Za mnoge važne uloge i zadatke imamo, u širem značenju, “školu”, ali i materijalnu potvrdu da smo neki zadatak uspešno obavili. Svedočanstvo pokazuje da ste završili određeni razred, diploma da ste završili određeni nivo studija, vozačka dozvola da ste prošli školu vožnje, sertifikat da ste obučavani za neki novi jezik ili da ste pohađali konkretnu edukaciju. A šta nam pokazuje da smo spremni za roditeljstvo, da imamo pouzdano znanje o tome kako zadovoljiti malo biće, kao i da to uspešno primenjujemo? Za jednu od najvažnijih i najkompleksnijih uloga izazov je to što nemamo opipljivu potvrdu da “uspešno” obavljamo pomenutu ulogu. Samim činom rođenja deteta, mi postajemo roditelji, iako prethodno nikome nismo pokazali svoje roditeljsko znanje.
(Photo by Gustavo Fring on pexels)
Roditeljstvo je beskonačni niz preispitivanja i očekivanja
Roditeljstvo je ispunjeno preispitivanjima na mnogo nivoa.
Na primer – kako prepoznati i adekvatno reagovati na detetove potrebe; kako se postaviti u odnosu na svu decu, na njihove različitosti; kako uticati na to da se ne stvori rivalstvo između dece, odnosno braće i sestara, usled nekog našeg pristupa; kako postaviti granice; kako reagovati u različitim svakodnevnim situacijama kojih je mali milion; kako postići sve; …i još značajan broj važnih pitanja.
Uz ova preispitivanja se dodaju i naša očekivanja prema sebi.
Prisećamo se na koji način smo mi vaspitavani, kako da ispravimo neke propuste koji su naši roditelji činili. Tada sebi možemo implicitno ili eksplicitno zadati zadatke da budemo nežniji, manje stroži ili čvršći u granicama, da više budemo senzitivni na dečije želje, potrebe, da ih pustimo da odrastaju što duže, a ne da stavljamo velike terete na njihova mala leđa. Međutim, nekada te želje i vodilje prilikom razmišljanja o roditeljstvu postanu zahtevi koji vode do doživljaja prekomernog pritiska.
(Photo by Gustavo Fring on pexels)
Krivica i društvene mreže
A onda, na sve to… na kraju dana uđemo na društvene mreže.
Iovako već umorni od tog dana, iscrpljeni od dnevnih obaveza, kratkoročnih i dugoročnih odluka pred kojima se nalazimo, nekad i u osećaju lične neadekvatnosti i neuspešnosti koji govori da nismo dovoljno postigli ili da nismo dovoljno dobro nešto uradili, sada osetimo i dodatni pritisak kada vidimo nečiji savršeni Instagram trenutak, na primer. To može biti neka naizgled savršena porodična šetnja uhvaćena objektivom fotoaparata. Dom i trpeza koji izgledaju kao da su iz časopisa, sve je sređeno, u savršenom redu. Deca se mirno igraju, boje bojanku ili, još bolje, čitaju knjigu. Majka u potpuno ispeglanoj, modernoj odeći koja je ukombinovana i sa odećom partnera. Lica im izgledaju odmorno, deluju kao da su izašli iz kozmetičkih salona ili kao da su se vratili sa spa vikenda. A možda su se i zaista vratili sa nekog putovanja na kom su napravljene savršene slike.
I vi, listajući društvene mreže, osetite još veći teret od onog koji ste imali kada ste samo seli na par trenutaka da se odmorite. Ne morate ni da čujete svoje misli koje kažu: “Zašto ja ne mogu ovako, gde grešim? Koliko sam ja uopšte dobar roditelj? Ne vredim ako kod mene nije sve tako čisto, sređeno, pod konac uređeno, ako moja deca ne izgledaju tako poslušno, ako suprug i ja ponekad nemamo energije ni da uveče porazgovaramo, a kamoli da odemo na putovanje ili savršen piknik. Osećam se potpuno defektno.”, već možete samo primetiti onaj dobro poznat osećaj u stomaku, teret, nelagodnost koja nas pritisne sa svih strana. Odnosno – krivicu.
(Photo by Ellna Fairytale on pexels)
Krivica – podsetnik i ometač
Naravno, krivica itekako može biti zdrava i poruka da bi nešto trebalo da promenimo. S obzirom na to da zaista nemamo testove za roditeljstvo, spomenute na početku teksta, ili neke objektivno date kriterijume povodom kojih sebi dajemo određeni broj poena za sve što smo ostvarili, prirodno je, potrebno, a i neizbežno da osetimo krivicu u roditeljstvu. Ona će nas posetiti kada osetimo da smo strogi, ali i da smo popustili. Kada se izvičemo, ali i kada se potpuno povučemo, kada radimo previše za svoje dete, ali i kada pomislimo na nismo dovoljno uradili. I uz sva preispitivanja, ona može da nas vodi do toga da budemo zadovoljniji sami sobom kada se osvrnemo na svoju roditeljsku ulogu.
Međutim, skoro neprimetno i nečujno, ona počinje da nas koči, da nam oduzima volju, motivaciju, snagu, optimizam, da nam nameće gomilu zahteva i duplo više kritika. Tada ona prelazi u samokažnjavanje. Iako često roditelji ne mogu da čuju taj glas i da vide mehanizam samokažnjavanja, već misle da je taj surovi glas u njima potpuno realan i u potpunosti mu se prepuste i poveruju mu. Ovo samokažnjavanje i nezdrava krivica počinju sve jače da šalju poruke koje se mogu svesti u jednu snažnu “Nisi dobar roditelj”. I taj osećaj sve više grize do potpunog preplavljivanja kada roditelj oseti da bilo šta što uradi nije dovoljno dobro i da ništa što uradi ne može smanjiti taj doživljaj.
Ipak, sa druge strane, pomenuti roditelj koji je do malopre nakon napornog dana ostajao sa nelagodom u stomaku i pritiskom u glavi, nakon gledanja slika savršenih porodica, sada će već naleteti na brojne savete, video snimke, citate, preporuke kako biti dobar roditelj, kako se “pravilno” postaviti prema deci. Nakon slika iz “realnog života” a sada i teorijskih “znanja”, osetiće potpunu poraženost. Osetiće se pregaženo, neutešno i nemoćno.
(Photo by Cottonbro studio on pexels)
Standardi za “dobro roditeljstvo” su često nedostižni
Roditelj se može izgubiti u preporukama koje se tiču najboljih knjiga za decu za određeni uzrast, najboljih didaktičkih igrača, edukativno-kreativnih aktivnosti, preporuka za najzdravije užine, najkvalitetnije proizvode. Na taj način, počinje da oseća prekomernu odgovornost za baš svaki nivo života deteta. Zahvaljući dostupnosti nikad brojnijih informacija, standardi za ono čuveno “dobro roditeljstvo” su se podigli. Uvek može još nešto da se uradi. Uvek može da se iskoristi još jedna ideja za savršenu i korisnu aktivnost, još neki najzdraviji obrok, još jednu “izuzetno korisnu” igračku. A onda, možemo da se zapitamo – kako može da se oseti roditelj koji ne može da priušti sve opcije? Roditelj koji vidi da, i pored toliko dostupnih saveta, i dalje “muku muči” sa nekim ponavljajućim negativnim ponašanjima svog deteta?
Naše korišćenje društvenih mreža doprinosi razvijanju ere idealnih porodica i idealizaciji ove najodgovornije porodične uloge. Pregršt slika kao da pruža materijal za poređenje sa drugima – koliko je moje dete napredovalo u odnosu na ovo koje stalno vidim kao vickasto i pametno na snimcima? Koliko ja odvajam vreme za socijalne kontakte, svoje treninge, lične hobije, svoju negu i posao u odnosu na ovu majku (ili oca) koja izgleda kao da sve postiže, i, uz to, kao da joj sve to lako pada i da je uvek nasmejana? Koliko ja uspevam da obezbedim svojoj porodici materijalne sigurnosti u odnosu na ovog roditelja koji bira najestetičnije stvari za svoju decu i egzotična putovanja? Koliko sam se ja vratila u formu nakon porođaja u odnosu na ovu drugu majku? Koliko meni teže pada briga o dva mala deteta u odnosu na ove “savršene” roditelje?
Istina je da u tom posmatranju potpuno izgubimo iz vida činjenicu da ne vidimo “pravu”, odnosno realnu sliku svega što je iza objava. Naravno da ćemo za društvene mreže najčešće izabrati najsjajnije i najnasmejanije trenutke iz života. Kada se osećamo loše, značajno je manja verovatnoća da ćemo to hteti da pokažemo pred mnogobrojnim nepoznatim ljudima. Dosta manje pažnje se posvećuje izazovima roditeljstva, neizbežnim problemima i nesigurnostima sa kojima se suočavamo u roditeljstvu. Ako ipak i vidimo nekoga ko otvoreno priča o sopstvenim izazovima u roditeljstvu, doživljaj krivice će nas podsticati da se dosta manje zadržimo na takvim pričama, a dosta više na onome što doživljavamo da se kao negativno u roditeljstvu samo nama dešava. Često zaboravimo da usporimo i da shvatimo šta zapravo radimo, da shvatimo da se poredimo sa nečim što nam je plasirano, a ne sa onim “kako treba da bude”.
(Photo by Anna Shvets on pexels)
Detetu je potreban odnos
Međutim, ono što je važnije od svakog potpunog ručka iz tri dela, od svake najsavršenije tematske zabave, od svake vaspitne poruke koje smo uputili detetu jeste – koliko smo bili tu. Ali, koliko smo bili tu dok je dete pričalo o tome šta se dešavalo u vrtiću/školi, da li smo sedeli pored njega dok je pričalo o imenima za svoje igračke, priču o mački koju je videlo na putu do vrtića. Dete se neće sećati savršeno opremljene sobe, već smeha koji je odzvanjao tom sobom, mašte koja se rasplinjavala u toj sobi. Nijedno dete se neće setiti savršeno isplaniranog dana, već će se sećati trenutka držanja za ruku, smeha, zagrljaja, prisustva. Detetu nije potreban savršen dan, savršena soba, savršeno odabrane aktivnosti, savršen roditelj. Detetu je potreban odnos. Potrebno mu je da bude viđeno od strane roditelja, da se oseti uvaženo, važno, prihvaćeno. Potrebno mu je da vidi da ga roditelj vidi i voli i kada ono pogreši. A potrebno mu je da vidi i da roditelj može da pogreši.
Kada mi klijenti pričaju o nečemu što zameraju roditeljima, oni ne pričaju toliko o njihovim greškama, već o bolu koji je nastao zato što roditelji nikad nisu priznali neku grešku, prišli i izvinili se. To je ono što je lekovito. Pogrešiti i biti spreman da to ne utiče na naš odnos, na lom i razdor u našem odnosu, već da nas ta greška sada još više usmeri jedno ka drugome. Da i dete vidi da roditelj nije savršen, ali da je tu da uči i da se menja zbog deteta. I kao što je, Bruno Betelhajm, veliki dečiji psiholog iz prošlog veka, rekao – “Ne postoje savršeni roditelji, ni savršena deca, ali svi roditelji mogu da budu dovoljno dobri.” I taj dovoljno dobar roditelj koji se trudi jeste najbolji roditelj.
(Photo by Olia Danilevich on pexels)
Roditelj treba da ulaže u prisustvo
Zato je važnije da ne ulažemo u savršenstvo koje ne postoji i koje je nedostižno, već u prisustvo koje itekako postoji, koje je potpuno opipljivo i dostižno. Da ne gledamo sebe kroz prizmu tog savršenog roditelja, već ljudskog bića. Da zapamtimo da dete ne traži najboljeg, onog idealnog roditelja – već “samo” nas. Pitajmo se da li je taj roditelj sa Instagrama potreban detetu ili nama zapravo? Umesto da energiju ulažemo u poređenje, nemerljivo je značajnije da je ulažemo u povezivanje. A odnos se najviše gradi, ne u savršenim trenucima, već u onim autentičnim, teškim, umornim, ranjivim, ali iskrenim.
Naravno, sva dostupna literatura, preporuke, motivišući sadržaji mogu biti itekako korisni za roditelja. Do one mere kada se ne preopteretimo njima i kada sve što čujemo počnemo da doživljavamo kao zahteve koji nas uznemiruju i udaljavaju od sadašnjeg trenutka i bliskog odnosa sa detetom, ali i drugim članovima porodice, odnosno našim partnerom. Važno je da se ne izgubimo u moru preporuka i da onda zaboravimo da ostavimo prostor za otvoren razgovor i deljenje koje će se desiti između partnera. Često, krivica koja se ne izgovori, može postati zid između roditelja.
Takođe, resurs mogu biti i zajednički trenuci sa iskrenim prijateljima koji će moći da sede sa nama i našim osećajem neadekvanosti, koji nas neće osuditi, već će dočekati naše doživljaje sa validacijom i prihvatanjem. Podrška može biti i u zajednici kroz grupe za roditelje ili druge bezbedne prostore gde se otvoreno govori o izazovima u roditeljstvu.
Takođe, psihoterapija kao izraz snage za preuzimanje odgovornosti u svoje ruke, ima veliki značaj u prekidanju začaranog kruga ponavljajućih obrazaca. Nekada će biti potreban duži, nekada kraći terapijski proces, a nekada će biti potrebna i partnerska terapija radi nalaženja odgovorajućih načina za obostranu podršku. Terapija pomaže i da promenimo uverenja koja stoje u osnovi naših ponašanja, odluka i izbora. Radimo onako kako verujemo da je ispravno i upravo su naša uverenja o tome šta i kako treba raditi da bismo odgojili i vaspitali decu veoma bitna za vaspitavanje. Uplitanje drugih članova proširene porodice takođe može da utiče na razvijanje krivice, u čemu terapija može imati značajnu ulogu, u smislu pružanja podrške i pomoći u uspostavljanju granica prema ljudima koji se nepozvano bave procenom toga koliko smo dobri roditelji.
(Photo by Anastasiya Gepp on pexels)
Gde je roditeljstvo, tu su i greške
Krivica je korisna kada nas vuče ka napred, kada nam poručuje šta je potrebno da menjamo. I naravno da će uvek biti aspekata za unapređivanje. Gde je roditeljstvo, tu su i greške. Tačnije, gde je bilo koji odnos – tu su greške. Bitno je ono što uradimo sa greškom. Kao što dete neće osećati našu krivicu, ali će osećati način na koji se nosimo sa njom. Ako priznamo da smo pogrešili, izvinimo se sebi, partneru, detetu to je već dovoljno. Naravno, i da naučimo iz toga, ali uz samoprihvatanje, ne samokažnjavanje.
Naslovna fotografija: Ellina Fairytale on pexels
0 komentara