Organizacija vremena u porodicama sa više dece: izazovi i rešenja

Planiranje i organizacija vremena u porodicama sa decom je stvar realnosti i svakodnevnice. Period adaptacije na obaveze oko jednog deteta i menjanje porodične dinamike traje kreće nego kod porodica sa troje i više dece. Što je više članova porodice, više je obaveza potrebno da se uklopi, neophodna su dodatna prilagođavanja kako bi sve teklo koliko je moguće jednostavnije.

Izazovi sa kojima se u procesu prilagođavanja i organizacije vremena sreću porodice sa više dece predstavljaju i šansu za razvoj i jačanje međusobnih veza. Način na koji one to rade, može da se primeni i na porodice sa jednim ili dva deteta.

(Photo from Pinterest)

Izazovi, izazovi

Iako su roditelji u manjini jer ih je dvoje, a dece troje, četvoro ili više, odgovornost na to kako će porodica da funkcioniše nije na deci, iako su brojnija, već na roditeljima.

Najčešći izazovi sa kojima se susreću nastaju zbog emotivnih blokada koje se dešavaju s vremena na vreme.

Blokirajuće emocije koje  znaju da budu preplavljujuće:

• Strah od neuspeha – previše obaveza tokom dana, nemogućnost da se sve postigne ponekad često idu uz zahteve poput „Ja moram sve da stignem, jer ako ne stignem ja sam neuspešan kao roditelj.“ ili „Bilo bi strašno da mojoj deci ne pružim sve, odmah ovde i sad, bez obzira da li se radi o emotivnom ili materijalnom. To je moja odgovornost kao roditelja i ne smem da omanem u tome.“

Kada dođe do obezvređivanja na ovaj način, važno je da roditelj kojem se to dešava popriča sa partnerom ili nekim iz svoje okoline kako bi dobio realnu sliku svojih sposobnosti i shvatio da ne može sve, sada, ovde i odmah.

• Strah od nemanja kontrole – roditelji često žele da kontrolišu situaciju, vreme, sebe i decu, a to nije uvek moguće i u skladu sa realnošću. Ako ovakav način razmišljanja preovladava kod jednog ili oba roditelja svako iskakanje iz rutine teže se podnosi, jer adaptacija traje duže. Fleksibilnost u načinu razmišljanja je ključ uspeha kada dođe do bilo kakve promene, bilo da je to bolest jednog ili više dece, odlazak na odmor ili situacije u kojima je samo jedno dete pozvano na rođendan.
• Osećanje krivice – najčešće se javlja kada se roditeljima učini da zapostavljaju neko dete u odnosu na drugu decu, ili da zapostavljaju porodicu zbog drugih obaveza. Činjenica je da je nemoguće u svakom trenutku ispuniti sve potrebe svakog deteta i da će se u određenim vremenskim periodima nekom detetu posvećivati više vremena. To ne znači nužno da su druga deca zapostavljena, već da je objektivna situacija takva da jedno dete zahteva više vremena. Ovo može da bude povezano sa uzrastom deteta (bebi je potrebna drugačija pažnja nego starijoj deci), tipom ličnosti (preosetljivo dete nam se može činiti emotivno zahtevnijim nego ostala deca), fazama u razvoju i značajnim događajima (poput polaska u školu) i slično. Uvid u to da je roditelja dvoje, a dece više, može da pomogne da se osećanje krivice ublaži i zameni drugim, zdravijim, emotivnim odgovorom poput nezadovoljstva trenutnom situacijom, uz znanje da je ta situacija trenutna.
• Bes – je čest kada se jedan ili oba roditelja osećaju bespomoćnim i ne znaju kako da odreaguju kada, na primer, svako dete zahteva pažnju ili postavlja pitanja u istom trenutku, a tada bi oni samo da odmore i budu sami sa svojim mislima. Bes može da se ispolji vikom na decu ili svađom sa partnerom. Iako ga karakteriše eksplozivna reakcija, često se brzo smiruje, ali ne dovodi do razrešenja problema. Jedini način kada se javi preplavljenost i kada je jednom od roditelja potreban mir, jeste da priča sa partnerom i da se dogovori sa njim/njom o tome kako da se postave u takvim situacijama i „uskoče“ jedno umesto drugog.

Kada uspeju da izađu iz vrtloga emocija i misli koje ih muče, roditelji u višečlanim porodicama lako izlaze na kraj sa praktičnim, organizacionim problemima.

(Photo by Keira Burton on Pexels)

Rutina kao deo svakodnevnice

Koliko god rutina kao reč izgledala strašno, roditelji višečlanih porodica znaju zašto je potrebna i pomaže u svakodnevnom funkcionisanju.

Rutina doprinosi sigurnosti i mentalnom zdravlju dece, a istovremeno sprečava mogući organizacioni haos.

Ključ uspeha u uspostavljnju rutina je istrajnost, ali isto tako da se na njih ne gleda kao na moranje. Kada se na rutinu gleda kao na obavezu ona postaje omča oko vrata i forma koja mora da se ispuni, a zaboravlja se suština. Ovo dovodi do ranije spominjane nefleksibilnosti u funkcionisanju zbog kog svako iskakanje iz koloseka označava haos.

Onog trenutka kada se svi u porodici uigraju i znaju kad se šta dešava, lakše je i pridržavati se rutina. Deo rutina prerasta u porodične rituale i ostaje takav i kada deca porastu (poput igranja društvenih igrica subotom uveče, priča o tome šta se dešavalo tokom dana, poljupca i zagrljaja pred spavanje, porodičnih filmskih večeri, nedeljnog ručka).

(Photo by Tima Miroshnichenko on Pexels)

Pravila i granice

Da bi funkcionisali što bolje roditelji u porodicama sa više dece lakše postavljaju pravila i granice kojih se drže.

Oni su svesni toga da bez određenih pravila sama porodica kao sistem ne bi mogla da funkcioniše tako lako. Ova pravila i granice su nekad ista za svu decu, a varijacije se dešavaju ako su deca različitih godina.

Primeri tih pravila su:

• Raspored kupanja (bilo da se bacaju kockice ili se rotira svaki dan ko prvi ide na kupanje),
• Gledanje televizije i korišćenje digitalnih uređaja,
• Odlazak u krevet,
• Kada je vreme za učenje,
• Kod starije dece i vreme za samostalne izlaske napolje i druženje.

Da bi pravila i granice funkcionisale važno je da postoji doslednost i dogovor roditelja, kog nema ako se ne sedne i ne priča o istim.

Dobro bi bilo da roditelji rade kao tim, obaveštavaju jedno drugo o važnim stvarima, odlukama koje su doneli možda i dok druga osoba nije bila prisutna kako bi ih po potrebi podržala.

(Photo by Kampus production on Pexels)

Podela odgovornosti

Troje ili četvoro dece na dvoje roditelja, znači i podela odgovornosti kako između roditelja, tako i odgovornosti koje deca imaju.

Odgovornost koju dobijaju deca najčešće se ogleda u osamostaljivanju u brizi oko sebe i higijenskih potreba (da zna samo da opere ruke, izbriše se posle upotrebe toaleta, uzme odeću, obuče se i slično) i kućnim poslovima.

Kućni poslovi se takođe dele na sve članove porodice, a u zavisnosti od uzrasta i deca postaju aktivni učesnici u održavanju svog doma. Zadaci koje dobijaju mogu da se menjaju, kako niko ne bi mislio da radi više od drugih. Neke porodice koriste i planiranje na nedeljnom nivou kako bi svako bio upoznat sa svojim zadacima i znao šta se od njega očekuje.

Roditelji na to imaju i odgovornost oko logistike. Važno je da ne drži samo jedan roditelj sve informacije u glavi i saopštava ih drugom, jer se često dešava da taj roditelj sagori od pritiska da mora sve da zna i organizuje. Ključ je da postoji kalendar ili da roditelji koriste neki drugi sistem koji će im olakšati ovaj deo priče kako bi znali kada i gde koje dete bi trebalo da bude.

Praktičnost

Praktičnost je potrebna, jer je jedini način da se zna da su bitne stvari obavljene i da se odustane od nepotrebih stvari, događaja, obaveza.

Šta znači biti praktičan u slučaju višečlanih porodica?

• Postavljanje pitanja da li nam je to stvarno potrebno (bilo da se radi o kupovini stvari ili dodatnoj aktivnosti za neko dete ili svu decu)?
• Da li postoji ista ili slična aktivnost u okruženju (provođenje što manje vremena u odvođenju i dovođenju dece na aktivnosti je važna ušteda vremena)?
• Na koji način bi to mogli lakše da rešimo (bilo da se radi o kupovini cipela ili odlasku u goste)?
• Šta nam je prioritet i kako da ga ostvarimo (u slučaju da na primer troje dece ima aktivnosti u isto vreme u različitim delovima grada)?
• Od čega možemo da odustanemo i čime to možemo da zamenimo (ovde se radi o preispitivanju toga da li stan/kuća stvarno moraju da budu apsolutno sređeni, da li mora da se ode na svaki rođendan i slično)?

(Photo by Luana Freitas on Pexels)

Vreme 1 na 1

Praktičnost, rutine, pravila i granice ne znače zapostavljanje potreba i vremena kako sopstvenih tako i ostalih članova porodice.

Da bi partneri učvrstili svoju vezu, lakše se dogovarali i komunicirali, ne samo o deci i logistici, već i o ostalim stvarima, neophodno je da pronađu vreme samo za njih dvoje. Neki uspevaju da se organizuju i izađu sami (ako imaju podršku sa strane), drugi to rade kod kuće, kroz male razgovore i predahe od svakodnevnice. Upravo ti sitni momenti učvršćuju njihovu vezu i jačaju bliskost.

Istovremeno, bilo bi dobro da se roditelji u porodicama sa više dece potrude da prodube vezu sa svakim detetom ponaosob, kroz vreme 1 na 1. To utiče na stvaranje poverenja i emotivnu stabilnost deteta, jer na taj način svako od njih ima potvrdu da ga roditelji vole, cene i iskreno se raduju njegovom postojanju.

Važno je imati u vidu

• Ne postoji jedno savršeno rešenje koje može da se primeni na svaku porodicu.
• Porodice sa više dece se trude da nađu ono što im najviše odgovara kako bi mogle da funkcionišu na pravi način.
• Partneri pričaju i dele međusobno obaveze, dogovaraju se oko pravila igre i drže ih se.
• Roditelji uskaču kada je potrebno jedno umesto drugog, daju prostora partneru/partnerki za odmor kada je to potrebno.
• Fleksibilnost kada se iskoči iz koloseka je dobra, jer život često ne ide baš onako kako smo ga planirali.
• Kada se osećaju kao da im je dosta svega i ne mogu sami da izađu na kraju sa svim izazovima roditeljstva više dece, u redu je da potraže pomoć u svojoj okolini, da podele svoje briga sa drugima.
• Kada je potrebno uvek mogu da se obrate i za stručnu pomoć, pogotovo kad primete su se našli u vrtlogu emocija iz kog ne mogu sami da izađu.

 

Naslovna fotografija: Nataliya Vaitkevich on Pexels