Živimo u svetu u kojem dominira izgled, i mladi rano postaju samosvesni oko toga. Adolescencija, sa svojim mnogim izazovima, često daje i okidač za dijetu koja može dovesti do razvoja poremećaja ishrane, a često je uvod u to.
Uprkos većoj dostupnosti informacija i dalje postoje mnoge zablude vezane za poremećaje ishrane. Ovo su neki od njih:
Mit: Poremećaji ishrane su izbor
Činjenica: Poremećaji ishrane su složene bolesti – ne postoji jedan uzrok. Umesto toga, smatra se da ih uzrokuje kombinacija bioloških, psiholoških i sociokulturnih faktora. Poremećaji ishrane/jedenja izuzetno su uznemirujući i za pojedinca i za njegove najmilije, a često su praćeni osećajem srama. Potreban im je dugotrajni tretman, ali ljudi mogu da se izleče.
Poremećaji ishrane su poremećaji mentalnog zdravlja i nikada nisu lični izbor.
Mit: Roditelji su krivi za poremećaj ishrane svog deteta
Činjenica: Roditelji često ne mogu učiniti ništa da spreče poremećaj ishrane, ali često su u najboljem položaju da pomognu u stvaranju okruženja koje promoviše i podržava oporavak. Iako lečenje može uključivati i porodicu i zahtevati od nje da menja određeno ponašanje, to je često zato što su porodice nehotice upale u rutine koje se prilagođavaju ponašanjima proisteklih iz samog poremećaja, a ne zato što su oni krivi.
Za roditelje je presudno da dobiju podršku tokom bolesti zbog zahtevne prirode pružanja podrške nekome sa poremećajem ishrane.
Mit: Poremećaj ishrane je samo traženje pažnje
Činjenica: Iako često postoji povezanost između nezadovoljstva telom i poremećaja ishrane, poremećaji ishrane nisu vezani za sujetu ili isključivo želju da se izgleda na određeni način. Poremećaji ishrane su ozbiljne bolesti; one nisu izbor, faze ili traženje pažnje.
Često ljudi kojima je dijagnostikovan poremećaj jedenja ulažu velike napore da sakriju problem i da ga drže u tajnosti.
Mit: Neko mora imati premalu telesnu težinu da bi imao poremećaj u ishrani
Činjenica: Često ljudi kada pomisle na nekoga ko ima poremećaj ishrane, misle na nekoga ko ima značajno malu težinu. Međutim, iako je gubitak kilograma tipičan za anoreksiju nervozu, većina ljudi sa poremećajem ishrane ostaje na „zdravoj“ težini ili ima „prekomernu težinu“.
Ako osoba treba da povrati težinu, to je samo jedan aspekat lečenja, a vraćanje kilograma ne znači da se osoba oporavila. Takođe, treba obratiti pažnju na misli i ponašanja koja dolaze uz poremećaj.
Mit: Poremećaji ishrane se dešavaju samo mladim devojkama
Činjenica: Istraživanja pokazuju da poremećaji ishrane ne diskriminišu – oni pogađaju ljude oba pola, godina, nacionalnosti, seksualne orijentacije, težine i socioekonomskog statusa.
Mit: Poremećaji jedenja su dijeta koja je pošla po zlu
Činjenica: Iako za neke ljude jedan od pokretača poremećaja jedenja može biti to što su na dijeti, poremećaji jedenja nisu „dijeta koja je pošla po zlu“. To su ozbiljni poremećaji mentalnog zdravlja.
Mit: Ljudi se ne mogu oporaviti od bolesti – to im je u genima
Činjenica: Iako postoje dokazi da nečiji geni doprinose riziku od razvoja poremećaja ishrane, to ne znači da oporavak nije moguć. Geni su samo jedan deo složene kombinacije faktora rizika.
Potpuni oporavak od poremećaja ishrane moguć je uz pravu pomoć i podršku.
Prevedeno i adaptirano sa: https://www.nationaleatingdisorders.org/brochures
Naslovna fotografija: Jairo Alzate on Unsplash
0 komentara