Kako gubitak bliske osobe utiče na decu?

Kada doživimo gubitak koji značajno remeti našu svakodnevicu, često se dešava da ne obratimo dovoljno pažnje na decu koju taj gubitak remeti takođe.

Deca i odrasli ne doživljavaju gubitak na isti način. Deca su mnogo više zavisna od svoje okoline i odraslih koji o njima brinu, pa je za njih gubitak vrlo često povezan sa intenzivnim osećanjima bespomoćnosti i nesigurnosti.

 

Gubitak

Nijedan čovek na ovoj planeti nije uspeo da izbegne da mu se u nekom trenutku života ne desi gubitak. Iako najčešće pojam gubitka vezujemo za smrt drage osobe, važno je znati da postoje i druge vrste gubitaka koje mogu da utiču na nas. Gubitak može da bude i raskid veze sa emotivnim partnerom, razvod, prekid prijateljstva, gubitak porodičnog doma, posla, raznih društvenih pozicija i uloga, stvari, ideja, verovanja, pa čak i preseljenje… Neki ljudi tokom života dožive više gubitaka, neki manje, neki pre, a neki kasnije. Ponekad se dešava da doživimo i više gubitaka u isto vreme. Bez obzira na vrstu gubitka, on je uvek težak i svakoj osobi je potrebno vreme da ga prebrodi i nastavi dalje.

(Photo by RODNAE Productions from Pexels)

Svako ima svoj sistem reagovanja na gubitak koji je uslovljen uverenjima koje imamo o procesu tugovanja, individualnim osobinama, životnoj dobi u kojoj nas gubitak zadesi, podršci koju nam pružaju drugi… Neke reakcije na gubitak su nam zajedničke sa drugim ljudima, neke su samo naše, ali za svaku treba imati razumevanja neposredno nakon što se gubitak desi.

 

Reakcije na gubitak

Emocionalne

• Ljutnja i/ili tuga
• Intenzivan osećaj krivice (naročito kod mlađe dece)
• Strah, usamljenost i bespomoćnost
• Osećaj praznine
• Olakšanje

Misaone

• Zbunjenost
• Šok i neverica
• Teškoće sa pamćenjem i koncentracijom
• Traženje smisla u doživljenom gubitku
• Zabrinutost
• Intenzivno razmišljanje o gubitku
• Doživljaj da još uvek posedujemo ono što smo izgubili

Telesne

• Doživljaj „stezanja“ u grlu („knedla“)
• Bol, pritisak u grudima
• Glavobolja i vrtoglavica
• Pospanost i umor
• Suvoća usta
• Malaksalost, slabost
• Osetljivost na zvukove
• Teškoće sa disanjem (osećaj da nemamo dovoljno kiseonika, da ne možemo da udahnemo, ili brzo i plitko disanje)

Ponašanje

• Gubitak kontrole
• Teškoće sa spavanjem i/ili apetitom
• Preterana aktivnost (nemogućnost ostajanja sa samim sobom i svojim mislima)
• Plakanje
• Povlačenje od drugih ljudi
• Odlazak na mesta koja podsećaju na izgubljeno, brižljivo čuvanje materijalnih stvari koje su pripadale osobi koju smo izgubili
• Traženje krivca i zadovoljenja pravde

 

Gubitak kod dece

Deca doživljavaju gubitak različito od odraslih, zato što nemaju dovoljno razvijene kognitivne kapacitete da razumeju to što se dogodilo. Uloga odraslih je ovde presudna, jer je na njima da objasne deci (na način koji im je razumljiv) šta se dogovodilo, šta mogu da očekuju, ali i da im pruže osećaj zaštićenosti i sigurnosti. Zbog toga je veoma važno da se bavimo predrasudama koje odrasli najčešće imaju.

Najčešće predrasude odraslih o dečjem doživljaju gubitka

• Dete nije svesno gubitka. Često se dešava da deca naizgled ne ispoljavaju nikakvu vidljivu reakciju na gubitak. Istina je da ona često ne umeju verbalno da izraze šta osećaju, ali su sasvim sigurno svesni da se nešto dešava i da su njihovi najbliži nečim uznemireni.
• Bolje da ne razgovaramo o gubitku, samo ćemo se svi rastužiti. Ovim stavom roditelji najčešće štite sebe, jer se i oni teško nose sa gubitkom i osećaju se bespomoćno. Važno je znati da je dete svakako tužno bez obzra da li o tome otvoreno razgovaramo ili ne, zato treba da mu pružimo pomoć dok prolazi kroz proces tugovanja i otvoreno razgovaramo koliko god nam bilo teško.
• Dete treba zaokupiti drugim stvarima. Zadavati detetu niz zadataka koji će mu „skrenuti misli“ može biti kontraproduktivno. Detetu je takođe potrebno da se priseća gubitka i razgovara o njemu. Sa druge strane, ukoliko dete želi da nastavi sa svojim aktivnostima i to treba poštovati, jer osećaj rutine i predvidljivosti deci mnogo znači.
• Ne smem da plačem pred detetom, setiće se gubitka. Ne uskraćujte detetu mogućnost da tugujete zajedno. Ako ima nečeg dobrog u celoj situaciji, to je prilika da dete naučite važnu lekciju o tome kako treba pokazivati osećanja koja su u skladu sa situacijom, ma koliko ona bila neprijatna.

 

Kako deca reaguju na gubitak?

Deca od 1. do 3. godine

• Ne poseduju emotivne i kognitivne sposobnosti da shvate gubitak
• Izjednačavaju smrt i odsustnost
• Nemaju pojam vremena, pa ne percipiraju budućnost
• Nemaju verbalnu sposobnost da izraze svoje emocije

Deca od 3.  do 7. godine

• Nije im baš najjasnije šta se dešava, ali intuitivno osećaju gubitak
• Često ispoljavaju telesne simptome
• Mogu da se jave problemi sa koncentracijom, apetitom i spavanjem
• Nemaju adekvatan rečnik kojim bi opisali sve što misle i osećaju
• Smrt doživljavaju kao kaznu i mistifikuju je
• Pokazuju jaku vezanost („lepljivo“ ponašanje) za drugu blisku osobu koja im je na neki način preostala, plaše se da ne budu napušteni

Deca od 7. godine do adolescencije

• Razumeju konačnost života
• Mogu se javiti problemi sa spavanjem
• Telesni simptomi
• Povlačenje od ostalih i gubitak samopoštovanja
• Javlja se osećaj gubitka kontrole u životu
• Imaju intenzivan strah od separacije i pokazuju jaku vezanost za bliske osobe

Adolescenti

• Potpuno razumeju prirodu smrti i konačnost života
• Izražavaju emocije, ali često u samoći
• Osećaju besmisao života i potrebu za osvetom
• Može se javiti osećaj krivice ako su imali konflikt sa osobom koju su izgubili

 

Tugovanje i faze tugovanja

Kada doživimo gubitak, predstoji nam proces tugovanja koji zapravo služi tome da se „razvežemo“ od izgubljene osobe i prihvatimo činjenicu da se ona nikada neće vratiti. Tugovanje je normalna reakcija na takvu situaciju i ne treba da nas brine ako se ono javi nakon gubitka, već treba da nas zabrine ukoliko ova reakcija naizgled izostane. Period tugovanja je period kada „prorađujemo“ gubitak, navikavamo se na njega i sa njegovim završetkom spremni smo da nastavimo svoj život uz uspomene i različite rituale, čija je svrha da te uspomene na izgubljeno sačuvamo. Sam intenzitet tugovanja zavisi od toga koliko nam je izgubljena osoba bila bliska i na koji način se gubitak dogodio (npr. ukoliko je osoba umrla, na naš proces tugovanja uticaće da li je osoba preminula usled starosti ili je iznenada poginula).

(Photo by Anastasia Shuraeva from Pexels)

Faze tugovanja:

• Šok (zbunjenost, telesna uznemirenost, osećaj nestvarnosti, regresija, bespomoćnost);
• Osvešćivanje gubitka (preterana osetljivost, očekivanje da se izgubljena osoba vrati, negiranje, potiskivanje, snovi o gubitku);
• Povlačenje (očaj, umor, potreba za snom, manje socijalnih interakcija);
• Zaceljivanje (preuzimanje kontrole, više energije, telesno ozdravljenje, opraštanje, nada);
• Obnavljanje (nova svest o sebi, prihvatanja novog načina života, življenje „za sebe“, traženje društva drugih ljudi, završetak procesa tugovanja).

 

Normalno i produženo žalovanje

Ljudi se razlikuju po svemu, pa tako i kad je u pitanju izražavanje emocija. Zato, proces tugovanja traje onoliko koliko je konkretnoj osobi potrebno.

Tugujuća osoba ne završava sa procesom tugovanja sve dok uporno izbegava da prihvati gubitak, odnosno dok izbegava da razmišlja o gubitku, njegovim posledicama i promenama koje su nastupile gubitkom. Takođe, proces tugovanja ne može završiti sve dok osoba neprekidno razmišlja o osobi koje više nema i o svemu što ih je povezivalo, pa zbog toga ne uspeva da se usmeri na svoj život. Ponekad se može dogoditi da u detinjstvu proživljen gubitak koči razvoj ličnosti i kasnije u životu izaziva psihološke probleme.

U procesu žalovanja važno je upamtiti da se gubitak ne može zaboraviti ako izbegavamo sećanje na to, ako potiskujemo bol i osećanja, ili se pravimo da se gubitak nije dogodio. Potrebno je naučiti živeti sa gubitkom, te doživeti da bol prestane da deluje snažno kao u prvim danima nakon gubitka.

(Photo by MART PRODUCTION from Pexels)

Sve se više važnosti pridaje sindromu zvanom komplikovana ili produžena žalost. Ovaj sindrom je povezan sa funkcionalnim oštećenjima i povećanim rizikom za razvoj depresije. Slično odraslima, utvrđeno je da i 10% dece koja naglo izgubi roditelja ima jake i izražene reakcije produžene žalosti gotovo 3 godine nakon njihove smrti. Deca koja pate od produžene žalosti nisu sposobna da se pomire sa smrću voljene osobe, jer im sećanje na njih služi kao podsetnik na traumu, te s vremenom stvore traumatske simptome. Zbog toga ta deca često izbegavaju da se uopšte prisećaju voljenih osoba. Većina dece koja pati od produžene žalosti su voljene izgubili na neki iznenadni, neočekivani ili čak nasilan način kao što su ubistvo, samoubistvo, nesreća, rat ili katastrofa. Sa druge strane deca mogu i očekivane smrti doživeti neočekivano tako da u praksi svaka smrt koju dete doživi traumatično može izazvati produženu žalost.

 

O čemu treba voditi računa kada deca dožive gubitak drage osobe?

Mlađa deca

• Potrebna im je sigurnost/zbrinutost nakon gubitka bliske osobe
• Jasne informacije o smrti
• Doživljaj da je gubitak stvaran- ne pokušavajte da stvorite privid da će osoba koju je dete izgubilo da se vrati svakoga časa!
• Detetu je potrebno strpljenje odraslih dok izražava svoja osećanja
• Uključenost u sećanje na blisku osobu
• Saznanje da nije krivo za nečiju smrt (deca su egocentrična i smatraju da sve što se dešava jeste povezano sa njima uzročno-posledičnom vezom)
• Saznanje da odrasli nisu mogli da spreče gubitak. Deca imaju magijsko mišljenje i čvrsto veruju su odrasli svemoćni. Zato mogu da se ljute na odrasle kada se gubitak desi, jer smatraju da su odrasli mogli da ga spreče. Potrebno je objasniti im da na neke gubitke ne možemo imati uticaja.
• Potrebno im je vreme da prihvate da su sada stvari drugačije

Adolescenti

• Imaju potrebu za atipičnim ritualima koji često imaju smisla samo njima
• Potrebna im je dozvola da izađu iz porodice koja je u procesu žalovanja, ali i da se u nju vrate
• Osećaju odgovornost za druge koji tuguju
• Biraju osobe pred kojim će da izraze svoja osećanja jer su veoma osetljivi
• Traže odgovore o smislu života

 

Literatura:

https://www.poliklinika-djeca.hr/publikacije/kako-pomoci-tugujucem-djetetu/

Naslovna fotografija: Kat Smith from Pexels