha, coktanja, šmrkanja. Složeni vokalni tikovi mogu biti raznoliki: ispuštanje čudnih zvukova, ponavljanje određenih reči ili rečenica (eholalija), lajanje, ponavljanje vulgarnih reči (koprolalija).
(Photo by Max Mishin on Pexels)
Kao poseban neurološki poremećaj izdvaja se Turetov sindrom koji je kombinacija složenog motornog tika sa vokalnim tikovima.
U odnosu na dužinu trajanja dele se na prolazne i hronične. Ohrabrujuć je podatak da je čak 90% tikova prolazno, tj. prolaze u roku od godinu dana, nezavisno od tretmana kome je dete podvrgnuto. Hronični tikovi traju duže od godinu dana u kontinuitetu.
Na kom uzrastu se najčešće manifestuju tikovi?
Istraživanja pokazuju da čak 20% dece ima tikove u nekom periodu odrastanja. Obično se prvi put jave između 4. i 6. godine života, i tri puta su zastupljeniji kod dečaka nego kod devojčica. S druge strane, najučestaliji su u školskom uzrastu (između 10. i 12. godine). Smatra se da je to povezano sa školskim stresom, odnosno školskim obavezama i uklapanjem u vršnjačku grupu.
(Photo by Kat Smith on Pexels)
Najčešći uzroci za javljanje tikova
Tačan uzrok tikova nije poznat.
Smatra se da je neophodno postojanje biološke predispozicije i da će se kod neke dece, ukoliko postoji faktor okoline tik zasigurno ispoljiti u ranom ili školskom uzrastu, ili ponavljati periodično tokom odrastanja i sazrevanja deteta. Znači, za ispoljavanje tika neophodno je sadejstvo genetskog potencijala i nekih faktora iz okoline. Često roditelji deteta koje ima tikove, i sami imaju tikove ili su kao deca imali tikove, tako da je nasledni faktor prisutan.
Faktori okoline koji pokreću ispoljavanje tikova su obično različite vrste, za konkretno dete, stresnih ili traumatskih iskustva.
Šta to znači?
U praksi znači da je bitan doživljaj deteta da je situacija u kojoj se nalazi za njega ugrožavajuća i da ono nema kapaciteta da se izbori sa njom, odnosno da je razreši na adekvatan način. Obično su to kod dece prve separacije, te otud i rani početak koji se poklapa sa polaskom u vrtić i odvajanjem od roditelja, sa kulminacijom i najvećom ekspresijom simptoma u ranom školskom uzrastu gde se dete adaptira na školske obaveze i uklapa u vršnjačku grupu. Ukoliko je sredina u kojoj dete odrasta nestabilna, sa čestim konfliktima članova porodice, nesigurnošću i neizvesnošću, dete će ispoljavati tikove u kriznim periodima porodičnog funkcionisanja.
(Photo by Ksenia Chernaya on Pexels)
Kod dece koja su vaspitavana uz puno ograničenja i kontrole od strane roditelja često se potiskivana agresija ispolji preko tika, pogotovo u predadolescentnom uzrastu. Nije retko da predisponirana deca ispoljavaju tikove kod bilo koje promene u ličnom ili porodičnom funkcionisanju kao što su selidbe, polazak u školu ili vrtić, rođenje drugog deteta, gubitak člana porodice, razvod roditelja. Znači, deca koja su podložnija ispoljavanju tikova na bitne promene u porodici i okruženju često reaguju tikom.
Sa druge strane, tikovi kod dece se često javljaju i udruženo sa drugim stanjima kao što su anksiozna i depresivna stanja, poremećaj pažnje, opsesivno-kompulzivni poremećaj i različite razvojne poteškoće, gde je tik obično samo jedan od simptoma u kliničkoj slici koju dete ispoljava.
Kako pomoći detetu?
Deci ne treba braniti ispoljavanje tikova i kažnjavati ih ili opominjati. Tikovi tada samo uzimaju drugačiji oblik i pogoršavaju se, što ima veze sa mehanizmom nastanka tika. Naime, na mestu koje je predisponirano za pojavu tika javi se povećana napetost, često kao svrab ili golicanje, koja se ispoljavanjem tika oslobađa. Znači tikovi nisu potpuno nevoljni pokreti, mogu se delimično svesno kontrolisati, ali napetost ostaje i onda dolazi do ponovnog, često nekontrolisanog pražnjenja.
Roditeljima obično teže pada činjenica da dete ima tikove, nego samom detetu, pogotovo ako dete nema problema sa vršnjacima vezano za sam tik. Roditelji se često stide, osećaju krivo, besni su i na dete što ne može tik da kontroliše i na one koje smatraju odgovornim za stres kod deteta (škola, vršnjaci). Osećaj bespomoćnosti u takvim situacijama često navodi roditelje da neadekvatno reaguju, viču na dete, opominju ga ili preterano motre na ponašanje deteta.
Važno je razumeti šta je tik i objasniti to stanje svima koji su u kontaktu sa detetom: nastavnicima, vaspitačima, bakama, dekama.
(Photo by Tima Miroshnichenko on Pexels)
Kada treba potražiti stručnu pomoć?
Većina tikova ne zahteva ozbiljniji tretman, prolaze spontano, bez tretmana, sa razrešenjem stresne ili traumatske situacije za dete. Svako dete ima određeni kapacitet da prevazilazi probleme u svom životu i zato sa traženjem stručne pomoći ne treba žuriti, već sačekati da se vidi da li dete može samo da prevaziđe problem. Sa sazrevanjem deteta i sa boljom regulacijom emocija tikovi će se proređivati i dete će prestati da reaguje na ovaj način.
Kako je već naglašeno, kod dece može da postoji samo jedan izdvojen problem ili je vidljivi problem samo deo većeg spektra problema, koji nije tako očigledan. Na primer, problem sa spavanjem može biti i izdvojen (dete se plaši mraka ili čudovišta u mraku), ali može biti i deo većeg problema (strah od odvajanja od roditelja, strah da će se roditeljima nešto desiti, strah da se zaspi jer se ujutru neće probuditi i sl.). Slično je i sa tikovima, najčešće je tik benigna reakcija na stresnu situaciju, ali može biti i najupadljiviji deo većeg problema, odnosno jedini deo problema koji okolina primećuje.
Znači, bitno je potražiti pomoć u slučajevima kada tikovi dugo traju, pogoršavaju se, značajno ometaju socijalni i emocionalni život deteta, kao i kada se dete prilikom tikova samopovređuje ili povređuje druge (grize jezik, udara druge). Ako je tik povod za druge probleme u detetovom životu, ako ga ismevaju vršnjaci, povlači se u sebe, izbegava da ide u školu ili na vannastavne aktivnosti treba reagovati bez zadrške. Ako je zabrinutost roditelja oko tika velika, iako dete ne pokazuje da ga tik ikako ometa, isto treba potražiti pomoć.
Tretman tikova uključuje psihoterapiju, i u ređim, težim slučajevima, farmakoterapiju, uzimanje lekova.
(Photo by Rahmi Aksöz on Pexels)
Koliko je potrebno da se uz stručnu pomoć oni prevaziđu?
Na ovo pitanje nije moguće precizno odgovoriti, jer se ne tretira sam tik, već ili okolnosti koje su dovele do njegovog ispoljavanja ili detetova reakcija na stresnu ili traumatsku situaciju.
Šta to znači u praksi?
Ukoliko se roditelji razvode i dete reaguje na produženo stresno stanje kroz tikove, neophodno je tretirati ceo sistem, odnosno celu porodicu, da svi članovi prođu kroz krizu što lakše i uz što manje posledica. U takvim slučajevima se i roditelji savetuju oko praktičnih detalja separacije, odnosa prema detetu ili deci, kao što se radi i na njihovom lakšem prevazilaženju okolnosti samog razvoda.
Dužinu tretmana u tim slučajevima diktiraju i kapaciteti roditelja za konstruktivno rešavanje problema, ali i samog deteta. Ako je u pitanju povod koji je vezan za samo dete, kao što je školski stres ili neuklapanje u vršnjačku grupu, tretman je baziran i usmeren na osnaživanje deteta da aktivira svoje resurse za adekvatno prevazilaženje date situacije i sličnih situacija u budućnosti. Dužina tretmana u tim slučajevima zavisi od zrelosti deteta, uzrasta, inteligencije, ali i od podrške koju dete dobija u porodici i školskoj sredini. Ukoliko dete ima pridružena stanja i bolesti gde je tik samo jedan od simptoma u kliničkoj slici, naglasak u terapiji je na primarnom problemu i to su obično duži tretmani koji zahtevaju aktivno učešće i porodice i škole.
(Photo by Victoria Rain on Pexels)
Saradnja porodice
U tretmanu poremećaja kod dece saradnja porodice je uvek neophodna, jer se dete vraća u sredinu u kojoj se simptom ispoljio. Bez „lečenja“ sredine, nema ni tretmana za dete. U zavisnosti od povoda za ispoljavanje tika, porodica, odnosno roditelji se uključuju ili savetodavno, a fokus je na detetu, ili se više radi sa porodicom. Kad god je to moguće treba uključiti i školu kroz konkretne i jasne smernice kako da se olakša detetu da prevaziđe stresni period.
Naslovna fotografija: Pinterest
0 komentara