Da li sazvežđa postoje? Kako biste odgovorili na ovo pitanje? Kada biste dali automatski odgovor, sigurno biste rekli da je očigledno da postoje. Mogli biste i da nabrojite neka od njih. Ipak, kada biste malo zastali i porazmislili, zaključili biste da sazvežđa čine pojedinačne zvezde udaljenje jedna od druge hiljadama svetlosnih godina. Veze između tih pojedinačnih zvezda ne postoje. U stvari, postoje – ali samo u ljudskom umu.
(Photo by Anastasiya Vragova on pexels)
Čemu služi um?
Ljudsku um kakav danas poznajemo (ili barem mislimo da poznajemo) nije oduvek postojao. Polako je nastajao i ravijao se. Malo po malo, milionima godina, postajao je ono što je danas – najmoćniji alat za preživljavanje.
U praistoriji, kao i danas, bilo je neophodno uočavati obrasce, predviđati opasnosti i zamišljati moguće ishode. Upravo su to neke od korisnih funkcija ljudskog uma. Kada bi naši preci naišli na tragove u pesku, morali su da budu sposobni da razaznaju da li se radi o predatoru ili plenu, pre koliko vremena je trag utisnut i šta nagoveštava. Kao i sa sazvežđima, ljudski um je sposoban da od rasporeda zrna peska napravi različita značenja i da na neki način predvidi budućnost.
Danas više ne živimo u divljini, ali um i dalje funkcioniše po istim principima. On neprekidno stvara značenja, povezuje tačke i pokušava da predvidi budućnost – samo što sada ne gledamo tragove u pesku, već tražimo obrasce u sopstvenim mislima i osećanjima. I tu dolazimo do problema: ponekad nesvesno izjednačavamo misli sa stvarnošću.
Došli smo dotle da zaboravljavamo da smo deo prirode. Živimo u svetu koji ne mari za naše mentalne konstrukcije, ali mi neprestano pokušavamo da taj svet „uhvatimo“ umom, da ga učinimo predvidivim i kontrolisanim. I upravo tu se pojavljuje Opsesivno-kompulsivni poremećaj (OKP) kao ekstrem tog procesa – um koji toliko želi sigurnost da stvara zamku u kojoj je jedini način da se oseća sigurno da neprestano preispituje sopstvenu sigurnost.
(Photo by KATRIN BOLOVTSOVA on pexels)
„Želja za sigurnošću i osećaj nesigurnosti zapravo su isto.“ – Alan Vots
Ključne karakteristike uma koje doprinose održavanju OKP-a su:
- Um voli obrasce i povezuje tačke (ali ponekad pogrešno)
Naša sposobnost da prepoznajemo obrasce u svetu oko nas je od esencijalne važnosti. Um traži veze, čak i kada nisu očigledne, jer to pomaže da stvorimo strukturu i smisao u svetu koji je povremeno haotičan. Na primer, ako vidimo da su se tri stvari desile u sličnom vremenskom okviru, um je sklon da poveže te događaje i da pretpostavlja da postoji uzročnost.
U OKP-u, ta sposobnost prepoznavanja obrazaca postaje prekomerna i preterana. Um počinje da da povezuje nesigurne ili nasumične događaje sa nečim lošim, pa stvara rituale (kao što su proveravanje vrata ili izgovaranje nekih rečenica) da bi „kontrolisao“ asocijacije. Pomišlja da ako uradi nešto dovoljno puta, kontrolisaće neželjene ishode. Kada se neželjeni ishode ne dese (što je najčešće i slučaj), um zaključuje da je to posledica uspešno obavljenih rituala. Sa tim zaključkom upada u zamku kompulsivnog (prisilnog) ponašanja, koje je teško napustiti, jer je u umu takvo ponašanje tako snažno povezano sa izbegavanjem opasnosti – preživljavanjem.
(Photo by KATRIN BOLOVTSOVA on pexels)
- Um ne podnosi neizvesnost i traži apsolutnu sigurnost
Kao što smo rekli, um pokušava da predvidi moguće opasnosti sa željom da nam pomogne da preživimo. Prepoznata pretnja ili opasnost spašava život (ili u savremenom svetu – karijeru, sliku o sebi, vezu, itd.). Kada je um okrenut budućnosti u potrazi za potencijalnim opasnostima, suočava se s nečim što bi se moglo slikovito opisati kao igra „ćorave bake“. Moguće je nešto napipati, ali svakako ne sve. Budućnost, u svojoj celini, neminovno ostaje neizvesna. Tu neizvesnost je neophodno tolerisati.
Osobe sa OKP-om imaju poteškoća sa tolerancijom neizvesnosti, upravo zbog velike potrebe da stvore osećaj sigurnosti i kontrole. Svaka neizvesnost se doživljava kao pretnja, a nesvesna potreba da se eliminiše svaka mogućnost opasnosti postaje opsesivna. U OKP-u, um se fokusira na moguće scenarije i „verovatnoće“ i veruje da što više razmišlja o negativnim scenarijima, to će lakše sprečiti loše stvari da se dese. Međutim, neizvesnost budućnosti je neiscrpna i što više pokušava da je ukloni, to više postaje nesiguran.
(Photo by Kampus Production on pexels)
- Um tretira misli kao stvarnost
Prvo je postojala stvarnost, a onda je ljudski um počeo da je raščlanjuje, kategoriše i imenuje. Tako su nastali pojmovi kao osnovne misaone jedinice – mentalne reprezentacije nečega u svetu. Postoji voda kao tečnost bez koje ne možemo da živimo i postoji pojam „voda“ koji predstavlja tu tečnost. Pojam „voda“ ne može da utoli žeđ! Um prirodno ima misli o mnogim stvarima, ali ponekad zaboravimo da razlikujemo pojmove od stvari na koje se odnose.
Kod OKP-a, misli postaju izuzetno moćne – smatraju se jednakim stvarima kao stvarna dela. Um, želeći da stvori kontrolu, vidi misli kao potencijalnu opasnost, jer ako „pomislimo nešto loše“, to postaje izjednačeno sa samom akcijom. Postoji fenomen „belog medveda“ koji sugeriše da namerni pokušaji da se izbegnu određene misli ili osećanja dovode do paradoksalnog efekta – misao ili osećanje ne nestaje, već se javlja češće i intenzivnije.
Ova tendencija da se misli izjednače sa stvarnošću stvara mentalnu konfuziju i duboku unutrašnju nelagodnost, jer ljudi osećaju da su odgovorni za stvari koje nisu ni učinili. Pokušavaju da prestanu da razmišljaju o uznemirujućoj temi i opisanim fenomenom sve više upadaju u zamku sopstvenog uma.
(Photo by Pixabay on pexels)
- Um koristi sumnju kao signal za akciju, ali OKP je sumnja bez kraja
Sumnja može da bude korisna – pomaže nam da proverimo informacije, da donosimo bolje odluke, da budemo sigurni da nismo prevideli nešto važno. Međutim, kod OKP-a, izvor sumnje je neiscrpan. Ona se neprestano javlja, bez obzira na sve dokaze da je nešto sigurno. To je povezano sa netolerancijom neizvesnosti i željom za stoprocentnom sigurnošću. Um stalno traži odgovore, ali ti odgovori nikada nisu dovoljni. Svaka nova potvrda samo stvara još više sumnje. Ovaj ciklus nesigurnosti se ponavlja u beskonačnost.
Solipsizam je filozofska ideja koja kaže da samo naš um i naša svest postoje, dok sve ostalo – uključujući druge ljude i spoljašnji svet – možda ne postoje izvan naših misli i da nikada ne možemo biti potpuno sigurni da su stvari van nas zaista „stvarne“. Otprilike kao da sanjamo. Za osobu koja nema OKP ova ideja može da bude interesantna. Ona nema nikakvu praktičnu vrednost i doslovno je neproveriva. Međutim, kod OKP-a, ova ideja može da postane izvor ultimativne sumnje u sopstveno iskustvo, kao i neprestane želje da se sumnja ukloni.
(Photo by Engin Akyurt on pexels)
- Um želi da reši problem koji sam stvara
Um je dizajniran da prepoznaje i rešava probleme, ali izvan sebe – u okruženju. Kada se okrene rešavanju problema koje sam kreira, upada u paradoksalne obrasce opsesivno-kompulsivnog karaktera. Kao što su zubi stvoreni da grizu hranu, a ne mogu da ugrizu sami sebe.
U praksi to izgleda tako što um stvori misao o potencijalnoj opasnosti, grešci, problemu ili nesreći koja nije nužno stvarna. Na primer, „šta ako se probudim jednog dana i prepoznam da sam prestao da volim svoju suprugu“. Ovakvu pomisao prati anksioznost i želja da se problem (koji nije ni nastao) reši što pre. Um počinje da „rešava“ problem, preispitujući sopstvena osećanja, suptilne znake partnera, promene u dinamici odnosa, kao i bezbroj drugih faktora nasumično povezanih sa problemom. Što više „rešava“ manje se oseća sigurno. Veliku anksioznost uzima kao dokaz da zaista u odnosu sa suprugom nešto nije kako treba. Praktično rešenje ne postoji, jer ne postoji ni praktičan problem, a osoba biva upletena u zamku sopstvenog uma.
(Photo by Photo By Kaboompics.com on pexels)
Šta je od pomoći?
Pre svega, bilo bi dobro da svako od nas, bez obzira na postojanje OKP-a, upozna sopstveni um, onoliko koliko je to moguće.
Um je dobar sluga, ali loš gospodar.
Kao dobar sluga, um je alat koji nam pomaže da funkcionišemo u svetu – da rešavamo probleme, donosimo odluke, planiramo i analiziramo situacije. Omogućava nam da razvijamo kreativne ideje, da naučimo nove veštine, da imamo ciljeve i da efikasno delujemo u svakodnevnom životu. U ovom kontekstu, mi smo ti koji upravljamo svojim umom, koristeći ga kao instrument za postizanje ciljeva.
Um postaje loš gospodar kada preuzme kontrolu i počne da upravlja našim životom na način koji nije u skladu sa našim željama i vrednostima. To se obično dešava kada se previše identifikujemo sa svojim mislima i osećanjima. Tada ona nisu nešto što um stvara, već postaju nešto što nas definiše. Kada smo uvereni da moramo da reagujemo na svaku misao kao na nešto ozbiljno i važno, naše ponašanje i slika o sebi postaje oblikovano promenljivom i često haotičnom prirodom uma.
Vežbe poput majndfulnesa i kognitivno-bihejvioralne terapije mogu da pomognu u razvijanju sposobnosti da preuzmemo kontrolu nad svojim umom i omogućimo mu da bude koristan alat, a ne nešto što nas vodi u nesigurnost i beskrajne cikluse sumnje. U prethodnoj rečenici je navedena sposobnost preuzimanja kontrole nad svojim umom, što se, kao često kada je um u pitanju, postiže kroz paradoks – razumevanje da ne možemo da imamo potpuno kontrolu i „puštanje“ kontrole.
(Photo by MART PRODUCTION on pexels)
Naše mišljenje je slično disanju. Disanje može da bude donekle kontrolisano, ali je uglavnom nesvesna radnja, koja nas prati kroz ceo život. Isto je i sa mišljenjem. Sposobni smo da donekle usmerimo svoje misli i da ih uspešno koristimo, međutim, veliki deo našeg misaonog života čine intruzivne i automatske misli, nad kojima nemamo nikakvu kontrolu. Dobro je umeti da se razdvoje ta dva. Pokušaj da kontrolišemo celokupan sopstveni misaoni tok je sličan pokušaju da uvek kontrolišemo sopstveno disanje. Nemoguće je, a pokušaj bi bio izuzetno frustrirajući!
Naslovna fotografija: Kaboompics.com on pexels
0 komentara