Panični napad i panični poremećaj

Panični napad predstavlja veoma neprijatan, čak zastrašujući doživljaj intenzivnog i iznenadnog straha, praćen osećajem nadolazeće katastrofe. Strah se manifestuje brojnim telesnim i psihološkim simptomima, različitog intenziteta, koje osoba doživljava kao opasne i užasne. Prati  ih doživljaj da su iznenadnosti, osećaj gubitka kontrole i potrebe da se traži pomoć. Panični napad nakon najčeće iznenadnog početka, brzo se intenzivira, razvija i dostiže vrhunac, a potom se spontano završava. Traje od nekoliko minuta do maksimalno do dvedesetak. Osoba može da doživi jedan ili više paničnih napada, i da se sledeći dogodi kroz par godina ili nikada više. Takođe,  može da ima panične napade, a da ne razvije panični poremećaj.

Da bi se postavila dijagnoza napada panike potrebno je da osoba ima najmanje četiri od sledećih 13 simptoma;

1. Ubrzan rad srca/puls ili lupanje srca;
2. Plitko disanje ili osećaj nedostatka vazduha;
3. Bol ili nelagodnost u grudima;
4. Osećaj gušenja;
5. Drhtanje ili podrhtavanje;
6. Znojenje;
7. Mučnina ili druge stomačne tegobe;
8. Vrtoglavica ili osećaj nestabilnostI;
9. Obamrlost/trnci celog ili delova tela;
10. Talasi toplote/hladnoće;
11. Depersonalizacija ili derealizacija (osečaj odvojenosti od sopstvenog tela ili neprirodan doživljaj okoline);
12. Strah od smrti;
13. Strah od gubitka kontrole i ludila.

Dva poslednja simptoma su psihološka, predstavljaju interpretaciju doživljaja paničnog napada, i odnose se na ideju ugroženosti.

Šta je panični napad?  

Kada procenimo da smo u opasnosti organizam prima unutrašnji signal za odbranu od opasnosti (“bori se ili beži”), aktivira se autonomni nervni system, i javlja se niz već navedenih fizioloških i psiholoških simptoma straha. Ove senzacije su bezopasne i predstavljaju samo manifestaciju straha. Ovakva reakcija bi se javila bilo da smo u realnoj opasnosti (naleteli smo na tigra, recimo),  bilo da smo pogrešno zaključili da smo u opasnosti (što je slučaj kod paničnog napada).  Zapravo, napad panike je rezultat “lažne uzbune” u vidu nepotrebne pripreme organizma za reakciju “bori se ili beži”. Kada se javi anksioznost, doživljavaju se “senzacije” koje su normalne telesne manifestacije anksioznosti. Međutim, te senzacije se pogrešno tumače kao znak opasnosti za svoje fizičko i mentalno zdravlje (dobiću infarkt/poludeću/umreću..). Šalje se signal, lažna uzbuna mozgu, da se osoba nalazi u opasnosti i organizam reaguje kao da je zaista u opasnosti i aktivira mehanizam “bori se ili beži”. Ta lažna uzbuna je napad panike.

Panični napad se najčeće javlja spontano, bez jasnog povoda, u nekim svakodnevnim situacijama (na ulici, prilikom kupovine, prilikom čekanja u redu, na poslu i sl).  Nakon iznenadne pojave simptoma koji su preplavljujući i dramatični, osoba na kraju ima utisak da joj se dogodilo nešto strašno i opasno. Većina ljudi koja doživi ovo neprijatno iskustvo krene samoinicijativno na brojne medicinske pretrage kako bi otkrila razlog preživljenog užasa. Često neke od simptoma (npr.  lupanje srca)  tumače  kao znak da nešto nije u redu sa njhovim srcem, i da će doživeti infarkt.

Ono što prethodi prvom javljanju paničnog napada je obično stanje povišene napetosti i uznemirenosti koje traje neko vreme (problemi na poslu, spremanje ispita i sl), potom glad, fizički napor, upotreba stimulativnih supstanci (kafa, marihuana i sl). Neretko je glavni predisponirajući faktor za javljanje napada panike, prekid ili pretnja prekida nekog bliskog odnosa (svađe, razvod i sl).

Po pomenutoj DSM klasifikaciji, postoje dva osnovna tipa paničnog napada To su:

1. Neočekivani, nevezan za određenu situaciju, javlja se spontano i karakterističan je za panični poremećaj
2. Očekivani ili situacioni, koji se javlja u specifičnim situacijama ili pri očekivanju neke situacije. Karakterističan je za agorafobiju, socijalnu fobiju i specifične fobije (od igle, krvi, visine i sl). Često prvi tip paničnih napada pređe u drugi, jer osoba nauči da ih povezuje sa određenim situacijama.

Panični poremećaj

Panični poremećaj spada u grupu anksioznih poremećaja i predstavlja sindrom, koji se karakteriše učestalim i spontanim paničnim napadima. Po DSM-IV klasifikaciji mentalnih poremećaja, neophodno je da se sledeći kriterijumi zadovolje da bi se postavila dijagnoza paničnog poremećaja:

1. Neočekivani napadi panike (bar dva);
2. Makar jedan simptom koji je trajao minimum mesec dana – strah ili anksioznost povodom ponovnog javljanja paničnog napada (“Šta ako … mi se ponovo javi panični napad”); strah ili anksioznost povodom posledica paničnog napada (“šta ako…poludim”); promene ponašanja i funkcionisanja zbog napada panike (izbegavanje određenih situacija, zaštitnička ponašanja ili učestale medicinske pretrage);
3. Takođe, važno je isključiti da napadi panike nisu izazvani delovanjem neke supstance ili da se ne javljaju usled fizičke bolesti;
4. Isto tako, značajno je ustanoviti da nisu u sklopu drugog mentalnog poremećaja (socijalna fobija, poremećaj separacione anksoznosti i sl).

Neretko panični poremećaj bude udružen sa agoafobijom. Agorafobija je strah da se bude na mestima ili situacijama u kojima osoba procenjuje da nije sigurna, i iz kojih ne može lako da pobegne, ili da nađe pomoć (ostajanje kod kuće, stajanje u redovima, socijalni kontakti, javni prevoz, liftovi, prelazak mostova itd). Iz tog razloga izbegavaju da se nađu na ovakvim mestima da se ne bi javio panični napad i fatalno se završio.

Prema modelu racionalno-emocionalne-bihejvioralne terapije, sve klijente sa anksioznim poremećajima karakteriše sklonost da se katastrofično odnose prema “opasnim” situacijama i događajima, i tendencija katastrofiziranja oko telesnih senzacija.

Ključnu ulogu u stvaranju panike imaju iracionalne misli.

Ove osobe mogu da  imaju neka od sledećih iracionalno uverenja “Moram da se osećam smireno”, “Ne smem biti napet”,  “Ne smem imati panični napad”, “Moram imati kontrolu nad napadom panike”. Drže se ovih uverenja jer su ubeđene da je napad panike opasan i da je ugrožavajuć za njih: “doživeću infarkt”, “umreću”, “svi će misliti da nešto nije u redu sa mnom”, “poludeću”. Ovakva vrsta anksioznosti povodom novih napada panike se definiše kao katastorfiziranje, užasavanje i nepodonošenje. Na ovaj način samo se održava panični poremećaj, a prisutna anksioznost se intenzivira i produbljuje, kao i njeni simptomi. Još jedan način održavanja paničnog poremećaja je korišćenje zaštitničkih ponašanja (nošenje lekova, vode, čokoladica, prileći, mobilni telefon i sl). Ovako se osobi čini da sebe štiti “Da nisam prilegao, sigurno bi se onesvestio”, “ Da nisam popio lek, sigurno bih poludeo”. Anksiznost se doista redukuje na ovaj način, kao i kada se izbegne određena situacija. Ali  isto tako se održava i uverenje da je panični napad opasan, što ne vodi u rešavanje problema.

Racionalno emocionalo bihejvioralna (REBT) je terapija izbora u tretmanu paničnih napada i paničnog poremećaja. Osnovni elementi tretmana su:

• psihoedukacija o paničnom napadu i
• relaksacioni trening – učenje različitih tehnika relaksacije. Zatim,
• kognitivna restruktuacija – identifikovanje i korekcija pogrešnih iracionalnih uverenja, koja uzrokuju i održavaju panične napade i panični poremećaj, te jačanje njihovih racionalnih alternativa i njihovo učvršćivanje putem različitih vežbi.
• u cilju promene disfunkcionalnih ponašanja, radi se na izlaganju telesnim senzacijama koje klijent doživljava tokom paničnog napada, najpre uz pomoć terapeuta, a potom i samostalno. Isto tako, izlaže se situacijama i mestima koje izbegava, kako ne bi doživeo napad panike.

Izvori:

Latas, M.: Anksiozni poremećaji, teorija i praksa. JP Službeni glasnik, Beograd, 2016.

Marić, Z.: Panični poremećaj (sa/bez agorafobije). ppt